Dojče vele o pismu Radislava Krstića: Pokajanje ili strategija?

„Najvažnije za nas nije njegovo individualno priznanje, već potencijalni uticaj na širi kontekst. U društvima gde poricanje genocida i dalje dominira, i u Srbiji i u Republici Srpskoj, ovakva priznanja mogla bi da budu korak ka raskrinkavanju laži i otvaranja prostora za istinu.“

To je za DW izjavila portparolka Memorijalnog centra Srebrenica Almasa Salihović, povodom pisma Radislava Krstića, nekadašnjeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, a osuđenog 2004. na 35 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja genocida u Srebrenici.

Krstić je u pismu koje je nedavno objavio Mehanizam za međunarodne krivične sudove naveo da je kriv „za teško krivično delo koje se ne oprašta“, a to je genocid u Srebrenici i dodao da živi s „dubokim, bolnim – ali zakasnelim kajanjem“.

Almasa Salihović navodi da svako priznanje koje može doprineti istini i pravdi ima težinu, ali ukazuje i da ono „mora biti iskreno i podržano delima“.

To priznanje, naglašava Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji, doprinelo bi utvrđivanju istine – ukoliko bi Krstić pokajanje potkrepio informacijama o „učešću vojnih, paravojnih i policijskih jedinica iz Srbije u ratnim zločinima u zoni odgovornosti Drinskog korpusa za vreme njegovog komandovanja“.

Šta su mogući motivi priznanja?

Radislav Krstić, prvi osuđenik za genocid u Srebrenici pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, koji je zatvoru 26 godina, u pismu se obraća predsednici Mehanizma, povodom njegovog zahteva za prevremeno puštanje na slobodu.

Krstić je pismo napisao u junu, kada je odbrana, nakon što je taj zahtev nekoliko puta odbijen, ponovo zatražila njegovo prevremeno puštanje na slobodu. To se dogodilo mesec dana pošto je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Krstić u pismu kaže da bi, da može, i sam glasao za tu rezoluciju, a njegovo priznanje odnosi se na pomaganje i podržavanje genocida i zločina protiv čovečnosti.

Gotovo doslovno, kao što je navedeno u presudi Žalbenog veća MKSJ iz 2004. godine, Krstić priznaje da je znao za genocidnu nameru dela Glavnog štaba VRS i da je bio svestan da Glavni štab nema dovoljno resursa da izvrši pogubljenja bez pomoći snaga Drinskog korpusa kojim je on komandovao.

„Znao sam da će upotreba snaga pod mojom komandom značajno doprineti da se izvrši egzekucija bošnjačkih zarobljenika“, izjavljuje Krstić i dodaje da želi da se u Potočarima pokloni žrtvama i zamoli za oproštaj.

„Kao preživeli, pitamo se koliko je to priznanje iskreno – da li dolazi iz suočavanja sa sopstvenim zločinima ili je motivisano ličnom koristi, mogućim prevremenim izlaskom na slobodu“, kaže Almasa Salihović.

Rezervu prema Krstićevom pismu pokazuje i koordinator Udruženja za društvena istraživanja i komunikacije Edvin Kanka Ćudić.

„Priznanje dolazi maltene 30 godina posle genocida. Imao je priliku da priznanje iskaže posle rata, onako kako je to uradio Dražen Erdemović (vojnik VRS koji je učestvovao u pogubljenju stotina Bošnjaka u Srebrenici). Pismo budi sumnju i jer se pojavilo kao prilog zahtevu za prevremeni izlazak iz zatvora, a pritom ne otkriva ništa što bi moglo da pomogne žrtvama genocida u pronalasku posmrtnih ostataka njihovih porodica“, kaže Ćudić.

„Bio je u sobama u kojima se odlučivalo“

Na pitanje šta bi eventualni Krstićev iskaz mogao da razotkrije, Salihović odgovara da bi Krstić mogao da otkrije „neke ključne detalje o planiranju i izvršenju genocida i o mogućoj mreži komandnog lanca koja je omogućila te zločine“.

„Krstić je bio u sobama u kojima se odlučivalo, s važnim ljudima. On je bio deo tog kruga. Kao takav, on sigurno mnogo zna, što bi nam pomoglo da upotpunimo sliku (o genocidu u Srebrenici)“, naglašava i istoričarka Iva Vukušić.

Za Ćudića je upravo to uslov da pismo Radislava Krstića i u istorijskom smislu dobije na važnosti. „Kada bi Krstićev naredni korak bio pružanje informacija u rešavanju procesuiranja počinilaca i pronalaska ubijenih civila, pismo i priznanje zasigurno bi bili važan istorijski trenutak“, naglašava Ćudić.

Povlačenja priznanja

Krstićevo pismo izaziva skepsu i zbog slučajeva povlačenja priznanja ratnih zločina nekih od haških osuđenika, među kojima je i nekadašnja predsednica RS Biljana Plavšić.

„Saznanje da sam odgovorna za ljudske patnje i za kaljanje ugleda mog naroda, uvek će ostati deo mene“, rekla je pred MKSJ Plavšić, koja je, pošto je priznala krivicu, 2003. godine osuđena na 11 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti.

Šest godina kasnije, Plavšić je u intevjuu magazinu „Vi“ priznanje povukla i naglasila da „ništa loše nije učinila“. To uverenje ne napušta je ni danas – početkom ove godine izjavila je da su joj advokati savetovali da prizna krivicu i da se na to da odlučila, jer su joj rekli da „iz svih optužnica proizilazi da je srpski narod genocidan“.

„Tada sam pristala i rekla – ja sam kriva i niko drugi, a najmanje moj srpski narod“, rekla je Plavšić u intervjuu TV Una.

Zato ne čudi to što Nura Begović, čiji su članovi porodice ubijeni 1995. godine u Srebrenici, naglašava da porodice žrtava ne veruju da je pismo Radislava Krstića iskreno.

„Apsolutno ne verujemo da to govori iskreno, da saoseća s porodicama. Mislimo da mu je jedino važno da izađe iz zatvora. Kada bi bio oslobođen, ponašao bi se kao Šešelj – koji ponovo preti, ponovo isto želi i, jednostavno, ponovo truje narod“, kaže za DW Nura Begović.

Priznanje po sebi – ipak važno

Iako iskazuju rezervu prema iskrenosti Krstićevog pisma, sagovornici DW slažu se da priznanje po sebi ipak ima izvesnu važnost.

Ćudić ističe da je „pojava Krstićevog pisma važan trenutak za sve koji se bave suočavanjem s ratnom prošlošću“, dok Marko Milosavljević skreće pažnju da bi posle priznanja i zahteva za prevremeno puštanje na slobodu, Mehanizam mogao Krstića da uslovi time „da podeli informacije koje bi dodatno inkriminsale oficire kojima je komandovao“.

„Među njima su nekadašnji načelnik štaba Drinskog korpusa Svetozar Andrić i obaveštajac tog korpusa Svetozar Kosorić, koji su u Srbiji i nisu procesuirani, iako je protiv Andrića u Srbiji podneta krivična prijava, a protiv Kosorića podignuta optužnica u BiH“, podseća Milosavljević.

Za Almasu Salihović „najveća vrednost priznanja bila bi ako bi pomoglo „razbijanju poricanja genocida u Srebrenici“.

„Dakle, najveća vrednost priznanja bi bila ako bi pomoglo razbijanju poricanja genocida i ako bi otvorilo put za iskreni dijalog“, zaključuje za DW Almasa Salihović iz Memorijalnog centra Srebrenica.