Albanija i BiH: Tako blizu, a ipak tako daleko

Timur je 26-godišnji Sarajlija koji studira jezike i voli da putuje. Ovog leta, jedne srede oko 8 sati, krenuo je iz Sarajeva u Tiranu.

„Nema direktne autobuske linije. Prvo sam morao do Podgorice“, kaže Timur.

„Taj autobus iz Sarajeva do Podgorice bio jedan od najgorih u kojem sam bio. Zapravo, to i nije bio autobus, već vozilo za oko dvadesetak ljudi, kombi za ilegalni prevoz migranata. Glave dole na granici“, nasmejao se Timur.

Prešli su granicu preko Tare, stižući na granični prelaz Šćepan Polje u Crnoj Gori. „Definitivno najgori put kojim sam ikad putovao, a ta granica, ti kontejneri, katastrofa“. U Podgoricu su stigli u pola tri.

Timur je potom čekao na autobus za Tiranu: „Moram da priznam da ukidanje troškova rominga između zemalja Zapadnog Balkana olakšava ovo putovanje. Ranije je bilo komplikovano, nisi mogao ni internet da koristiš“.

U četiri popodne, autobus za Tiranu stigao je da pokupi putnike u Podgorici. „Taj autobus je bio neuporedivo bolji, to je vrhunska veza. Putovanje je brzo, lakši deo puta“, uzdahnuo je Timur. Nakon tri sata vožnje, stigli su u Tiranu.

Albanski pasoš i etničko profilisanje na granici

Sve u svemu, Timur je putovao skoro 11 sati između Sarajeva i Tirane, gradova udaljenih samo nešto malo više od 300 kilometara.

Nedostatak povezanosti dodatno ilustruje činjenica da Albanija nema ambasadu u Sarajevu, kao ni Bosna i Hercegovina u Tirani.

Lema Balaj ima i bosanski i albanski pasoš i često putuje na relaciji BiH – Albanija. Pored toga što potvrđuje Timurove žalbe, ona navodi i drugi problem: etničko profilisanje na granici.

To je lično doživela: kad prelazi granicu sa bosanskim pasošem, nema nikakvih problema, ali sa albanskim pasošem često nailazi na detaljne provere vozila i ispitivanja: „Sama činjenica da imate albanski pasoš dovoljna je da izazove sumnju na svakom kontrolnom punktu, što dovodi do dodatnih provera. Nažalost, to je realnost za Albance“.

Složeni identitet

Životna priča Leme Balaj oslikava složenu strukturu identiteta i iskustava na Balkanu. Rođena je 1984. u albanskoj porodici u Prizrenu, u bivšoj Jugoslaviji. Kada je imala četiri godine, 1988. preselili su se u Tuzlu gde su otvorili pekaru. Međutim, zbog rata 1992. pobegli su u Albaniju, pa se ponovo vratili na Kosovo, a 1999. kada je i tamo izbio rat, ponovo u Bosnu.

Odrastajući u Bosni, Lema je svuda govorila bosanski, osim kod kuće gde se govorio albanski.

„Albanci su se držali zajedno, umesto da se integrišu u bosansko društvo. Bili smo tradicionalniji od ljudi koji su živeli u Albaniji.“

Bio je to prevladavajući albanski mentalitet tog doba. Usredsređenost na zarađivanje novca i svoju porodicu i druge Albance uz snažnu vezu sa tradicijom, pojačavala je društvene razlike.

Lema Balaj je bila drugačija, jer, nastavila je obrazovanje – što je tada bilo retko za albanske devojke.

„Kada sam se upisala u srednju školu i na fakultet, kada bih rekla svoje ime, svi su me pitali ‘Odakle si?’ i kad bih rekla da sam Albanka, bili su iznenađeni što studiram.“

Albanski nije albanski

Ali, kada se preseila u Albaniju, shvatila je da ne zna književni albanski, jer se školovala na bosanskom i srpskom jeziku.

