Amerikanci ne žele Demokratski front ni u budućoj vladi, EU je fleksibilnija

Naši sagovornici kažu da je Spajić pokušao da uveri američke partnere da dignu “embargo” sa Demokratskog fronta kada je u pitanju njihova participacija u eventualnoj budućoj parlamentarnoj većini i izvršnoj vlasti, ali nije u tome uspeo.

U Stejt departmentu smatraju da se DF nije dovoljno promenio i da nije doživeo katarzu da bi postao prihvatljiv za NATO partnere.

Prema našim saznanjima, crnogorska strana je pokušala da od SAD dobije podršku za ideju po kojoj DF ne bi imao tzv. ministarstva sile i spoljnih poslova, kao i kontrolu nad obaveštajnim službama, ali bi mogao da bude deo vladajuće koalicije i zastupljen u vladi sa ministrima u drugim resorima.

Dobar deo evropskih članica NATO-a, kao i sama EU, stavili su do znanja da bi za njih, uslovno rečeno, italijanski recept bio dobro rešenje.

Podsetimo, pod pritiskom Vašingtona, lider Lige Mateo Salvini nije mogao da dobije ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što ni istaknuti članovi nekadašnje Lige sever nisu mogli da dobiju ministarstva sile i kontrolu nad obaveštajnim službama.

Motiv je očigledan, Salvini i Liga su imali, i imaju, previše rusofilske i čak “putinofilske” stavove, kao i veze, da bi mogli da budu prihvatljivi u vladi koja pledira da ima dobre i plodonosne odnose sa Vašingtonom.

Uprkos nadanjima da bi i Vašington, posle određenih promena u DF-u, mogao da dâ zeleno svetlo, čini se da još uvek postoje velike rezerve prema trojnoj koaliciji Nove srpske demokratije, Demokratske narodne partije i Pokreta za promjene.

Budući da je NATO u suštini organizacija koja predstavlja zbir bilateralnih odnosa SAD sa evropskim partnerima i Kanadom, jasno je da niko ne može da ignoriše poziciju Vašingtona.

Razlika u stavu između dela Evropljana i Amerikanaca je u percepciji ruskog uticaja i njegovoj potencijalnoj opasnosti za Crnu Goru i prostor bivše Jugoslavije.

Za razliku od Stejt departmenta, u ključnim državama članicama EU, smatraju da je priča o ruskom interesovanju, uticaju kao i geopolitičkim ciljevima Moskve na Zapadnom Balkanu, mnogo više proizvod predrasuda, lova u mutnom pojedinih političkih stranaka i organizacija koje bi da profitiraju na širenju uverenja da “ruski medved” samo što nije zagrlio prostor od Panonske nizije do Egejskog i Jadranskog mora.

”Uticaj Rusije na države Zapadnog Balkana je mnogo manji danas nego što je bio pre deset ili 15 godina, to posebno važi za Crnu Goru i Srbiju, ali i za BiH”, kaže za “Vijesti” diplomatski izvor u jednoj od članica EU upoznat sa zapadnobalkanskim dosijeom i dodaje:

”Ako stavimo na stranu politiku dezinformacija i širenja lažnih vesti od ruskih medija sa sedištem u Beogradu, ne postoji nijedan drugi ozbiljniji znak da se Moskva interesuje za ovaj prostor ili da igra važnu ulogu, ekonomskom, vojnom, strateškom. Najviše što Rusija može da ostvari u ovom regionu je da podriva napore da se prostor veže jače za EU. Nažalost, to rade i pojedine članice EU, naravno iz drugačijih pobuda u odnosu na Rusiju. U Srbiji, Crnoj Gori i BiH, više dezinformacije šire lokalni mediji nego Spuntjik i RT, odnosno lokalni novinari i analitičari koji iz njima znanih ideoloških razloga navijaju za Rusiju i šire antizapadno osećanje. Moskva je van igre u svim kriznim situacijama na Zapadnom Balkanu, od BiH, preko Srbije i Crne Gore do Severne Makedonije. Drugi par rukavica je rusofilstvo pojedinih političara i pripadnika civilnog društva ili uskih stranačkih ili ličnih interesa poput Milorada Dodika u BiH i delova društvenog miljea u Srbiji i Crnoj Gori. I da nije Rusije oni bi pronašli neki drugi motiv da budu protiv prozapadnog kursa njihovih država”.

