“Dodik i Vučić ispunjavaju strateški cilj putinizma”: Edina Bećirević za RSE

Bećirević, profesorica na Fakultetu za kriminalistiku, kriminologiju i bezbednosne studije u Sarajevu i istraživačica Atlantske inicijative, knjigu o ruskom predsedniku i njegovom uticaju primarno na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, objavljuje u decembru.

Kaže da ju je pisala najpre za mlade, studente kojima neretko nedostaje „iznijansiran pogled na geopolitička pitanja i složenu dinamiku koja okružuje Zapadni Balkan i globalne sukobe“.

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika bh. entiteta Republika Srpska Milorada Dodika vidi kao ključne igrače „putinizma“ koji zajedno ispunjavaju strateški cilj Rusije, a to je zaustavljanje daljih evroatlantskih integracija regiona.

RSE: Možemo li prvo definisati što je to „putinizam“ i kakvi su njegovi pojavni oblici?

Bećirević: Prvi put je na Zapadu ovaj termin upotrebio Vilijam Safir 31. januara 2000. u članku objavljenom u Njujork tajmsu, kad je Putin bio vršilac dužnosti predsednika Rusije.

Safir je najavio eru „putinizma“ kao mračnu perspektivu za Rusiju — povratak represiji, stagnaciji i autokratskom upravljanju.

U tom članku je kritikovao američkog predsednika Klintona što je na samitu u Davosu njegova odlazeća administracija širila ideju da bi Putin mogao biti skriveni demokratski reformator.

Predviđanja iz Safirovog članka su se ostvarila, ali je ignorisanje opasnosti od Putinovog režima trajalo veoma dugo.

Na Zapadu se termin „putinizam“ intenzivnije počeo upotrebljavati od 2012. i autori se slažu oko nekoliko zajedničkih karakteristika. „Putinizam“ je oblik autokratije koji je konzervativan i populistički. Putinizam Rusiju i Vladimira Putina mitski povezuje. Ukratko, Putin je Rusija, a Rusija je Putin.

Ono što je konstanta „putinizma“ su antiliberalne i antizapadne vrednosti i borba protiv „dekadentnog Zapada“.

Politička opozicija u Rusiji ne postoji, a činjenica da se tolika količina vlasti nalazi u rukama jednog čoveka, dovela je do potpunog urušavanja institucija, široke političke represije i čestih ubistava političkih protivnika. „Putinizam“ je kulminirao agresijom na Ukrajinu, koja predstavlja najeklatantniji primer imperijalnih pretenzija.

RSE: Ko je ključni igrač za širenje „putinizma“ na Zapadnom Balkanu i na koji način deluje?

Bećirević: Vrlo se često u tom kontekstu govori o Miloradu Dodiku, kao da je on ključni Putinov akter na Zapadnom Balkanu. On definitivno jeste najistaknutiji u isprepletenoj mreži pojedinaca, partija i organizacija koje predano rade za ostvarenje ruskih interesa u regionu.

Ali, budimo realni. Milorad Dodik nije najvažniji akter. On ne povuče niti jedan potez, a da se pre toga ne konsultuje s Aleksandrom Vučićem. Oni zajedno ispunjavaju strateški cilj Rusije, a to je zaustavljanje daljih evroatlantskih integracija regiona.

RSE: Možemo li govoriti o razlozima i uzrocima, u konačnici i posledici jačanja putinizma i uloge Rusije na Zapadnom Balkanu?

Bećirević: Sve što znamo o „putinizmu“ u Rusiji u značajnoj meri prepoznajemo i u Vučićevoj Srbiji. I Vučić i Putin njeguju kvazimesijanski narativ o vezi između njihovih ličnosti i država čiji su predsednici. U tom narativu oni nadilaze uloge modernih lidera tako što se predstavljaju kao branitelji „duhovnih i istorijskih sudbina“ svojih nacija.

Oni su „nacionalni moralni čuvari“, brane ih od zapadnih „sila zla“, te tako manipuliraju javnim mnjenjem i opravdavaju autokratsku vladavinu.

Nedavni slučaj kontroverznog grčkog sveštenika Elpidija, koji je uputio poruku srpskoj javnosti moleći se za Vučića i upozorivši da će, ukoliko ga svrgnu, „čovek kojeg je odabrao Lucifer preuzeti vlast, a Srbi postati robovi u vlastitoj zemlji“ ilustruje kako se kroz kvaziduhovni narativ Vučić predstavlja kao nezaobilazni zaštitnik nacionalnog identiteta.

Istovremeno, svaka opozicija se prikazuje kao izdaja srpskih nacionalnih interesa.