„Kada sam prvi put došla u Albaniju 2008. prijavila sam se za posao u jednoj bosanskoj kompaniji i primili su me jer sam navela da znam albanski jezik. Ali kada sam stigla ovde, shvatila sam da ne znam albanski jezik, već samo svoj seoski dijalekt. Trebalo mi je neko vreme da promenim dijalekt i naviknem se na albanski jezik.“

Pored jezičke barijere, ona ističe i poteškoće u integraciji u albansko društvo, uprkos albanskom poreklu na koje je ponosna.

„U stvari, kada sam došla, nisam mogla da se integrišem među Albance. Bilo je srpskih porodica koje su tamo živele i radile i bila sam bliža njima nego Albancima jer je moj mentalitet, način na koji sam odrasla, hrana koju sam jela, muzika koju sam slušala više odgovarala njima,“ objašnjava Lema.

Bosanski muslimani u Albaniji

Prema rečima novinara i pedagoga Fatosa Bađakua, tokom raspada Osmanlijskog carstva i austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine 1878. bilo je raseljeno više od 160.000 bosanskih muslimana, koji su utočište pronašli istočnije, u susednim zemljama.

U Albaniji su bili poznati kao „muhadžiri“, što na turskom jeziku znači „izbeglice“, i naselili su se uglavnom između Drača i Tirane, naročito u Šijaku, postavši deo kulturnog pejzaža Albanije. Uprkos integraciji, bošnjačka manjina zadržala je svoj jezik, koji je 2017. priznat Zakonom o zaštiti nacionalnih manjina u Albaniji.

Dok postoje podaci za druge manjine, kao što su Grci, Makedonci, Crnogorci, Arumuni, Romi i Balkanski Egipćani, informacije o Bošnjacima su retke. Albanski zavod za statistiku (INSTAT) nema podatke o Bošnjacima, ali prema Fikretu Klariću, predsedniku udruženja Bošnjaka-Albanaca „Zambak“, procenjuje se da oko 7.000 Bošnjaka-Albanaca živi u okrugu Drač.

Albanci u Bosni i Hercegovini

Albanci su živeli u Bosni još u vreme kada je ovaj deo Evrope bio pod Osmanlijama. A u 20 veku, posebno tokom prve i druge Jugoslavije, mnogi su u potrazi za boljim životm došli iz Albanije, Kosova, Crne Gore i Makedonije. Naselili su se uglavnom u urbanim centrima, a Sarajevo je tradicionalno imalo najveću albansku populaciju.

Grupa intelektualaca, privrednika i aktivista albanskog porekla u Sarajevu udružila je snage s ciljem „boljeg upoznavanja Albanaca i Bošnjaka, Bosanaca i Hercegovaca kroz kulturu“, ovih naroda koji su blisko povezani, ali ipak distancirani. Među njima je i Abi Muhtari, koji je pokrenuo ideju o otvaranju Albanskog kulturnog centra u centru Sarajeva, i koji je predsednik upravnog odbora.

„Ja sam Albanac, ali moja domovina je Bosna i Hercegovina. Nikada nismo iskusili diskriminaciju, ne razlikujemo od većinskog stanovništva. Ljudi znaju da sam Albanac samo kada čuju moje ime, a čak i kada saznaju, to ništa ne menja“, kaže Muhtari koji je imao je samo dve godine kada je došao iz Severne Makedonije u Sarajevo. Danas ima bosansko, makedonsko i švajcarsko državljanstvo.

„Sećam se naših starih koji su fantazirali o Albaniji i videli Hodžu kao heroja jer nisu znali šta se tamo stvarno dešava. Čak ni danas situacija nije mnogo bolja. Kao Albanac, ne poznajem Albaniju, pa kako mogu očekivati da je poznaje neko drugi, recimo Bošnjak?“, kaže Muhtari.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Emiteri mira: Osnaživanje mladih novinara kao izveštača o miru“ u organizaciji Regionalne kancelarije za saradnju mladih Zapadnog Balkana (RYCO), i u saradnji sa DW.