Da li su američke sankcije Vulinu šamar Vučiću?

Bilo je reči o takozvanom tripartitnom planu prema kome bi Beograd, Zagreb i Tirana trebalo da postanu hegemoni stabilnosti na Zapadnom Balkanu, koje se snage na Zapadu zalažu za takve projekte, zašto ni nakon 30 godina od raspada Jugoslavije najveće nacije u regionu nisu odustale od ratnih ciljeva i kako je propao tajni dogovor Aleksandra Vučića i Hašima Tačija o razmeni teritorija između Srbije i Kosova koji je podržala Federica Mogherini, tadašnja visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku.

Razgovaralo se i o tome da li je na Zapadu ojačalo uverenje da je uzaludno insistirati na multietničkim društvima na Zapadnom Balkanu kada nema nikakvog napretka u pomirenju, da li je Zapad zbog straha od izbijanja sukoba na Zapadnom Balkanu činio ustupke nacionalističkim liderima koji bi mogli izazvati te sukobe, da li je stavljanje na crnu listu šefa obaveštajne službe Srbije Aleksandra Vulina znak da se menja američka politika prema Srbiji, šta znači uvođenje američkih sankcija celokupnom vrhu Republike Srpske, kao i o tome da li će Evropska unija, koja je do sada oklevala da sankcioniše nacionalističke lidere, pratiti američku politiku.

Karabeg: Poslednjih meseci dosta se spekuliše o takozvanom tripartitnom planu koji podrazumeva da centri tri najveće nacije na Zapadnom Balkanu – Beograd, Zagreb i Tirana – postanu hegemoni stabilnosti i garanti mira na Zapadnom Balkanu. Ima li istine u tome li su to samo prazne priče?

Minić: Ne bih rekla da je to samo poslednjih meseci. To je prvi put otvoreno lansirano 2016. kad je objavljen tekst britanskog analitičara Timothy Lessa u časopisu Foreign affairs gde je iznet scenario da se region grupiše oko Hrvatske, Srbije i Albanije. Znači, Velika Srbija, Velika Hrvatska i Velika Albanija. Taj tekst je izazvao veliku uzbunu u regionu. Isti autor se javljao i kasnije s novim razradama tog scenarija. Nedavno je Janusz Bugajski, američki stručnjak za Balkan, izrazio strahovanja da se ponovo javljaju takvi scenariji. Javljaju se i drugi autori koji izražavaju strepnje da bi na Zapadnom Balkanu moglo doći i do sukoba, da ni to nije isključeno. Nažalost, to je stanje u koje smo došli nakon početnog evroentuzijazma. Kada nema ideja koje nas vode u dobrom pravcu, naravno da se javljaju takve bojazni.

Garčević: Ideja o podjeli Zapadnog Balkana po nacionalnim linijama nije nova. Ona postoji posljednjih desetak, petnaest godina. Međutim, oni koji propagiraju takvu podjelu izgleda da misle da u današnjim okolnostima imaju svoju šansu. Ta ideja se bazira na premisi da postoje tri zemlje, odnosno centra moći, koji mogu da kontrolišu ostale dijelove regiona i da bi preko tih država Zapad mogao da vrši kontrolu nacionalnih elementa u drugim državama. Zagreb bi mogao da kontroliše Hrvate, Srbija Dodika i Srbe u Bosni i Hercegovini, a Albanija bi imala ulogu stožera Albanaca u regionu. Meni to nije realno, ali ta ideja nesumnjivo ima one koji je podržavaju. Sve dok su takve ideje u sferi teorije – to nije veliki problem. Ali onog trenutka kad budu prihvaćene od onih koji vode politiku – to dobija drugu dimenziju jer će oni pokušati da ih sprovedu.

Ratni ciljevi

Karabeg: Kako tumačite činjenicu da ni 30 godina nakon završetka ratova najveće nacije na Zapadnom Balkanu nisu odustale od svojih ratnih ciljeva? Srbija govori o takozvanom srpskom svetu, što je praktično drugo ime za Veliku Srbiju, a Hrvatska nema ništa protiv namere bosanskohercegovačkog HDZ-a da oživi ratnu „Herceg Bosnu“.

