Deo ostrva koji je godinama bio “zabranjeni grad”: Titova vojna baza sa više od 30 tunela

Iako je prošlo više od četiri decenije od njegove smrti, Josip Broz Tito za mnoge je i dalje intrigantna istorijska ličnost. Svako malo saznajemo nove pojedinosti o njegovu životu, a posebna atrakcija uvek su bili tuneli kojima je bio fasciniran, pa ih je nakon rata gradio širom bivše Jugoslavije.

Složene su to građevine, prava podzemna utvrđenja, dizajnirana kako bi njemu i njegovim saradnicima pružile utočište u slučaju napada, ali i u kojima se mogla smestiti vojska, vojna mašinerija, sve što je potrebno za odbijanje svake pretnje, pišu reporteri portala Jutarnji.hr.

I svaki od tih tunela ima svoju istoriju o kojoj bi se moglo pričati danima, no naša nas je jedrilica dovela do Visa, koji, kada mu se prilazi, ničim ne otkriva da je upravo ovde ključno vojno uporište Jadrana i cele bivše države.

– Znate kako se kaže, ko kontroliše Vis, kontroliše Jadran – govori nam Tomislav Mileis, vlasnik agencije Vis It koja već godinama turistima nudi malo drugačiju vrstu odmora. Zaljubljenik je u vojnu istoriju, kao i u Vis, pa nas je smestio u svoj maskirni džip i krećemo u avanturu koja nas je, iako je trajala više od dva sata, ostavila bez daha.

Sve do 1995. na Visu je bila i vojna baza, ranije Jugoslavenske narodne armije, a zatim Hrvatske vojske, zbog čega je praktično dobar deo ostrva bio „zabranjeni grad“, kom nisu mogli pristupiti čak ni meštani.

Vis tako, objašnjava nam Mileis, broji više od trideset vojnih tunela, od kojih je svaki od njih pomno dizajniran i ima svoju svrhu, od komunikacijskih prostorija gde je radio Tanjug, tada Telegrafska agencija Jugoslavije, pa sve do raketnih baza i podmorskih tunela u koje je mogla uploviti poveća vojna krstarica ili kakav razarač.

Mileis kaže da je sve počelo 1950-ih. Vis je tokom istorije, još od rimskih vremena, bio važno strateško središte na Jadranu, idealno smešten između hrvatske i italijanske obale. A u doba Hladnog rata Tito je odlučio iskoristiti potencijal ostrva.

Podzemna bolnica

Najpre je izgradio tunel „Crvene stine“. Veleban je to tunel, služio je najviše za smeštaj komunikacije, obaveštajaca, telegrafista… No, u utrobi debelim zidovima opasanog tunela nalazila se i strateški važna bolnica za moguće ranjenike. Atomski odbrambeni centar ukopan je čak 63 metra. Verovalo se da ovaj tunel bez problema može preživeti atomski napad, što je u to vreme bila glavna opasnost.

Ulazimo u danas napušteno zdanje. Nema ovde više (za to vreme) sofisticirane komunikacijske opreme, jedini znakovi civilizacije su odbačene limenke piva i grafitima išarani zidovi. Jer, tunel je otvoren i svatko može bez problema doći, pa ima i onih neodgovornih kojima ne smeta zašarati ili smećem zasuti ovu neprocenjivu istorijsku ostavštinu.

No, koliko god zapušteni bili, tuneli i dalje dokazuju da su arhitekti ovde pokazali svoje umeće. Ventilacija je besprekorna, sistem tunela projektovan je tako da se savršeno prozračuje, pa i na plus 40 u njemu vladaju idealni uslovi, nema smrada niti zagušljivosti. Ima i jasno upozorenje: „Zid srušiti u ratnim uslovima“.

– Zapravo su za sve zaslužni Englezi koji su ovde stvorili piratsku bazu. Pljačkali su neprijateljske brodove. Oni su Vis zauzeli 1812. godine, no samo tri godine posle stigla je Austrija. Zatim je Vis zauzela Italija, pa se početkom Prvog svetskog rata za nju izborila Austrougarska, pa Jugoslavija – zaneseno nam priča autor ove jedinstvene ture.

Dokumenti iz Beograda

Izvlačimo se iz tunela, pa pričamo o počecima njegove priče. Po struci je magistar ekonomije, u Vis se zaljubio pre 12 godina jer je, kaže, obilazeći ostrva shvatio da Vis ima najlepšu scenografiju i najbogatiju vojnu istoriju. Otvorio je agenciju čiji je slogan „No bullshit holiday“, odnosno „godišnji bez sr..nja“.

– Nisam nikada hteo masovni turizam, draži mi je ovakav, pomalo robinzonski. Skupljao sam sve informacije do kojih se moglo doći. Za neke dokumente trebalo je kontaktirati i arhive u Beogradu. Čak ni neki stanovnici ostrva ne znaju dovoljno o ovom delu svoje istorije. Njima ture dajem besplatno, cilj mi je da saznaju što više. Godišnje ovom rutom prođe oko 1000 turista. Fascinira ih ta tajnovitost nekad zabranjenog ostrva – objašnjava.

Sedamo dalje u džip pa se zavojitim cestama vozimo prema tunelu Parija. Da bi se došlo do njega, treba se malo potruditi, no prizor je spektakularan.

Sedamnaest metara visok, 135 metara dug morski tunel nalazi se na dubini od gotovo sedam metara.

Dovoljno za prihvat vojnih brodova i skromnijih podmornica. Zlokoban natpis je na početku: „Zabranjen ulaz!“

Započet je 1982. godine, nikada nije dovršen, a zamišljen je kao sigurno pomorsko utočište u slučaju pretnje. Kretanje je moguće tek uskom stazom duž obe strana tunela, pa oni s vrtoglavicom pri pogledu na dubinu nisu baš srećni ovde, ali svakako se isplati.

Iduća destinacija nam je topovska baza Nova Pošta, građena kasnih 1960-ih. Mileis nam otkriva kako se ovde 1992. nalazilo čak 12.000 vojnika JNA.

– I tu je jedna zanimljiva priča koja nikada nije adekvatno ispričana, a važna je za tok Domovinskog rata. Naime, JNA se u ovu topovsku bazu uselila kako bi mogla kontrolisati Jadran, ali domet raketa bio je vrlo velik. S Visa se moglo raketirati potez od Dubrovnika do Šibenika i Splita. Bile su to haubice nemačkog dizajna, kalibra 90, 120 i 150 milimetara. General Vladimir Barović odbio je zapovest da raketira gradove. Promenio je zapovest, Beograd je naredio povlačenje, a general je počinio samoubistvo. Njegov herojski čin promenio je rat na Jadranu i zbog toga mu u Hrvatskoj nikad nije dato priznanje, što je velika istorijska nepravda. On je svojim postupkom spasio živote brojnih civila, žrtvovao se radi drugih – govori nam naš sugovornik.

Izvor: Jutarnji.hr