Mesto gde Balkanci izgledaju malo bolje: Reporter Danasa iza kulisa Samita u Tirani

Ovaj put reč je o samitu šest zemalja Zapadnog Balkana. Samit nosi simboličan naziv „Better together“ – „Bolje je zajedno“ ili „Zajedno bolji“, u zavisnosti ko prevodi. Simboličan, jer ne prođe sedmica, a da se političari u regionu ne „podžapaju“.

Lete otrovne strelice, teške reči, diplomatske protestne note, a bogami i poneko proterivanje ambasadora, konzula ili nekog od sekretara, „zbog bavljenja poslovima koji izlaze izvan delokruga diplomatskih odnosa“, drugim rečima – špijunažom.

Njihovi tabloidno-polutabloidni mediji sa nacionalnim frekvencijama, naravno po komandi, seju mržnju, što bi Konstrakta rekla – „idemo na maks, idemo na maks“, jer potpuno nekritički sagledavaju događaje.

Ukratko, služe isključivo u propagandne svrhe. Malo je tu novinarstva. Čak i kad je reč o kulturi i sportu. Ili naročito?!

Ono što je bizarno – kad političare o tome pitaju iz Evropske unije, Nemačke, Francuske, Amerike – svi glumataju da su odnosi odlični.

Ma nikad bolji.

U stvarnosti, regionalni odnosi, prvenstveno Srbije sa susedima, uprkos iskazanoj velikoj ljubavi prema njima, najblaže rečeno su u očajnom stanju. Dal je reč o Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH ili Albaniji – potpuno je svejedno.

To je registrovao i Fridom haus, američka nevladina organizacija koja meri stepen demokratije u svetu.

Srbija se na toj listi dosta loše kotira, odnosno ne tretira se kao demokratska država već spada u hibridne režime, gde se vlast zasniva na autoritarizmu kao posledici nepotpune demokratske promene.

Takva vlast istovremeno može da sprovodi političku represiju i raspisuje izbore. Samim tim Srbija nazaduje u oblasti sprovođenja demokratskih reformi. Iako je kandidat za članstvo u EU već godinama.

Prema istraživanju Fridom hausa – „većina od sedam zapadnobalkanskih zemalja“ i dalje se nalaze u kategoriji hibridnih režima ili vlada u tranziciji, osim Hrvatske, koja je označena kao polukonsolidovana demokratija.

Ipak, evo, okupili su se u Tirani pod sloganom „Bolje je zajedno“.

Najavljeni su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednica Saveta ministara BiH Borjana Krišto, premijer Severne Makedonije Talat Džaferi, kosovski premijer Aljbin Kurti, crnogorski premijer Jakov Milatović.

Domaćin je albanski premijer Edi Rama. Narod bi rekao – došli da podele pare i utanače privatne kombinacije, što i nije tako loše za te države, samo kad bi narod išta od svega toga i osetio.

Ovaj put možda i dobije nešto – besplatan internet na javnim mestima i robu iz zemalja regiona.

A suma nije mala – Plan rasta za Zapadni Balkan do 2027. godine predviđa finansijsku podršku od šest milijardi evra.

Od toga – dve milijarde su bespovratni grantovi, a četiri milijarde povoljni krediti koje daje EU s ciljem da se podstakne ekonomski rast regiona i ubrza socioekonomsko usklađivanje.

Predviđeno je da svaka vlada dobije određenu svotu novca svakih šest meseci, zavisno od reformi koje je sprovela u tom periodu i da novac koristi isključivo na osnovu predloženih projekata.

Do Tirane idemo avionom preko Podgorice. Odatle kombijem.

Taman da vidimo kako izgleda i taj deo Balkana. Iskreno, 154 kilometra, iako smo se vozili oko tri sata, prošla su lagano, u jako prijatnoj vožnji magistralnim putem.

U Tirani smo bili oko 18,30. Dolazak do novinarskih akreditacija za samit, ispostaviće se, biće ipak mnogo teži.

Centralni deo Tirane je delom blokiran zbog samita.

Samit ali samo zemalja Zapadnog Balkana narednog dana, u četvrtak, samo je produženi sastanak sa evropskim komesarom za proširenje i susedsku politiku Oliverom Varheljijem.

Zaustavljamo se ispred Kongresnog centra i pitamo policajce da nam pomognu da dođemo do druge strane zgrade, jer bi trebalo da podignemo akreditacije, koje su nam ranije iz protokola potvrdili.

Ali policajci su neumoljivi i neće da nas puste da preprečimo put.

Šalju nas niže niz glavni bulevar.

Vozač parkira kombi. Kažemo vidimo se za pet minuta, pošto je to ipak samo tehnička stvar.

Pravac na policijsku blokadu. Kažemo ko smo i šta nam treba. Policajac zove, verovatno, komandira.

Dolazi sed i visok čovek u uniformi bez oznaka.

Dok nas vodi ka kongresnom centru priča da je u Beogradu svojevremeno radio obuku po pozivu jednog velikog trgovinskog lanca o tome kako da obezbeđenje u prodavnicama spreči krađe.

Ili ih bar svedu na minimum. Radio je u tom odeljenju u policiji i očito zna sve cake neophodne za preventivu krađa.

Kaže da mu se sviđa Beograd i da je bio nekoliko puta.

U tom ćaskanju stižemo do hotela Meriot, gde je rekao da pitamo za akreditacije. Srdačno se rastajemo ispred zgrade hotela, koji je preko puta Kongresnog centra, gde se održava samit.

Neke stvari su ipak neizbežne, pa tako na nas u mrklom mraku naleće grupa ljudi u tamnim odelima.