Minić: Političke snage, koje su na vlasti i u Srbiji i u Hrvatskoj, nijednog trenutka nisu eksplicitno odustale od svojih ratnih ciljeva. To je konstanta sa kojom živimo skoro poslednjih četvrt veka. Nije se radilo na tome da se promeni odnos javnog mnjenja prema onome što smo nasledili iz ratova. To se sada sveti ljudima i u Srbiji i u Hrvatskoj kroz razne političke sukobe i društvenu klimu koja naročito u Srbiji nije povoljna. Kao da se rat vratio kući.

Garčević: Najveći je problem što nije bilo jasnog i nedvosmislenog suočavanja sa prošlošću i preuzimanja odgovornosti za zločine koji su počinjeni tokom devedesetih godina. Nije izvršena jedna vrsta denacifikacije kakva je bila u Njemačkoj posle Drugog svetskog rata. Zločini se najčešće zaboravljaju ili se pripisuju drugima. To je otvorilo prostor da se ne samo vrati politika iz osamdesetih i devedesetih godina, nego i da ojača. Ono što je bila nada početkom ovog stoljeća sada izgleda kao neka daleka prošlost. Najočitiji primjer za to je kako se u Srbiji mijenjao odnos prema genocidu u Srebrenici. Prije desetak ili petnaest godina govorilo se o strašnom zločinu koji je tamo počinjen, a sada je u medijima i izjavama zvaničnika to postalo ”događaj u Srebrenici”. Odnos prema prošlosti se nije promijenio zato što su ideje, koje su izazvale raspad Jugoslavije, i daje žive. I prihvataju ih oni koji imaju vlast u regionu.

Oportunizam Zapada

Karabeg: Da li se Zapad umorio od Zapadnog Balkana? Nakon 30 godina nema nikakvih promena, nema pomirenja, svaki čas rastu nacionalne tenzije i pretnje sukobima. Pa onda ljudi na Zapadu kažu – ako ne može ništa da se uradi, hajde da ih razdvojimo da se ne bi ponovo potukli. Da li na Zapadu sve više jača uverenje da je uzaludno insistirati na multietničkim društvima na Zapadnom Balkanu kad sama ta društva to neće?

Minić: Bojim se da bi onda morali da odustanu i od sopstvenih multietničkih društava. U svetu, u kome danas živimo, društva su, sem retkih izuzetaka, multietnička. Moramo da naučimo da prihvatamo tuđe kulture i tuđe veroispovesti, boje kože i opredeljenja. Ako Zapad odustane od borbe za multikulturalizam na Zapadnom Balkanu, onda je i sebi naneo veliku štetu. Mada znamo da je svojevremeno gospođa Merkel, imajući u vidu sukobe u Nemačkoj, rekla da se nije uspelo sa multikulturnim vrednosnim sistemom, da se tu doživeo neuspeh. To je nešto što treba sve zajedno da nas brine.

A pitanje da li je Zapad odustao od Zapadnog Balkana moramo sami sebi da postavimo. Jer kako je moguće da se za 25 godina nije dogodio nikakav krupan pomak na Zapadnom Balkanu, a u Jugoslaviji smo nakon Drugog svetskog rata, i pored stravičnih trauma i pogibija, uspeli da organizujemo funkcionalna društva. To, dakle, nije bilo nemoguće. Pitanje je samo zašto se to nije desilo, da li zbog toga što nije bilo energije i volje ili je iza toga bilo nekih drugih scenarija. To je nešto što zahteva temeljnu analizu.

