Drašković: Vučić postao žrtva sopstvenih medija i SPC, Tito bi odbranio Jugoslaviju od Miloševića

Intervju prenosi Oslobođenje.

*Vaša nova autobiografska knjiga “Ožiljci života” počinje sa Gackom. Prošao sam kroz Gacko i izgleda jako tužno. Kako je Vama izgledalo Gacko kao dječaku i kako je izgledalo kada je Vaša supruga na TV-u rekla da ste Vi dolje, da biste trebali braniti komšije od Srba, a ne obratno?

– To što mi znači Gacko je ono Gacko koga je bilo i koga više nema. Nemam želju da se zadržavam u Gacku, nema moga detinjstva, nema moje mladosti – ona je tamo ubijena, nema mojih drugova iz gimnazije, nema mojih komšija.

Ja pamtim, kao dečak, mnoge, mnoge tada starije muslimane, komšije, za koje sam u kući saznavao da su to bili divni ljudi koji su od 1941. pa do oslobođenja 1944. zalagali svoju glavu spašavajući komšije Srbe. I ti ljudi poslužili su mi kao inspiracija da gradim centralni lik romana “Nož”, hodžu Halila Barbarića, zvanog sikter-efendija.

Moja supruga jeste rekla to na TV Studio B, suočena sa pitanjem (to je bila 1992) šta ja radim u Beogradu, što ne idem u Gacko da branim Srbe od Muslimana. Ona je odgovorila: “On da ode u Gacko, branio bi Muslimane od Srba, jer tamo Muslimani nisu napali Srbe, niti su ih izgonili, etnički progonili, ni ubijali, nego je bilo obrnuto.”

* Sa Vašim političkim angažmanom od prvih dana postoji nešto bizarno. Kako mirite u sebi nacionalističku poziciju sa svim drugim što ste izgovarali i radili? 

– Grehovi koje ste izgovorili jesu nesporni, ali ne mogu se pripisati Srpskom pokretu obnove, nego meni. Pokret je osnovan u leto 1990. godine i od prvog dana bio je protiv razbijanja Jugoslavije. Borili smo se, zalagali se da Jugoslavija uđe u tadašnju Evropsku zajednicu i da uđe u NATO alijansu. U svom začetku, Vojislav Šešelj je bio potpredsednik Srpskog pokreta obnove i naš razlaz, koji traje do danas, ali koji je bio najdramatičniji u tim ratnim godinama kada je ubijana Jugoslavija, počeo je oko teze gde se brani Srbija. Šešelj je bio na stanovištu da se Srbija brani u Kninu i da je naša dužnost da podržimo Miloševića, Jugoslovensku armiju, Srbe u Kninu i njihovu pobunu protiv hrvatske države, da bismo odbranili Srbiju. Moja kontrateza je bila obrnuta, da se Knin brani u Srbiji i da mi nemamo prečega zadatka nego da obaramo jahača apokalipse, Slobodana Miloševića i njegov režim. I ako se Srbija oslobodi toga zla i poretka, nikakvi Srbi u Kninu ili bilo gde u Jugoslaviji neće biti ugroženi ili će se naći način da to bude sve rešeno na jedan normalan, ljudski način.

* Kako na platformi četništva i kralja Aleksandra, ikome, ijednom Hrvatu ili Bošnjaku, objasniti da to prihvate?

– Pre svega, ja mislim da ideja Jugoslavije nije ubijena, iako Jugoslavije više nema. I da zapravo narasta neki žal zbog počinjenog zločina, koji se može nazvati jugonostalgijom, kajanjem. Ali ta jugonostalgija je u narastanju i ja ne znam baš šta može u budućnosti da nikne iz nje. Činjenica je i sledeća da je Jugoslavija gotovo čitav jedan vek postojala pre nego što je stvorena. Aleksandar Karađorđević je stvorio Jugoslaviju, on je rizikovao, možda i svoju glavu.

* U autobiografskoj knjizi opisujete jedini susret sa Alijom Izetbegovićem, na početku, kada se, možda, nešto moglo spriječiti. Međutim, Vi i u tom susretu opet dajete karte podjele. Zašto je tako teško razumjeti da ljudi mogu živjeti u istom gradu, da se ne mora ništa etnički dijeliti?

– Gotovo je bilo. Šta je bila BiH? Ona je bila centralna Jugoslavija, mala Jugoslavija. I kad je velika Jugoslavija ubijena, postavilo se pitanje opstanka te Jugoslavije, jedna država, a tri naroda od kojih je svaki vukao na svoju stranu. To je bila realnost. Ono se meni nikada nije dopadalo, ne dopada mi se ni danas. Znam da je ovo jeretički – Dejtonski mirovni sporazum je sjajan sporazum, koji je zaustavio rat i privremeni okvirni sporazum koji daje mogućnost za to za šta smo izgleda i vi i ja, da se stvori jedna normalna država, građana, ljudi, njenih stanovnika. Međutim, da li se to događa – ne događa se. Događa se nešto sasvim suprotno, da danas u BiH imate zakone kakvih nema nigde na svetu, otvoreno nacistički i otvoreno rasistički, da ne možeš ti u BiH, ako nisi Srbin, Bošnjak ili Hrvat, da budeš ni na jednoj državnoj funkciji.