I Srbija i Rusija funkcionišu kao autokratski režimi, s tom razlikom da je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Ali, prema uglednom švedskom institutu V-Dem, Srbija se sada klasifikuje kao izborna autokratija.

Aleksandar Vučić se može smatrati ključnim akterom širenja „putinizma“ na Zapadnom Balkanu iz više razloga. Srbija se pod njegovom vlašću okrenula ubrzanoj religioznoj/pravoslavnoj tradicionalizaciji, mediji pod njegovom kontrolom su uspešno posejali proruski i antizapadni narativ, a demokratski procesi nisu samo zaustavljeni nego su u opasnoj regresiji. Preko političkih aktera i partija koje su pod njegovom kontrolom, režim Aleksandra Vučića pokušava zaustaviti liberalne reforme i van svojih granica.

I on to vešto koristi za jačanje regionalnog uticaja Srbije. Na međunarodnom planu „putinizam“ se prepoznaje i u tome što promovira autokratski oblik vladavine. To je jedan od ključnih razloga zbog kojeg Aleksandar Vučić nikada neće okrenuti leđa Vladimiru Putinu. Putin ulaže u partnerstva sa autokratskim vladarima.

RSE: Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u ovim procesima?

Bećirević: Uloga Srpske pravoslavne crkve u širenju ideje „srpskog sveta“ naslanja se na Putinov koncept „ruskog sveta“. To su dva kompatibilna projekta u kojima Ruska pravoslavna crkva i Srpska pravoslavna crkva nisu samo religijske institucije nego su u funkciji autokratskih režima i njihovih ekspanzionističkih ciljeva.

Obe crkve aktivno promovišu narativ o zaštiti pravoslavnih vernika i govornika srpskog i ruskog jezika izvan granica matičnih država. Pojam „srpski svet“, se intenzivno koristi od 2020. i inicijalno u zapadnim diplomatskim krugovima nije ozbiljno shvaćen. Tretiran je kao populizam čiji cilj je bio da ublaži to što je u ratovima 90-ih poražen projekt „Velike Srbije“.

Ironija ovog navodnog retoričkog ublažavanja bila je jasna odmah, ali je kulminirala u februaru 2022. pošto je „ruski svet“ poslužio kao ideološki okvir za agresiju na Ukrajinu.

Legitimno je pitati se da li će u jednom trenutku i „srpski svet“ krenuti u sličnu operacionalizaciju.

Na primer, patrijarh Porfirije je u septembru 2022. godine otvoreno normalizovao teritorijalne pretenzije Srbije prema Bosni i Hercegovini izjavom da „granice države našeg naroda nisu konačne“.

Srpska pravoslavna crkva ima sličnu ulogu u regionu, kao što Ruska pravoslavna crkva ima u odnosu na Ukrajinu. To je još jednom potvrđeno i „Deklaracijom o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda“ na Svesrpskom saboru zbog kojeg je i Zapad deklaraciju shvatio kao napad na državnost Bosne i Hercegovine i podršku secesionističkim planovima Milorada Dodika.

Svesrpski sabor je najavljen kao političko-teokratski, akademsko-naučni naddržavni organ, a organizatori su Republika Srbija, entitet Republika Srpska i Srpska pravoslavna crkva. Dakle, Svesrpski sabor podseća na „Skupštinu stručnjaka“ u Iranu i ovakva tela su karakteristična za autokratske i teokratske režime.

RSE: Možemo li, s obzirom na to da ste se i Vi u knjizi bavili BiH, Srbijom i Crnom Gorom, kratko pojasniti koji su to „primeri putinizma“, osim pomenutih lidera, u svakoj od zemalja i kakav je njihov efekt?

Bećirević: Crnogorska politika, kao i u drugim delovima Zapadnog Balkana, odražava propagandni model sličan onome iz rane Putinove ere u Rusiji, koji je opisao Peter Pomerantzev u knjizi Ništa nije istina i sve je moguće: Nestvarno srce nove Rusije.

Ovaj model se oslanja na sejanje sumnje i nesigurnosti, politički jezik i ideologija su odvojeni stvarnosti i kreira se klima u kojoj istina nije važna.

U Crnoj Gori srpski nacionalizam, u kombinaciji sa ruskom geopolitičkom agendom, podupire narative koji negiraju crnogorski nacionalni identitet, slično ruskim tvrdnjama da je ukrajinska nacija mit.

Ne smemo zaboraviti da je pod krinkom zaštite „sunarodnika u inostranstvu“ Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu i da je to propaganda koja se aktivira pre oružanog sukoba.

