BiH epicentar krize, Srbija i Hrvatska ne doprinose stabilizaciji

Indeks regionalne saradnje sačinili su eksperti Igmanske inicijative Nerzuk Ćurak za BiH, Branislav Radulović za Crnu Goru, Senada Šelo Šabić za Hrvatsku i Milan Antonijević za Srbiju a podaci su predstavljeni u izveštaju koji je izrađen uz podršku Evropskog fonda za Balkan i Fondacije za otvoreno društvo.

Kao glavni izvor krize u BiH, prema rečima Popova, leži u dejtonskom Ustavu, koji arhitekturu ove države zasniva na tri konstitutivna naroda i dva entiteta, sa minimalnim ovlašćenjima centralne vlasti, što je glavna prepreka da BiH postane funkconalna država i servis svih svojih građana. Ovakva situacija je, ukazuje, omogućila nacionalnim liderima da kroz stalna međusobna prepucavanja i konkretne poteze dovedu u pitanje i sam opstanak ove države.

„Najdrastičniji takav primer jeste najava srpskog člana Predsedništva Milorada Dodika da će Republika Srpska izaći iz svih centralnih institucija i formirati vlastitu vojsku, što je naišlo na oštru reakciju EU i SAD“. Popov ukazuje da osim najave sankcija prema onima koji urušavaju stabilnost ove zemlje nisu usledili konkretni koraci u saniranju krize u BiH.

Od odgovornosti za ovakvu situaciju u BiH nisu abolirana ni ostala dva predstavnika konstitutivnih naroda, naglašava, koji, kako navodi, svojim izjavama i potezima dodatno pogoršavaju situaciju. „Dve susedne zemlje i potpisnice Dejtonskog sporazuma Hrvatska i Srbija, umesto da deluju u pravcu stabilizovanja BiH oni najčešće tretiraju tu državu sa nipodaštavanjem, gotovo kao svoju koloniju“.

Konstatovano je da se od parole „svi Srbi u jednoj državi“ plasirane tokom devedestih godina prošlog veka kao deo državne politike, a koja je doprinela krvavavom raspadu tadašnje Jugoslavije, u novije vrijeme došlo do koncepta „srpskog sveta“ koji sve agresivnije, promovišu pojedini državni zvaničnici.  Popov ukazuje na sve učestalije promovisanje ovog koncepta, „ao i aspiracije prema Republici Srpskoj koje otvoreno pokazuju pojedini zvaničnici iz Srbiji, što unosi dodatnu nestabilnost u i inače nestabilnu regiju koja je ponovo došla u žižu pažnje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država“.

Tim pre, navodi, jer svoj uticaj na ovim prostorima već uveliko ostvaruju Rusija, Kina i Turska.

Loša poruka susedima je i veličanje osuđenih ratnih zločinaca iz ratova koji su na ovim prostorima vođeni tokom devedestih godina prošlog veka, što se, kako kaže, sve češće događa u Srbiji, a u čemu učestvuju pojedini zvaničnici i institucije države.

„Njima se dozvoljava da u javnim institucijama promovišu svoje knjige, često gostuju na elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom gde iznose stavove u kojima je nestina o ratnim zbivanjima devedstih godina prošlog stoljeća i šalju loše poruke susednim zemljama i narodima koji u njima žive“.

Ukazuje se i na murale na zgradama u gradovima u Srbiji sa likom  osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, čije uklanjanje, „ometaju pripadnici ekstremne desnice, očito pod patronatom i zaštitom pojedinih struktura države“.

Ocenjeno je i da je Hrvatskoj, kao i u Srbiji, na delu revizija, zapravo, „falsifikovanje dela istorije koji se odnosi na Drugi svetski rat“. U zadnje vreme,  posebno, kaže, brinu izjave hrvatskog predsednika Zorana Milanovića prema BiH; „prvo sapun onda parfem“, „Dodik je najmanji problem u BiH“, kao i njegova najnovija relativizacija genocida u Srebrenici kao „očita podrška Dodikovim stavovima“.

Navedeno je i da je Crna Gora ozbiljno destabilizovana tokom litija koje su organizovane tokom 2019. i 2021. kao reakcija na donošenje Zakona o slobodi veroispovesti.

Ocene i zaključci predstavljeni u Indeksu izvedeni su iz podataka koji su dobijeni od službenih insitucija četiri zemlje, o saradnji u oblasti politike, društva i privrede.

Saradnja četiri države na polju razmene studenata i uzajamnih poseta, iako smanjenja zbog pandemije kovid19, prepoznata je kao dobra osnova za saradnju sa velikim potencijalom za unapređenje. Multilateralna saradnja, naročito kroz Berlinski proces, ali i druge regionalne inicijative takođe, ima dobre osnove za dalji razvoj, naročito na sprovođenju visoko postavljenih ciljeva. Kada je reč o bilateralnim sastancima istaknute su Hrvatska i Crna Gora koje su ove godine pristupile rešavanju spora o Prevlaci.

Ekonomska saradnja između država u regionu ima veliki potencijal, iako se pojedine zemlje regiona, kako kažu, nalaze na visokom mestu regionalne razmene, pa i stranih direktnih investicija.

Kada je reč o diplomatskim misijama konstatovano je Srbija i Crna Gora nemaju ambasadore u Podgorici, odnosno u Beogradu od kada je Crna Gore 2020. proglasila ambasadora Srbije personom non grata, na šta je Srbija odgovorila recipročno.

Konstatovano je i da se susreti na najvišem nivou dešavaju isključivo na multilateralnim sastancima, dok su bilateralni sastanci veoma retki, gotovo da ih i nema.

Kada je reč o Srbiji, oni su intenzivni isključivo sa predstavnicima jednog entiteta BiH, odnosno Republike Srpske, a slično je i u odnosima Hrvatske prema delu Bosne u kome mahom žive Hrvati. Umesto da se, kako se navodi, u skladu sa težnjom za ubrzanjem puta ka EU unapređuje i međuparlamentarna saradnja, ona je u stalnom opadanju u odnosu na periode koji su prethodili ovom koji je obuhvaćen  izveštajem.

„U posmatranom periodu nastavljen je trend daljeg kvarenja odnosa između četiri zemlje Dejtonskog sporazuma, čemu uveliko doprinose izjave visokih zvaničnika, kao i mediji koji su manje ili više pod kontrolom vladajućih struktura“. Dve decenije od početka normalizacije odnosa između četiri zemlje Dejtonskog sporazuma ostala su i dalje, zaključuje se, nerešena ključna otvorena pitanja: granice, nestali, sukcesija, zaštita prava nacionalnih manjina.