* Socijalizam je emancipirao ova društva, ove ljude, od arhitekture, modernizma, sekularne države. Zar nije vrijedilo na tim temeljima braniti Jugoslaviju? Zaista socijalističkim i reći Slobodanu Miloševiću: “To nije socijalizam što ti zagovaraš, nego je nešto drugo”?

– Pa nije bilo onoga ko bi je mogao odbraniti. I odbranio bi je, da je poživio još jedno 10-15 godina.

* O Titu govorimo?

– O njemu govorim, naravno. Garantujem, znam, da je Tito bio živ u momentu kad se rušio Berlinski zid, isto onako kao što je 1948. rekao ne Staljinu, rekao bi da i NATO-u i Evropi. Konačno, on je ‘50. i neke rekao da NATO-u i na vešt način je tu svoju komunističku Jugoslaviju, vojnim savezom sa Grčkom i Turskom koje su bile članice NATO-a, praktično pridružio NATO alijansi. Tito bi čak iskamčio ogromnu finansijsku podršku. Međutim, on je iza sebe ostavio patuljke.

* Kako tumačite da iz tog multietničkog Sarajeva, koje je praktično zadnje demonstriralo za spas Jugoslavije, upravo dolaze prvaci nacionalističkih programa, pa i Vojislav Šešelj, koji je Sarajlija? Vi ste bili kumovi, zar niste prepoznali u njemu sve ono što će biti kasnije?

– Nisam, ali ne znam da li me to uopšte abolira. Godine 1993. usred rata, i naći ćete tu rečenicu u knjizi, ja sam iz zajedničke šetnje svratio kod Ivana Stambolića u stan. U jednom trenutku kažem: “Ivane, nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo.” On se trže i kaže: “Zašto, šta to govoriš?”. “Pa zato, Ivane, što si ti lansirao Slobodana Miloševića, a ja Šešelja.” Doduše, on nije prepoznao Miloševića. Ja nisam prepoznao Šešelja, ali Boga mi, nije slepilo neka vrlina, niti solidan osnov za nevinost.

* Vrlo blago se odnosite prema Aleksandru Vučiću na kraju knjige, iako uz kritiku, ali blago, tvrdeći da je on zapravo preuzeo prozapadnu ideju koju ste Vi nosili sve vrijeme. Ja nisam baš siguran, evo i s ovim ratom, napadom Rusije na Ukrajinu, da on zaista, iskreno, u to vjeruje. Što mislite o Vučiću?

– Javno je rekao i napisao da su devedesete godine njegovih velikih grešaka i partije u kojoj je bio, da su bili toliko slepi da, citirat ću, rekao je “do kraja devedesete nismo shvatili da je pao Berlinski zid i Srbija nema drugog puta sem EU i Zapada”. Naravno da sam bio iznenađen, ali naravno da nisam mogao reći: “Zato što to kažeš ti, ja neću da te podržim.” Nisam na to imao ni pravo i imao je i on pravo na konvertitstvo. Kao što sam ja konvertit, i ja sam od tih osamdesetih kad sam izgovarao opasne reči, doživeo metamorfozu, veliku metamorfozu. On je povukao potez najvećeg rizika – Briselski sporazum. To je bio ogromni rizik i ogromni udarac i kontraofanziva na onoga ko se usudio da tako nešto potpiše u Bruxellesu. A tek iz Moskve kad su zapucali i pripucali da je to izdaja Srbije. Zašto iz Moskve? Zato što u isto to vreme Putin napada Ukrajinu. Mi živimo u svetu velikih laži i propagande.
Cunami putinofilije

Putin kaže da je osam godina Ukrajina provodila genocid nad Rusima u Lugansku i Donbasu, a da on više nije mogao da trpi, nego je krenuo da uništi Ukrajinu i da uništi Ukrajince. Nije tačno. Ruska vojska je 2014. napala Ukrajinu. Ruski vojnici su upali u Donbas sa oružjem i u Lugansk.

* Što danas mislite o Vučiću?

– Mislim da je postao žrtva sopstvenih medija i sopstvene propagande, srpske intelektualne elite, Srpske crkve, jer se Srbija našla u užasnoj situaciji. Vladimir Putin je doneo zakon po kojemu možeš zaglaviti 15 godina zatvora ako ne aplaudiraš njemu i ovome zločinu nad Ukrajinom. No, uprkos tome zakonu, kad prave Rusi ankete među Rusima, imate 70 do 72, 73 odsto onih koji podržavaju agresiju na Ukrajinu. U Srbiji je broj 84 odsto. Pazite, nije Vučić bio predsednik Srbije 2014. Bio je Tomo Nikolić. I tada počinje cunami putinofilije, .

Kompletan razgovor možete pogledati na YouTubeu O kanala: