Da li je Crna Gora nagrada u Vučićevim dilovima sa Zapadom: Crnogorski kolumnista za hrvatski Index

Naime, prema rezultatima izbora 2. juna ove godine, Vučićev SNS je pobedio podeljenu opoziciju, koja je bila iscrpljena u raspravama o tome da li uopšte treba da učestvuje na izborima zbog neravnopravnih uslova izbornog procesa. Tako nisu iskoristili „pozitivne signale” iz Evropskog parlamenta nakon usvajanja rezolucije od 8. februara ove godine, koja je upravo imala za cilj da ukaže na prirodu nedemokratskog režima u Srbiji. Vučić ne samo da je „preživeo“ već je uspeo da dugoročno konsoliduje svoju ionako dugu vladavinu. Neko je svakako morao da mu pomogne u tome, piše Vukotić.

Dvostruka igra

Nadam se da niste zaboravili te patetične, otrcane scene, u svakom slučaju nedostojne jedne stare i ponosne zemlje kakva je Srbija, u kojima se predsednik Srbije, ogrnut državnom zastavom, pojavljuje na Generalnoj skupštini UN kao navijač da brani Srpski narod protiv optužbi se izmislio i promovisao. Jer, osim Vučića i njegovih saradnika, niko Rezolucijom o genocidu u Srebrenici nije imao nameru da pravi paralelu između osuđenih ratnih zločinaca, neposrednih izvršilaca i nalogodavaca ovog masakra s jedne strane, i srpskog naroda na drugi.

Ne samo da to nije palo na pamet ni Bošnjacima kao žrtvama masakra, ni Nemcima kao inicijatorima rezolucije, kako se danima lažno pisalo u srpskim tabloidima, niti bilo kom drugom učesniku u procesu, već takva tačka gledište je apsurdno, s obzirom da se u međunarodnom krivičnom pravu krivica ovog nivoa apsolutno individualizuje. Obe presude međunarodnih krivičnih sudova donesene u slučaju genocida u Srebrenici mogu poslužiti u prilog navedenom, pri čemu ne morate biti pravni stručnjak da biste utvrdili navedeno.

Dakle, srpski narod nije i ne može biti genocidan, kako to sve vreme tvrdi niko drugi do predsednik Srbije i njegovi trabanti. Narativ je nastavljen grotesknim Svesrpskim saborom. Postavlja se pitanje zašto je Vučić izmislio celu priču o genocidu nad srpskim narodom.

Izjava Kristofera Hila

Podsetimo se na trenutak nedavne izjave američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, objavljene posle izbora 2. juna, u kojoj je istakao da „iako Srbija treba da sprovede brojne reforme, a posebno da reši problem pristupa medijima“, čini se da je na prošlim izborima došlo do pomaka u implementaciji, odnosno da je „problem migracija regulisan“. Gospodin Hil je izrazio zadovoljstvo Sjedinjenih Država odnosom Srbije prema Ukrajini i dijalogom sa Kosovom.

Moram priznati, na prvi pogled interesantna izjava američkog diplomate, ako se ima u vidu stalna i oštra upozorenja koja Vučić dobija od najviših zvaničnika EU u vezi sa politikom neuvođenja sankcija Rusiji zbog njene agresije na Ukrajinu. Takođe, zanimljivo u kontekstu stava francuskog predsednika Makrona, kao što sam već pomenuo, kada je reč o reakciji srpskog pravosuđa na slučaj Banjska. A šta tek reći o histeričnom podržavanju Vučićeve propagande, tabloidnoj mašineriji svemu što dolazi sa istoka, iz Rusije ili Kine, i oštroj kritici zapadnih vrednosti i pogleda na svet.

Ne sumnjam da je gospodin Hil veoma dobro obavešten o svemu navedenom, a isto tako, koliko zbunjeno gleda pred svojim kineskih ploča da objašnjava probleme od košarke do makroekonomije, siguran sam da i predsednik Srbije veoma zna pa šta radi. Magla se prodaje nekom drugom. Kao i agenda srpskog sveta ili negiranje nepostojećeg genocida nad Srbima ili izlizani ali uvek efektan narativ o ugroženosti Srba u regionu. U stvari, glavna stvar je eutanazirati svest ljudi koji su pre samo nekoliko godina indoktrinirani drugim idejama za potrebe tadašnje politike. A evo i dokaza za ove tvrdnje.

Pisanje Fajnenšel tajmsa

Prema pisanju uglednog Fajnenšel tajmsa, Srbija, tačnije srpski predsednik, obećavajući bezrezervnu lojalnost Putinu, posredno, ali odlučno, snabdevao je municijom njegovog protivnika na bojnom polju. Srbija je od početka ruske agresije na Kijev, preko drugih zemalja (pominju se SAD, Španija i Češka), u Ukrajinu izvezla municiju u vrednosti od 800 miliona evra.

Time Vučić, naravno, posredno ali značajno podržava napore Zapada da dopuni nedostajuću municiju za ukrajinsku vojsku, koja se protivi Putinovoj ilegalnoj, punoj invaziji. Napor predsednika Srbije je vredan poštovanja, ali ovu novu-staru politiku prema diktatoru iz Kremlja treba „otvoriti“, odnosno približiti običnim građanima koji još veruju prethodnom narativu Vučićevih tabloida o Putinu kao spasioca Srbije.

Moram priznati da ne verujem predsedniku Srbije kada kaže da ne zna gde završavaju granate koje proizvodi srpska vojna industrija, kao što teško mogu da verujem uvaženom gospodinu Hilu da za samo pet-šest meseci Srbija napravila je iskorak od meke autokratije ili neliberalne demokratije kakva je u Srbiji opisana u krugovima bliskim Vašingtonu, Berlinu, Parizu ili Briselu sredinom decembra prošle godine do „vidljivog napretka u sprovođenju izbornog procesa“ u junu ove godine. godine.

Ono što je neuporedivo važnije od mog nepoverenja jeste kako, na primer, na pomenuti članak Fajnenšel tajmsa gleda ruski predsednik i šta misli o svojim „vernim“ saveznicima na Zapadnom Balkanu. Ovaj beogradski, ali i banjalučki.

Samit u Švajcarskoj

Kako ne bi ostavljao nikakvu sumnju u doslednost svoje nove-stare politike prema jednoj od tri aktuelne žarišta u globalnim geopolitičkim odnosima, predsednik Srbije je svom ministru spoljnih poslova naložio da učestvuje na nedavno održanom samitu mira u Švajcarskoj i potpiše završni akt ili deklaraciju koja podržava teritorijalni integritet Ukrajine i poziva na dijalog za postizanje održivog mira. Na osnovu površne analize dešavanja u Švajcarskoj, može se zaključiti da su važni subjekti globalne geopolitičke scene ili odsutni ili, iako prisutni, nisu potpisali završni dokument.

Među odsutnima bila je, naravno, Rusija koja nije ni pozvana na samit, ali i Kina i njen najbliži saveznik, nuklearno „opremljen” Pakistan. Među značajnim igračima prisutnim na svetskoj političkoj sceni koji nisu potpisali mirovni dokument izdvajam Indiju, Brazil, Saudijsku Arabiju, Meksiko, Južnu Afriku i Ujedinjene Arapske Emirate.

Ako želite da uporedite prethodne izjave najviših srpskih zvaničnika, uključujući predsednika Vučića, sa izgovorima predstavnika onih zemalja koje nisu potpisale završni dokument na samitu u Švajcarskoj – na primer Indije, u kojoj se kaže da „Nju Delhi je odlučio da izbegne pridruživanje zajedničkoj izjavi zbog odsustva Rusije na samitu Indija smatra da je za mir u Ukrajini potrebno okupljanje svih učesnika i iskreno i praktično angažovanje dve strane u sukobu“ – onda je jasno šta. to je neka vrsta preokreta u Vučićevoj spoljnoj politici. Ili, naprotiv, doslednost. Ko će znati? Građani Srbije koji su ga izabrali sigurno neće.

Šta bi novi-stari partner mogao da dobije kao nagradu?

Pre svega, Amerikanci su pragmatični ljudi, pa je shodno tome jedna od bitnih odrednica njihove spoljne politike pragmatizam. Praktična korist od prebacivanja Vučića i Srbije na stranu Zapada bila bi veća stabilnost u regionu bez toksičnog uticaja Rusije. Međutim, Amerikanci vode računa i o svojim obavezama prema starim saveznicima, kao io poštovanju osnovnih principa diplomatije i međunarodnog prava, što naravno utiče na njihov kredibilitet u međunarodnim odnosima.

Dakle, ako bi predsednik Srbije imao ideju da bi nagrada za napuštanje istorijskog saveznika sa Istoka mogla biti revizija državnih granica na Zapadnom Balkanu, odnosno državnih granica država koje su SAD priznale kao nezavisne, pre svega Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Kosovo, mislim da su takve nade pretenciozne.

Crna Gora je u najtežoj poziciji

Međutim, od sve tri gore navedene države, po mom dubokom uverenju, jedino bi Crna Gora mogla doći u obzir da postane „nagrada“ za Vučićevu novu-staru politiku distanciranja od Putina. Za šta? Pre svega, i dalje je primetno visok procenat građana Crne Gore koji se ne slažu sa njenom nezavisnošću i žele neku vrstu čvršće zajednice sa Srbijom. Kontinuirani pritisak velikosrpske politike u cilju brisanja crnogorskog nacionalnog i kulturnog identiteta zasnovanog na postojanju hiljadugodišnje države nije ništa slabiji od onog nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ako se u jednačinu uključi i pomenuti američki pragmatizam, onda bi za njihovu spoljnu politiku možda bio prihvatljiv novi referendum (dakle, nikako nasilna promena granica), gde bi unija dve države tipa otvorenog Balkan ili jača, Srbija pod kontrolom Zapada, bila bi nagrađena izlaskom na more. Sasvim „pristojna“ nadoknada za gubitak Kosova (uz neizbežne korekcije u pogledu formiranja zajednice srpskih opština i posebnog imovinskog statusa SPC), i odustajanje od svake dalje podrške secesionističkim težnjama bh. entiteta Republika Srpska.

Uprkos svemu, na kraju će se zapitati građani Crne Gore. Ako hoće državu za koju su se borili njihovi dedovi i pradedovi, bez obzira da li se nacionalno osećaju kao Crnogorci ili Srbi, Crna Gora će postojati, a Vučić i Amerikanci će tu želju morati da ispoštuju.

* Stavovi izraženi u kolumnama i komentarima su lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije Index.hr-a.