Garčević: Rekao bih da je ovo što se trenutno dešava rezultat neke vrste oportunizma Zapada jer u ovom momentu za Brisel i Vašington postoje mnogo važniji prioriteti. Rat u Ukrajini je to definitivno potvrdio. Zbog toga Zapad, kada se bavi Zapadnim Balkanom, pokušava da riješi samo otvorene probleme – prije svega da spriječi svaku eskalaciju i sukob koji bi mogao da se prelije i u Evropu. Nema vizionarskog pristupa Zapadnom Balkanu kakav je bio početkom ovog vijeka. O njemu se sada govori kao o nedovršenoj priči. A ta nedovršena priča, po meni, ima dva moguća kraja. Jedan, za koji ja lično navijam, je da se zaokruži proces integracije u Evropsku uniju i nastavi proces pomirenja između nacija koje žive na Zapadnom Balkanu, a drugi je da se prizna pravo na čiste nacionalne države i prekroje granice što je vrlo opasna ideja.

Tajni dogovor

Karabeg: Čini mi se da je najozbiljniji pokušaj da se crtaju nacionalne granice bio tajni dogovor iz 2018. godine predsednika Srbije Aleksandra Vučića i tadašnjeg predsednika Kosova Hašima Tačija o razmeni teritorija između Kosova i Srbije. To je podržala Federica Mogherini, tadašnja visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku. Kažu da je to zaustavila Angela Merkel iako je ona, kao što kažete, bila vrlo skeptična prema multietničkim društvima. Da li je to bio trenutak kada smo bili najbliže ostvarenju ideje o prekrajanju granica?

Minić: Teško je to reći. Nemam dovoljno detalja o tom dogovoru i razgovorima koji su vođeni tim povodom. Može se reći da su gospodin Vučić i gospodin Tači ostvarili dosta visok nivo međusobnog razumevanja. U trenutku kada je Hašim Tači bio isključen iz tog procesa na scenu je stupio drugi albanski akter, ali iz Albanije – premijer Edi Rama. On je već 2015. godine na sastanku Berlinskog procesa u Beču uspostavio dobru komunikaciju sa Vučićem. To je kasnije dovelo do osnivanja Otvorenog Balkana – mehanizma oko koga su uvek bile sumnje da je to albansko-srpski ili srpsko-albanski deal da bi se ostvarilo nacionalno grupisanje. Ima autora koji kažu da se to ne mora ostvariti putem promene granica, nego preko velikog institucionalnog uticaja Beograda i Tirane na ono šta se dešava u susednim državama u kojima postoje srpske i albanske manjine.

Garčević: S dogovorom Vučić-Tači stvarno smo otišli dosta daleko. To je bila opasna ideja jer bi se njenom realizacijom otvorila Pandorina kutija i počeo bi proces razgrađivanja onoga što je nekako stavljeno na svoje mjesto nakon ratova i raspada Jugoslavije. Ko zna kako bi se to završilo. Podsjetio bih da je Vučićev i Tačijev plan bio je podržan i od nekih američkih političara.

Dana Rohrabacher, tadašnji američki kongresmen, boravio je 2018. na Kosovu i javno se zalagao za podjelu po etničkim linijama. Tome nije bio nesklon ni Richard Grenell, izaslanik predsjednika Trumpa za Balkan. U Beogradu se možda u jednom trenutku vjerovalo da bi sa predsjednikom Trumpom to moglo da se sprovede. Ne zaboravite da se otprilike u isto vrijeme u Briselu pojavio i non-paper slovenačkog premijera Janeza Janše u kome se predlože prekrajanje granica na Zapadnom Balkanu po etničkom principu. Nakon snažne reakcije, prije svega u Njemačkoj, Slovenci su rekli da oni nikada nisu poslali tako nešto. Ostalo je nejasno na koji način se non-paper pojavio u Briselu. Dakle, u izvesnom smislu bili smo blizu realizacije takvih scenarija. Na sreću, to je odloženo, a ja bih volio da smo takve ideje potpuno stavili van igre.

Popuštanje nacionalistima

Karabeg: Vidite li u dosadašnjoj politici zvaničnika Zapada prema Zapadnom Balkanu elemente popuštanja nacionalistima?

