Analiza Centra za evropsku politiku iz Vašingtona: Sačuvajte Crnu Goru od kandži Srbije

Na prvi pogled, poraz Đukanovića u drugom krugu predsedničkih izbora 2. aprila od bivšeg ministra ekonomije Jakova Milatovića, relativnog političkog novajlije i suosnivača proevropskog pokreta Evropa sada! partija mogao je izgledati obećavajući signal onima koji se nadaju većoj integraciji Crne Gore sa Zapadom.

Milatović se, na kraju krajeva, školovao u SAD, magistrirao na Oksfordu i radio za Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD). Ali prizor srpskih nacionalista koji slave njegovu pobedu mašući srpskim zastavama na crnogorskim ulicama prikazao je sasvim drugačije sliku o tome šta bi nova era mogla značiti.

Izbor Milatovića, koji se kandidovao na naizgled kontradiktornoj platformi bližih odnosa i sa EU i sa Srbijom, postavlja državu na raskrsnici.

Stoga je od ključnog značaja da EU nastavi da se angažuje i drži za reč novog predsednika na obećanju da je zemlja čvrsto fokusirana na korake da postane punopravna članica EU u roku od pet godina.

Do promene na vrhu došlo je nakon višemesečnih političkih tenzija u Crnoj Gori. Koalicionoj vladi bivšeg premijera Dritana Abazovića izglasano je nepoverenje avgusta 2022. nakon što je podržao sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom sa sedištem u Beogradu koji joj omogućava da zadrži svoje manastire, crkve i svetinje, poništavajući zakone koji zahtevaju da ih preda državi.

Država je od tada bez stalnog premijera, a Đukanović je u martu suspendovao zakonodavnu vlast do održavanja vanrednih parlamentarnih izbora.

Na toj pozadini je Milatović došao na vlast. Uprkos tome što je izabran na antikorupcijskoj, proevropskoj platformi, novog predsednika je podržao Andrija Mandić, lider promoskovskog i probeogradskog Demokratskog fronta (DF), i propustio je da pomene kontinuiranu posvećenost njegove nove administracije NATO-u svom pobedničkom govoru, što je pokrenulo pitanja o njegovim istinskim opredeljenjima.

Đukanović je to naglasio. On je nekoliko dana pre izbora upozorio birače na napore srpskih nacionalista u Crnoj Gori da stvore „srpski svet“, što se „poklapa sa ruskom anti-NATO politikom“. On je požalio na navodni „nemar“ EU jer je dozvolila Rusiji da „ušeta u prazan prostor koji je ostavila Evropska unija“ i „razvija svoju mrežu na Balkanu“.

Poslednjih godina Srbija postaje sve autoritarnija i opisana je kao „čvrst ruski i kineski saveznik koji vodi poluautoritarna vlada koja proaktivno teži ideološki iredentističkom teritorijalnom širenju“.

Njen predsednik Aleksandar Vučić bio je represivni ministar informisanja u vreme Slobodana Miloševića, optuženog ratnog zločinca koji je preminuo u pritvoru dok mu je suđeno u Hagu. U regionu pogođenom ratom 1990-ih — najvećem sukobu posle Drugog svetskog rata do sveopšte invazije Rusije na Ukrajinu — takvo ponašanje ima potencijal da razotkrije demokratski i ekonomski napredak.

Vezan za Rusiju istorijom i instinktom (dve trećine Srba vidi Rusiju kao svog „najvećeg prijatelja“), Beograd takođe nije bio voljan da usvoji sankcije EU protiv Rusije. Gledano u ovom svetlu, malo je verovatno da bi prosrpski lider u Crnoj Gori pripadao balkanskoj stabilnosti.

Iskreno rečeno, Milatović je osudio rusku agresiju na Ukrajinu ali i izneo nekoliko otvorenih izjava podrške Srbiji, rekavši da odnosi treba da budu što bolji. Ali činiti minimum — države članice NATO-a bi trebalo da osuđuju agresiju — daleko je od ubedljivog u regionu gde nedostatak jasnoće može izazvati ozbiljna pitanja i probleme.

Milatović se zalaže za sprovođenje ekonomskih i antikorupcijskih reformi neophodnih za ulazak Crne Gore u EU do 2028. Naravno, to nije u potpunosti u njegovim rukama. Ako se trenutni osećaj zastoja na Zapadnom Balkanu nastavi, zemlja bi mogla lako da sledi srpski i turski put, sa antizapadnim glasovima koji naglašavaju nedostatak angažovanja EU kao legitimne osnove za usporavanje saradnje sa inicijativama EU, uključujući sankcije Rusije.

To ne znači nužno da EU mora ubrzati aplikaciju Crne Gore, ali treba da proširi svoje angažovanje. Ovo bi moglo biti jednostavno kao poseta komesara EU za proširenje i susedstvo (Oliver Varhelji), koji je posljednji put bio u Crnoj Gori u julu, ili ekspanzivna koliko i preko potrebna investicija u crnogorski zdravstveni sistem. A ako Milatović sprovede antikorupcijske reforme koje je obećao, EU mora da ponudi pomoć gde god je to moguće i da prizna njegove napore.

Na kraju krajeva, sama EU može samo toliko da uradi. Milatović takođe mora da odluči da li je voljan da se istinski posveti sprovođenju reformi neophodnih za ulazak u EU – a parlamentarni izbori 11. juna odrediće njegovu sposobnost da to i ispuni.

Ovlašćenja predsednika ograničava parlament, a Milatović će zavisiti od političara sa kojima mora da sarađuje i koalicija koje se prave. Jasna pobeda u predsedničkoj trci mogla bi da bude preteča snažnog izbornog učinka pokreta Evrope Sad! pošto nedavna istraživanja pokazuju da će stranka osvojiti 44 odsto glasova, daleko ispred protivnika. To bi mu ojačalo ruku, a Milatović će imenovati i premijera, iako će novi parlament morati da ih potvrdi.

EU zna da Crna Gora može da krene ka Briselu ili Beogradu. Perspektiva da bi zemlja, saveznica u NATO-u koju je 30 drugih država članica zakonski obavezna da zaštiti, mogla da bude uvučena u orbitu „srpskog sveta“ suviše je otrežnjujuća da bi bila prihvaćena a da se bar ne pokuša da je otrgne.