U Crnoj Gori se „putinizam“ odražava i u političkim paradoksima. Recimo, osobe optužene za pokušaj državnog udara, čiji cilj je bio zaustaviti NATO članstvo Crne Gore i koji su deklarisani pro-ruski akteri, kao što je Andrija Mandić recimo, u Crnoj Gori, sada članici NATO-a, imaju političku vlast.

To je vrsta „putinizma“ koji uspeva u hibridnom ratu Rusije.

U Bosni i Hercegovini, Dodikove secesionističke ambicije se savršeno uklapaju u ovaj okvir, jer bi svako potencijalno fragmentiranje Bosne i Hercegovine bila prilika za Srbiju da materijalizuje planove „srpskog sveta“.

Ova usklađenost Srbije u agresivnom odnosu prema susedima odražava oblik regionalnog putinizma. To je kopija ponašanja Rusije u postsovjetskom prostoru.

RSE: Na koji način je, ako jeste, dosad uloga Rusije uticala na put zemalja Zapadnog Balkana ka EU?

Bećirević: Rusija, nažalost, u saradnji sa Srbijom veoma efikasno obesmišljava put zemalja Zapadnog Balkana ka EU. Od eksploatisanja etničkih tenzija, finansiranja političkih aktera, pojedinaca iz akademske zajednice, organizacija i medija koji Evropsku uniju portretišu kao pretnju tradicionalnim vrednostima, do direktnih pretnji da je nastavak evropskih integracija pretnja ruskim geopolitičkim interesima.

U svim pojedinačnim državama je došlo do tako ozbiljne regresije u demokratskim procesima, da je zapravo pitanje koliko je taj put realan.

Srbija s autokratskim režimom nema ama baš nikakvu inspiraciju da bude deo EU. Ta deklarativna EU opredeljenost se održava samo da bi se imao pristup EU fondovima.

RSE: I s druge strane – kako vidite stav i delovanje EU kad je reč o ruskom uticaju?

Bećirević: Evropska unija u odgovoru na ruski uticaj na Zapadnom Balkanu i dalje koristi strategiju „stabilokracije“ koju je zagovarala Angela Merkel, dakle fokusira se na očuvanje statusa kvo umesto na rešavanje duboko ukorenjenih problema.

Međutim, takva politika je otvorila vrata za jačanje autoritarnih i etnonacionalističkih tendencija. Primer za to je politika EU i Zapada prema Srbiji, koja podseća na ranije pokušaje saradnje s Rusijom. Vučić se predstavlja kao reformista blizak Zapadu, dok istovremeno produbljuje veze s Rusijom.

Ova strategija, koja je trebala distancirati Srbiju od Moskve, imala je suprotan efekat: učvrstila je etnonacionalistički režim koji destabilizuje region.

Politika zapadnog popuštanja dodatno je ohrabrila Vučića. Uloga Srbije kao potencijalno ključnog dobavljača litijuma dodatno je učvrstila strategiju stabilokracije.

Ovo podseća na ranije greške Zapada s Putinom. Tada je ruski gas bio motivacija za partnerstvo, a sada se zbog litijuma u Srbiji zatvaraju oči pred opasnostima „srpskog sveta“ za regionalnu stabilnost.

Pristup stabilokracije EU, takođe, je doprineo razočaranju u evropske integracije širom Zapadnog Balkana. Prioritet dat ekonomskim odnosima i očuvanje veza s režimima poput Vučićevog onemogućili su rešavanje ključnih problema, poput Dodikovog secesionizma u Bosni i Hercegovini, incidenta u Banjskoj na Kosovu i sve većeg ruskog uticaja.

Ovi problemi su se nagomilali i stvorili su krizu koju će biti teško rešiti.

Ideološka dubina putinizma — spoj imperijalne i sovjetske nostalgije — često je bila potcenjena na Zapadu. Na sličan način, Zapad čini se razumije, ali ignoriše ideološku posvećenost Vučićevog režima.

Aleksandru Vučiću je mentor bio Vojislav Šešelj i njegova ideologija je ostala ista. Baš kao što je Zapad jednom potcenio Rusiju kao sekundarnu pretnju, fokusirajući se samo na Kinu, sad potcenjuje destabiliziujući potencijal Srbije pod Vučićem, osnažen ruskim uticajem.

Sve dok Evropska unija ne napusti princip stabilokracije i ne postavi čvrste političke uslove koji će, pre svega, naterati Srbiju da se pozabavi opasnim i nakaradnim temeljima Vučićevog režima, nećemo videti nikakve promene na bolje. Bez takve promene, EU rizikuje da ponovi iste greške koje je napravila s Putinom.

