„Odgovor na Dodikov puzajući državni udar mora biti konfrontacija, a ne kompromis i koncesije“: Analiza i poruke četvoro intelektualaca iz BiH

Zakon je podeljen na tri glavna dela.

Prvi deo navodi da se odluke Ustavnog suda BiH neće priznavati niti provoditi na teritoriji Republike Srpske.

Drugi insistira na tome da će ove odluke ostati neprimenjene dok Parlamentarna skupština BiH ne donese Zakon o Ustavnom sudu BiH.

Treći odeljak, koji je “na snazi ​​dok se spomenuti zakon ne usvoji”, suspenduje svako pravilo koje se nalaže objavljivanje zakona u Službenom glasniku Republike Srpske, posebno onih koji se odnose na propise ili akte koje je izdao Ustavni sud BiH.

KONTINUITET, NE INCIDENT

Cinično je pretvarati da ne postoji očigledan i neumoljiv napredak Milorada Dodika i njegovih saveznika na putu ka secesiji. Još je ciničnije ignorisati postojanje čvrstog kontinuiteta antiustavnog delovanja i ideološkog okvira Milorada Dodika i politike Radovana Karadžića koja je prethodila ratu i agresiji: delegitimiranje središnjih institucija, Skupštine, Vlade i Ustavnog suda te zabranjeno delovanje policije na „srpskim teritorijama“. I na personalnom nivou prepoznaje se kontinuitet ključnih figura unutar trenutne krize: pored Milorada Dodika, najugledniji je Nenad Stevandić.

Personalni aspekt kontinuiteta postavlja pitanja o geopolitičkoj dinamici i strukturama moći koje se ove pojedince drže na površini kako u Beogradu, tako i u Moskvi.

Dodikova dugogodišnja veštačka orkestracija političkih i sigurnosnih kriza u ovom trenutku zahteva hitnu intervenciju. Njegova uporna implementacija secesionističke strategije ima za cilj upravo ono što i sam već godinama najavljuje, a to je secesija Republike Srpske i u konačnici, uz podršku Beograda i Moskve, zaokruživanje «srpskog sveta».

Provođenje tog plana usput pomaže mu da skrene pozornost javnosti od finansijske krize, duboko ukorenjene političke korupcije i nesposobnosti da svojim biračima osigura ekonomski i socijalni napredak. Ali važno je ne gubiti iz vida da secesionistički plan nije samo „retorička dimna zavesa“ za financijsku krizu. Njegova opsednutost secesijom ostaje nepokolebljiva i nepromenjena nezavisno o političkom i ekonomskom kontekstu.

Neodgovorno kockanje sigurnošću i budućnošću svih građana Bosne i Hercegovine mora se zaustaviti. Dodikovi poslednji potezi odražavaju njegovu odlučnost, ali i zajednički neuspeh njegovih partnera na vlasti i međunarodnih aktera, poglavito EU, SAD, UK i OHR-a, u učinkovitom suprotstavljanju njegovoj lukavoj i dobro smišljenoj strategiji.

Dodikov se pristup već godinama oslanja na iskorištavanje slabosti svojih protivnika, sklapajući posle ucene prljave dogovore koji dodatno potkopavaju državu te time menjajući političke okolnosti u njegovu korist. Svaki kompromis koji se postiže nakon Dodikovih učenja i secesionističkih mera (usvajanje najave referenduma i provođenje onog u 2016.godini, usvajanje Zakona o agenciji za lekove, usvajanje zaključaka o setu zakona kojima se preuzimaju državne inžinjecije uključujući i monopol sile, to jeste oružane snage) preokrenut je u političko sredstvo koje je služilo Dodiku i njegovim saveznicima. Umesto pokretanja dijaloga i reformi u skladu sa standardima EU, cilj je državu oslabiti podrivanjem vlasti na državnoj razini.

Alarmantno je što su i domaći akteri i međunarodne zajednice do sada konzistentno popuštali pred Dodikovim uvetima pregovaranja, postepeno nagrizajući strukturu Bosne i Hercegovine. Imajući sve ovo u vidu, ključno je da domaći akteri i međunarodna zajednica zauzmu odlučniji stav protiv Dodikovih destruktivnih strategija. Dok je održavanje stabilnosti važno, ono se ne sme postizati po cenu daljnjeg poticanja Dodikovih taktika ili slabljenja državnih institucija.

ČOVIĆ VREBA PRILIKU ZA SEBE

Delovanje Dragana Čovića i HDZ-a BiH usled eskalirajuće krize pokazuje da trenutne okolnosti žele strateški iskoristiti za vlastitu dobit.

Način na koji Čović manipuliše okolnostima sugeriše sinergijsko delovanje sa Dodikom.

S jedne strane Čović se pojavljuje kao netko ko je posrednik između “Trojke” i Dodika kao druge strane prihvaća Dodikovo antiustavno delovanje interpretirajući ga kao jedan od 14 ključnih prioriteta koje Bosna i Hercegovina treba ispuniti za članstvo u EU.