Sve u svemu, u EU bi doživeli kao “nužno zlo”, ako bi bilo potrebno za stvaranje stabilne vlade u Podgorici posle parlamentarnih izbora, ulazak DF-a u vladajuću većinu i poveravanje ministarstava koja nisu vezana za vojsku, policiju, spoljne poslove i obaveštajne službe.

Idealno rešenje bi bilo da prvi put od nezavisnosti Crne Gore na parlamentarnim izborima imamo većinu kojoj ne bi bila potrebna ni podrška DF-a ni DPS-a.

Za realizaciju tog scenarija bio bi neophodan i definitivni otklon Bošnjačke stranke i dve partije koje predstavljaju interese albanske nacionalne manjine, Albanske alternative i Force, od DPS-a.

Praksa u demokratskom svetu je da partije nacionalnih manjina idu u koaliciju sa strankama koje dobiju većinu na izborima, bez ideja da svojim glasovima poništavaju volju većinskog ili većinskih naroda.

Evropska unija i SAD se slažu oko činjenice da je problem organizovanog kriminala i funkcionisanje pravne države prvi problem Crne Gore.

Snaga kriminalnih klanova koja se ogleda kroz količinu novca s kojim raspolažu, duboka ukorenjenost u svim porama vlasti i društva, kao i satkanost crnogorskog društva bazirana i dalje više na kolektivitetu nego na individualizmu, predstavljaju za svaku vlast koja će doći posle sledećih izbora veoma tešku i izazovnu prepreku.

Nažalost, iz Brisela i najvažnijih evropskih prestonica ne dolaze dobri signali za Crnu Goru i Zapadni Balkan.

Ne predviđa se nikakvo spektakularno ubrzanje integracija za Crnu Goru ni posle izbora i formiranja stabilne vlade.

Srbija, po svoj prilici, neće otvoriti treći klaster u junu a ni kasnije, odnosno sve dok ne uvede sankcije Rusiji.

Severna Makedonija i Albanija se takođe nalaze u fazi zastoja i novog usporavanja integracija, davanje statusa kandidat Bosni i Hercegovini nije proizvelo željenu promenu dinamike u političkim procesima u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici.

Vrlo je verovatno da pod snažnim pritiskom pojedinih centara moći EU donese odluku o pokretanju pregovora za članstvo Ukrajine u Uniji što bi imalo razarajući efekat na države Zapadnog Balkana i uništiće poslednje bastione evrozanosa u regionu.

To ne znači da će Ukrajina biti primljena u dogledno vreme, naprotiv, ali to nije neka velika uteha za države našeg regiona.

Nova metodologija pregovaranja je takva da neće biti novih proširenja u sledećih deset a možda i 15 godina, osim u slučaju da u sledećih par godina dođe do epohalnih promena u samoj EU i bude izglasana reforma o ukidanju konsenzusa za donošenje odluka što je conditio sine qua non za novo proširenje EU.

Dakle, istočnoevropski blok Unije će biti zadovoljen otvaranjem pregovora sa Ukrajinom a onda će sve biti zakočeno ili usporeno do krajnjih granica jer su upravo najveći sponzori Ukrajine u EU najveće i nepremostive prepreke da se EU reformiše i neće se odreći prava veta zbog Kijeva.

Zapadnobalkanskim državama ostaje samo Otvoreni Balkan kao instrument za što bolje povezivanje i ekonomski napredak, ali i sredstvo u primoravanju EU da otvori vrata za region.

Otvoreni Balkan, kao uspešna priča u kojoj učestvuju sve zemlje, stavio bi EU pred svršen čin da revidira svoj odnos prema šestorci.

Nije isto ako na vrata kuca jedna zemlja ili kada lupaju svih šest zajedno.

Za Crnu Goru to deluje penalizujuće u ovom momentu jer je otišla dalje od drugih u procesu pregovaranja, međutim u Podgorici bi trebalo da imaju u vidu da novog proširenja Evropske unije neće biti bez reforme Unije, velikih geopolitičkih tumbanja ili snažnog pozitivnog impulsa iz regiona, a to može da bude samo preko uspešnog regionalnog povezivanja.

Dakle, bira se između nikad i ikad. “Bez ozbiljne reforme EU, uključujući i način glasanja i donošenja odluka u EU, neće biti novog proširenja, pa čak i da u čekaonicu stane Švajcarska, a kamoli neka druga država”, to je rečenica koja se sve češće čuje u evropskim kuloarima.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije „Vijesti“)