RSE: Mislite li da će promena američke administracije uticati na širenje ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu? I kako vidite dosadašnje delovanje SAD-a kad je reč o nastojanjima da se spreče i minimiziraju štetni uticaji Rusije?

Bećirević: Promena američke administracije verovatno neće značajno uticati na promenu američke politike prema regionu, a nažalost ni na suzbijanje širenja ruskog uticaja.

Prijatelj mi je nedavno duhovito rekao: „Možda će njih razočarati Tramp onako kako je nas razočarao Bajden“. Iako izrečeno u šali, ova izjava dobro oslikava suštinu razgovora koje sam vodila poslednjih dana s raznim izvorima.

Naime, kao što Bajdenova administracija nije ispunila nade prodemokratskih aktera u regionu, Trampova administracija bi mogla razočarati aktere krajnje desnice koji očekuju snažniju podršku.

Među njima bi posebno mogao biti razočaran režim Aleksandra Vučića. Pre nekoliko meseci slušala sam Vesnu Pusić na Cetinjskom forumu koja je obašnjavala da, kada SAD nema strateški interes u nekom regionu, politika se, uglavnom, oblikuje kroz individualne pristupe ambasadora. Ovo se jasno vidi u trenutnom izraženom kontrastu između strategija američkog ambasadora u Bosni i Hercegovini Majkla Marfija i američkog ambasadora u Srbiji Kristofera Hila.

Ambasador Marfi je svestan opasnosti Dodikovih secesionističkih i Vučićevih imperijalnih ambicija. Ambasador Hill, očito nije.

S jedne strane, ako region ostane sekundarni fokus američke administracije, s ograničenim direktnim angažmanom, to je dobro, jer režim Aleksandra Vučića neće dobiti odrešene ruke da implementira „srpski svet“.

To bi onda otvorilo mogućnost Evropskoj uniji da „osvesti“ opasnosti koje dolaze od Vučićevog režima, da odustanu od principa stabilokratije i da postave ozbiljne uslove za demokratizaciju regiona na zdravim međususedskim odnosima.

Naravno, postoji i mračan scenario u kojem se to neće dogoditi, već ćemo skliznuti u još dublju krizu, a Srbija bi pod okriljem „ruskog sveta“ mogla krenuti ka ozbiljnijoj, možda čak i vojnoj implementaciji „srpskog sveta“.

Režim Aleksandra Vučića je u dubokoj krizi i skretanje pažnje sa kulminacijom incidenata u regionu, bilo na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini, omogućilo bi mu da konsoliduje vlast unutar Srbije.

RSE: Za koga ste pisali knjigu o Putinu i njegovom uticaju? Smatrate li da mladima, studentima nedostaje perspektiva i istraživanja o geopolitičkim pitanjima i vezama sa Zapadnim Balkanom?

Bećirević: Mladima, posebno studentima, često nedostaje iznijansiran pogled na geopolitička pitanja i složenu dinamiku koja okružuje Zapadni Balkan i globalne sukobe.

Svi smo svesni zapadnih neuspeha i dvostrukih standarda – ništa to bolje ne ilustruje nego odnos Zapada prema genocidu koji Izrael provodi u Gazi.

Takođe, često kao edukatori čujemo argument da su Zapad i Rusija u osnovi isti i da je rat u Ukrajini samo sukob velikih sila.

Nekad recimo, slušam rasprave u kojima se mladi ljudi potpuno odmaknu od činjenice da je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu.

Literature o zapadnom licemerju studenti imaju u izobilju, a najviše su okrenuti podkastima koji izjednačavaju Zapad i Rusiju.

S druge strane, literatura koja se bavi suštinom režima Vladimira Putina i njegovim imperijalnim ambicijama, studentima nije dostupna. Ona koja je dostupna, za njih je previše kompleksna.

Kao edukatori, imamo obavezu da mladim ljudima pomognemo da se snađu u svetu koji se previše menja. Važno je da nauče da kritički promišljaju o previše pojednostavljenim narativima koji izjednačavaju demokratiju sa autokratijom i autoritarnim režimima. S pobedom Trampa u Americi to će biti još teže objasniti.

Da, ova knjiga je napisana pre svega za studente koji imaju sve manje sklonosti da čitaju guste teorijske analize. Stil je namerno pristupačan, ali uvodi ključne koncepte i istorijski kontekst koji podržava glavne argumente knjige.

Cilj je bio mlade ljude uputiti da kritički promišljaju o geopolitičkim pitanjima, da prepoznaju ekspanzionističke ideologije, te da razumeju zašto se evroatlantske integracije ne mogu izjednačiti sa ciljevima putinizma na Zapadnom Balkanu, čak i kada imamo na umu dvostruke standarde o kojima sam govorila.