Minić: Nažalost, vidim. Treba imati u vidu i da u nizu zemalja, članica Evropske unije, jačaju desne političke snage sa nacionalističkim predstavama društvenog života. To svakako ne ide u prilog razvoju situacije na Zapadnom Balkanu. Oportunizam Zapada, koji je pomenuo gospodin Garčević, ogleda se u politici koja se svodi na to – samo da ne bude sukoba. Takva politika podrazumeva podršku takozvanoj stabilokratiji. Podržava se vlast političke elite koja može da bude i nacionalistička, i korumpirana, i da ugrožava susede, ali je važno da obezbeđuje formalnu stabilnost.

Karabeg: Da li to znači da je Zapad zbog straha od novog rata na Zapadnom Balkanu činio ustupke liderima koji bi mogli da ga izazovu?

Minić: To zvuči s jedne strane apsurdno, ali praktično. To je svakako slučaj, ali u poslednje vreme dolazi do promene te politike. To se ogleda u sankcijama koje su uvedene Kurtiju i Dodiku. Vučiću ne direktno, ali svakako preko Aleksandra Vulina, šefa obaveštajne službe Srbije.

Garčević: Zbog straha od mogućeg širenja nestabilnosti na Zapadnom Balkanu Zapad je bio sklon da podrži takozvane stabilokrate koji privremeno mogu da garantuju određenu vrstu stabilnosti u regionu. Nije to ništa novo. Istorija je puna primjera gdje su velike sile podržavale jake ljude u nestabilnim regionima zato što su smatrale da oni mogu da garantuju stabilnost. Sjetimo se Miloševića koji je nakon Dejtonskog sporazuma ne samo u medijima u Srbiji, nego i kroz odnos Zapada prema njemu figurirao kao neko ko garantuje mir i stabilnost u regionu, uključujući i Bosnu i Hercegovinu.

Karabeg: Kojim su liderima Zapadnog Balkana zapadni zvaničnici najviše popuštali?

Garčević:Vučiću i Srbiji najviše se popušta. Vi ste sami na početku emisije spomenuli ideju srpskog svijeta koja nije nijednom zvanično osuđena od strane Zapada. Već skoro tri mjeseca imamo demokratske proteste u Beogradu i ćutanje Zapada kada je to u pitanju. To je zbog toga što mnogi vjeruju da bi Vučić, kao jak čovjek, mogao da uradi nešto u interesu Zapada kada su u pitanju Kosovo ili Bosna i Hercegovina.

Minić: Kad je reč o Kosovu, smatra se da je gospodin Vučić privilegovan u odnosu na gospodina Kurtija. Međutim, za svakoga postoji različit način pritiska. Gospodin Kurti očigledno nije korumpiran tako da te vrste pritisaka i ucena ne mogu da se koriste u njegovom slučaju, već isključivo politička sredstva. Predsednik Vučić je veoma osetljiv na ekonomske pritiske, pogotovu na eventualno obustavljanje ili usporavanje stranih investicija. Što se tiče političkih pritisaka na Vučića, oni idu preko uvođenja sankcija Vulinu koji kontroliše obaveštajnu službu i igra vrlo važnu ulogu u odnosima sa Rusijom i ruskim vladajućim krugovima.

Crna lista

Karabeg: Kako Vi, gospodine Garčeviću, tumačite ove poslednje poteze Vašingtona prema Srbiji koje je pomenula gospođa Minić. Aleksandar Vulin, šef tajne službe Srbije i najbliži saradnik Vučićev stavljen je na crnu listu uz teške optužbe, a to je u stvari pre svega šamar Vučiću.

Garčević: Jedan od mojih kolega i poznanika Edward Joseph smatra da bi to moglo da predstavlja prvi korak u promjeni pristupa prema Zapadnom Balkanu, odnosno prema Srbiji, od strane Vašingtona. Ja ne bih išao tako daleko. Još je rano da kažemo da li je to promjena pristupa, ali je definitivno znak upozorenja Beogradu. Čuo sam razne, istina, neprovjerene informacije da su američke sankcije ne samo politički motivisane, već da je na osnovu Sky aplikacije utvrđeno da ima i drugih veza kriminalne prirode. Ja ne bih da to tumačim, ali definitivno to je korak Vašingtona koji do sada nijesmo imali prilike da vidimo kada je u pitanju Srbija.