U prvi mah ih ne prepoznajemo, ali onda shvatamo da su to predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali sa državnom delegacijom.

Vraćaju se sa sastanka sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim.

Brzo zamiču u mrak i iz vidokruga.

Pošto deluje da je Kongresni centar završio rad za danas, ulazimo u hotel i pitamo na recepciji za akreditacije, ali kažu da ne znaju ništa o tome. Utom, iz hotela izlazi komesar EU – Varhelji.

Za njim masa novinara i snimatelja. Kao na traci ili na filmu, ispred ulaznih vrata hotela stiže povorka crnih limuzina i policajaca na motociklima sa fantomkama. Sve se pulsira od plavih rotacionih svetala, ali niko ne izlazi iz kola. Samo stoje.

Na početku kolone luksuzni auto sa ukrajinskom zastavicom na prednjem delu kola.

Shvatamo da čekaju da iz hotela izađe Zelenski.

Stojimo desetak minuta iščekujući da ga snimimo, iako sam izlazak i ulazak u kola traje svega par sekundi. To je uostalom sasvim dovoljno za pokrivalicu. Ipak, obezbeđenje nas pomera i kaže da ne možemo da stojimo tu.

Pošto je Kongresni centar predviđen za krajnju novinarsku destinaciju, zaputili smo se u tom pravcu. Pitamo čoveka iz protokola da nam pomogne.

Prvobitna konverzacija se sa engleskog iznenada prebacuje na srpski. Kaže da je bio zamenik ambasadora Albanije u Srbiji i ambasador u Crnoj Gori četiri godine i da se sada sprema za novo ambasadorsko mesto, ali ne sme da kaže gde.

Upućuje nas na čoveka iz protokola ispred Kongresnog centra, koji brzim korakom odlazi u zgradu i kaže da sačekamo.

Ubrzo stiže ljubazna žena iz organizacije, pa opet objašnjavanje da smo došli po akreditacije i da su potvrđene.

Ona zove nekog i dolazi portparolka premijera Rame. Posle kraćeg upoznavanja vodi nas do punkta da preuzmemo akreditacije.

Nakon provere pasoša dobijamo propusnice i uputstva gde je šta i koji je raspored rada za sutra.

Po povratku u kombi kažemo vozaču Nenadu da smo se baš malo zadržali. Jesmo bili obećanih pet minuta, ali svako od nas pet po pet minuta.

Smejemo se.

Sutradan standardna procedura za ovako velike skupove.

Pešački deo glavne ulice koja vodi do Kongresnog centra je donekle blokiran, taman dovoljno da može da se prođe.

Saobraćaj normalno funkcioniše. Ispred mesta gde će biti doček i zajedničko slikanje lidera crveni tepih i beli šatori sa obezbeđenjem, specijalno dresiranim psima i skenerima.

Prolazimo kontrolu i odlazimo u medija centar, koji je za ovu priliku napravljen na nivou -1. Dakle, u podrumu.

Političare su smestili na prvi sprat, u istu salu gde su na poslednjem samitu Zapadni Balkan-EU, koji je održan krajem 2022, bili smešteni novinari, odnosno medija centar.

Ali sad bar možemo da radimo ono zbog čega smo i došli – da izveštavamo.

Poruke su dobre.

Edi Rama kaže da „prvi put vidimo perspektivu za Zapadni Balkan i izvesnu budućnost“ i da je „Evropska unija danas spremnija da nam pomogne više nego ikad“. Dodaje da je vladavina prava osnovni uslov za pristup fondovima EU, a da kompleksna pitanja među državama na Zapadnom Balkanu moraju da budu rešena u bilateralnom dijalogu.

Dobre poruke stižu i od Varheljija – besplatni internet na javnim mestima i jačanje regionalnog tržišta.

Doduše, o regionalnom tržištu „od preko 400 miliona potrošača“ su političari mogli i sami da se dogovore prethodnih decenija, samo da su malo spustili pileće gardove.

Ali neukima i siromašnima je lako vladati, a naši političari, pošto nemaju odgovor kako je narod i pored tolikog ekonomskog rasta iz godine u godinu i tolikih ekonomskih uspeha i dalje siromašan, nastavljaju da teraju priču o blagostanju u kojem žive njihovi stanovnici – u stvari zarobljenici „ekonomskih uspeha“.

A EU se u sve to umešala jer je suočena sa nezadrživom ekonomskom migracijom iz zemalja regiona, odakle jedino u inostranstvo ne odlaze stari i bolesni.

Što bi rekla Konstrakta – „ovo nije život, ovo je rat“.

Više nije ni pitanje momenta kada će se političari u regionu opet dohvatiti za vratove.

I nikakvi milioni evra ih ne mogu sprečiti u tome.

Ipak, kao što smo rekli – kad je reč o lovi – svi su braća.

Doduše, samo dok se ne potroše pare. Onda će opet iznova istu pesmu. Ali, da ne sitničarimo.

Na vrhu Hodžine piramide

U povratku sa samita nalećemo na nešto što sam mislio da nikad neće biti završeno. Svojevrsna piramida u centru Tirane. Prvobitno je trebalo da bude poslednje počivalište komunističkog diktatora Envera Hodže. Građeno je kao monumentalni mauzolej. Budući da sam više puta boravio u Tirani taj kompleks je svaki put bivao ograđen visokom ogradom i zaklonjen drvećem. Mislili smo da nikad neće biti završen. Nismo propustili priliku i popeli smo se na vrh piramide, koja je danas kongresni centar.