Koristeći nastali politički haos, Čović kao potencijalno rešenje krize nameće izbor Marina Vukoja u Ustavni sud BiH.Ovaj strateški potez, već odranije, ima podršku njegovih političkih saveznika u Federaciji BiH koji, čini se, ostaju u mraku, nesvesni koliko su ovi složeni politički manevri opasni po pravnu sigurnost ali i opstanak Bosne i Hercegovine.

Naime, kompromisi koje nudi Dragan Čović direktno jačaju Milorada Dodika, a navodno rešenje za krizu postaje zapravo samo manipulativni politički instrument da HDZ zajedno sa SNSD-om preuzme kontrolu nad Ustavnim sudom. U Konjicu, nakon sastanka stranaka koje čine državnu vlast, Čovićeva izjava da sa stranim sucima ne možemo ući u Evropsku uniju zapravo sugeriše da bi ishod kompromisa mogao biti identičan ishodu Strukturnog dijaloga o pravosuđu koji je završio odlaskom stranih tužilaca. Tako bi destruktivni politički uticaj zavladao i Ustavnim sudom kao poslednjom branom suvereniteta Bosne i Hercegovine.

Jasno je da sa stranim sudijama ne možemo u Evropsku uniju, ali da bi strane sudije otišle iz BiH potrebno je imati snažno i politički nezavisno pravosuđe i institucije otporne na političke i autokratske udare.

Domaći međunarodni akteri moraju ultimativno zahtevati od Dodikovog saveznika, Dragana Čovića i njegove stranke, Hrvatske demokratske zajednice, da 14 prioriteta EU zaista tumače u skladu s evropskim standardima. Od suštinske je važnosti da se izjasne o tome koje saveze podržavaju i da li se opiru Dodikovoj secesionističkoj strategiji. Tražeći jasan stav, šire bosanskohercegovačke političke snage i međunarodna zajednica mogu sinergijski delovati protiv katastrofalnih učinaka Dodikove politike.

Strah Zapadne međunarodne zajednice od političke borbe protiv Dodikovih proračunatih strategija nema opravdanje. Korištenje policijskih snaga, snaga misije EUFOR Althea, ili upotreba tzv. over-the-horizon NATO snaga, morali bi se hitno razmotriti, pre svega slanjem interventnih trupa na geostratešku najbitniju lokaciju Brčko Distrikt. Uprkos rizicima i potencijalu za nestabilnost, ove su mere nužne i hitne i treba da pokažu da je Zapad spreman da odbrani ustavni poredak u BiH. Dodik je više puta pokazao da razume i odgovara samo na jezik sile.

ODBRANA SUVERENITETA BiH JE DUŽNOST MEĐUNAORDNE ZAJEDNICE

Osim ujedinjenog domaćeg fronta, međunarodni pritisak je kritičan. Mere kao što su sveobuhvatne sankcije, diplomatska izolacija i nedvosmislena osuda Dodikovih akcija od strane međunarodne zajednice, posebno Evropske unije i Sjedinjenih Država, ključne su.

Evropska unija je do sada prezala od uvođenja sankcija Miloradu Dodiku strahujući od mogućeg i verovatnog veta njegovog političkog saveznika, Viktora Orbana. Ostale članice EU trebale bi biti odvažnije, staviti ovo pitanje na dnevni red i u slučaju veta Mađarske organizirati širu koaliciju zemalja koje bi zajednički uvele bilateralne sankcije.

Povesni prisutni opominju protiv popuštanja, dok drugi primeri ilustriraju da diplomatski pritisci i ciljane sankcije mogu značajno otežati one koji pokušavaju potkopati demokratske procese. Tokom 1930-ih, politika popuštanja koju su usvojile Britanija i Francuska prema nacističkoj Nemačkoj omogućila je njenu agresivnu ekspanziju, što je na kraju dovelo do Drugog svetskog rata. Slično tome, davanje Dodiku ustupaka ili postizanje dogovora s njim će ga ohrabriti i rezultirati daljnjim izazovima očuvanju suvereniteta BiH.

Odbrana institucija, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH nije izbor, već dužnost. Ako je potrebno da se uspostavi red stabilnost, angažovanje organa za provođenje zakona, snage misije EUFOR Althea ili NATO snage treba izvršiti bez oklevanja.

Secesionizam Milorada Dodika i političkih saveznika u RS-u ne može se ublažiti pasivnim merama ili ustupcima. Istorijski dokazi savetuju da je čvrsta konfrontacija najbolji kurs akcije. U ovom trenutku, razgovori i kompromisi s Miloradom Dodikom su pogrešni. Njegovi partneri u državnoj vlasti susretima s njim daju legitimitet njegovim zahtevima. Jedini ispravan izbor jeste naterati međunarodnu zajednicu da izabere ko su joj legitimni sagovornici, tražiti potpunu međunarodnu izolaciju Dodika i paraliziranje novčanih tokova RS-u. Rukovodstvo entiteta Republika Srpska ne krije da ključne političke korake provodi u dogovoru s Rusijom i Vladimirom Putinom. Krajnje je vreme da EU, SAD, UK i OHR shvate ozbiljno. Dodik neće stati dok ne bude zaustavljen.