Karabeg: Vašington je izgleda odlučio da oštrije krene i protiv rukovodstva Republike Srpske, ne samo protiv Dodika. Ovih dana na američku crnu listu stavljeni su Željka Cvijanović, članica Predsedništva Bosne i Hercegovine, Radovan Višković, premijer Republike Srpske, Nenad Stevandić, predsednik Narodne skupštine i Miloš Bukejlović, ministar pravde. Praktično ceo vrh Republike Srpske je na crnoj listi. Da li to govori da Vašington, kad je u pitanju Bosna i Hercegovina, preuzima inicijativu i da neće više da čeka na Evropsku uniju?

Minić: Rekla bih da je tako, mada to nije neočekivan potez. Sjedinjene Američke Države počinju da koriste svoje instrumente uticaja jer Evropska unija, pa i Ujedinjene nacije preko visokog predstavnika, nisu u stanju da povlače poteze koji će obezbediti da se Bosna i Hercegovina konsoliduje kao funkcionalna država. Problem je što za razliku od Kosova, gde postoje NATO snage koje mogu da deluju ukoliko dođe do konflikta, u Bosni i Hercegovini takva mogućnost ne postoji. Moraju se obezbediti sredstva kojima bi se eliminisala opasnost da dođe do oružanih sukoba. Zbog toga su Sjedinjene Američke države odlučile da povedu odlučniju akciju, a Evropska unija neće imati izbora sem da se toj akciji priključi.

Garčević: Moram reći da je Vašington uvijek bio kritičan prema srpskom rukovodstvu u Bosni i Hercegovini. Gabriel Escobar, američki izaslanik za Zapadni Balkan, uvijek je na saslušanjima u Senatu biranim riječima govorio o Srbiji dok je bio veoma kritičan prema Dodiku i rukovodstvu oko njega. Rekao bih da je taj potez uslijedio nakon što su Dodik i rukovodstvo Republike posljednjih mjeseci pružali veliki otpor pokušajima Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država da se Bosna i Hercegovina koliko-toliko stabilizuje. Što se tiče Evropske unije, slažem se da će morati da se priključi Sjedinjenim Američkih Državama. Jer, ne znam koji je drugi put ostao. Godinama se pokušava sa dijalogom, ali ne ide. Mislim da ćemo vidjeti još oštrije mjere prema predstavnicima Srba u Bosni i Hercegovini.

Pravi put

Karabeg: Da li ovi poslednji potezi Sjedinjenih Američkih Država govore da će na Zapadu ipak prevladati oni koji su za multietnička društva na Zapadnom Balkanu?

Minić: Iskreno se nadam da će se to desiti. Strahovit je odliv stanovništva sa Zapadnog Balkana. Čitavom regionu preti dramatična depopulacija. To je odgovor najvitalnijeg dela stanovništva koji napušta region jer ne vidi bezbednu budućnost, ne žele da po ceo dan razmišljaju ko su im neprijatelji, ko su različiti, na koga treba da budu besni, već žele da imaju normalan društveni život. U Srbiji su dramatične nejednakosti. Imamo vrlo uzak krug koji se enormno obogatio, dok većina stanovništva teško živi. Tome treba dodati bezobzirno nasilje u svim oblastima života, nasilje koje vrši vlast i njene strukture plus kriminalne strukture. Ali, ako zajednički interesi stanovništva na Zapadnom Balkanu prevladaju nad nacionalističkim konceptima, za nas ima nade.

Garčević: Želo bih da vjerujem da će na Zapadu ipak preovladati ideja da treba očuvati multietnička društva na Zapadnom Balkanu. Politika Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država trebalo bi da bude usmjerena na to da se ubrza prijem zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju kako bi se osnažio proces demokratizacije njihovih društva. To je jedini pravi put i jedini pravi odgovor na izazove u regionu. Prekrajanje granica može samo da produbi krizu i izazove destrukciju.