„Dva novinska teksta i dva masovna ubistva ogolila su Vučićevu vlast“: Analiza agencije Patria o društveno-političkoj situaciji u Srbiji

U danu kada je trinaestogodišnji K. K. (osumnjičen da je) počinio masovno ubistvo u osnovnoj školi u Beogradu, američki Njujork tajms objavio je neobično dug tekst o predsedniku Srbije.

Aleksandar Vučić je u tom tekstu opisan kao „fudbalski huligan“ koji autoritarno vlada Srbijom uz pomoć kriminalnih grupa i medija koji ne prezaju od emitovanja bilo kakvog sadržaja, uključujući unakažena tela žrtava mafijaških obračuna koje satima na televiziji on komentariše.

U članku se objašnjava na koji način funkcionišu navijačke grupe u Srbiji i spominje njihovo učešće tokom agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

Iz teksta se nameće zaključak da su te navijačke grupe produžena ruka vlasti u Srbiji i da je raspirivanje nacionalizma i njegovo promovisanje jedan od zadataka koje te grupe imaju.

To nije promaklo stranim silama, pa Rusija računa na činjenicu da takva Srbija može biti faktor destabilizacije okolnih država.

„Banditizam koji je procvetao pod Vučićem“ uz „povremene pretnje“ da će Srbija „štititi Srbe“ u okolnim državama „mogao bi da ugrozi mir“ koji je 1995.  postignut u Daytonu, piše Njujork tajms.

„Vučićev brend etničkog šovinizma i demagogije liči na onaj njegovog saveznika Putina, širenje neliberalne demokratije – koja već jača u nekim delovima Evrope – predstavlja jednaku, možda i zloslutnu pretnju“, navodi se dalje.

Sve to ukazuje da aktuelna politika Srbije nije nikakva devijacija nego jasan plan koji Beograd provodi onoliko koliko mu to drugi dozvole.

Ovakav članak u Njujork tajmsu o predsedniku neke države sigurno bi danima bio glavna vest.

Masovno ubistvo za koje je osumnjičen trinaestogodišnjak potpuno je gurnuo u stranu taj članak, a kada je dan kasnije U. B. osumnjičen da je izvršio masovno ubistvo u Mladenovcu, niko ga se nije sećao.

Tako je u našoj javnosti ostao neprimećen pogled stranih novinara na procese koji se dešavaju u našem regionu i shodno tome izostala je bilo kakva kritička refleksija na tekst objavljen u jednom od najčitanijih medija na svetu.

Pre par dana o Vučiću i Srbiji pisao je i Gardijan nazivajući ga „populistom“ i „autoritarnim“ vođom zagledanog u Kremlj, koji upravlja „podeljenom nacijom“ koja je do zuba naoružana legalnim i ilegalnim oružjem.

Gardijan piše i o nameri Vučića da „razoruža“ Srbiju, kao i o protestima koji su usledili posle dva pokolja u kojima je ubijeno 18 i ranjena 21 osoba.

Ni ovaj članak nije dobio potrebnu pažnju, kao da se javnost pomirila da je u tekstu napisano „ono što već znamo“.

Upravo to brine, kada događaji ne mogu da izazovu pažnju kod najvećeg broja ljudi, što posledično vodi ka tome da nema nikakve reakcije. A razloga da se o tome govori je više nego dovoljno.

Debata o „vrednostima“

Nakon što su počinjena dva masovna ubistva, mediji u Srbiji preplavljeni su sadržajima o tome šta je nateralo dečaka i mladića da ubijaju po spisku i bez spiska.

Zločin osumnjičenog K. K. je šokantan i zbog činjenice da trinaestogodišnji dečak osumnjičen da hladnokrvno ubija „neprijatelje“ koje je tražio po školi, a zločin za koji je osumnjičen U. B. je šokantan i zbog činjenice da je dvadesetogodišnjak osumnjičen da u naletu besa ubija koga zatekne na ulici.

Šta je dovelo do takve situacije u Srbiji pokušali su odgovoriti mnogi.

Očekivano, u „podeljenoj naciji“ i odgovori su bili različiti, pa su jedni tvrdili da je za zločine kriv „sistem“ koji u Srbiji postoji trideset godina, nasleđe nacionalizma i šovinizma u strukturama politike i crkve.

Oni brojniji su za sve optužili Vučića i „zapadne vrednosti“ koje su pokvarile idilične „tradicionalne porodične vrednosti“.

Stvari su banalizovane do te mere da je krivac pronađen u rijaliti programu, društvenim mrežama i medijskom sadržaju.

Vlast je govorila o „kontroli“ interneta, pogubnom uticaju video igara i medija koji u Srbiju donose „vrednosti“ sa Zapada, kao da u drugim državama internet nije slobodan, deca ne igraju video igre i nemaju loš medijski sadržaj i svoje „rijaliti zvezde“ koje imaju zadatak da narod drže dalje od politike.

U obračunu sa Zapadom nije im palo na pamet da je, recimo, Grčka Zapad i da je pravoslavna zemlja, ili da su Švicarska i Finska Zapad i da je tamošnje stanovništvo naoružano, da su u Češkoj većina stanovništva ateisti, a da u Litvaniji i Rumuniji stanovništvo gotovo da nema naoružanja.

Retki su oni koji su za loše stanje u društvu optužili vlast, nacionalizam, delovanje Srpske pravoslavne crkve, ratove, kult oružja, korupciju, siromaštvo, slavljenje ratnih zločinaca i obezvređivanje žrtava podvalom da su same krive i da su mnoge od njih ubijene od strane svojih sunarodnika koji su želeli da za njihovo ubistvo optuže druge.

Tako, na primer, ako bi se osvrnuli na nekoliko poslednjih godina mogli bi videti vojne vežbe u kojima učestvuje narod koji se divi oružju koje Srbija kupuje, neskrivenom oduševljenju na društvenim mrežama svakom novom nabavkom oružja kojeg je skupo platila jedna od najsiromašnijih država Evrope, političku elitu koja ne poštuje presude međunarodnih sudova, osuđene ratne zločince u medijima, podršku uništavanju Ukrajine, negiranje okolnih nacija i država…

Većinu navedenog vlast bi mogla da zaustavi, ali to ne radi.

Uz to, ta ista vlast je mnoge ubedila da se promenila u odnosu na devedesete godine prošlog veka i da su za saradnju koju ne žele okolne države i narodi.

Oni koji su progutali taj mamac trebali bi da se zapitaju gde je bila Nemačka trideset godina nakon Drugog svetskog rata, a gde je Srbija trideset godina nakon što je tamošnja elita odlučila da sa lica zemlje zbriše čitave države i narode.

I ovaj put jednu od glavnih uloga u medijima imao je Vučić.

On je rekao da bi jedna od mera za trenutno stanje bila i „smrtna kazna“ koju ne može da uvede, jer to brani Evropa.

Dakle, na nasilje bi odgovorio nasiljem, a ne promenom društva.

Međutim, to nije najgore što se moglo čuti i pročitati u ovoj debati.

U seriji medijskih istupa mnogi su tražili još oružja, obrazlažući da je naoružan narod teža meta od nenaoružanog.

Neki su tvrdili da samo naoružan narod može sprečiti državu da ne ukine slobodu građanima i da samo oružje garantuje da vlastodržac neće postati diktator.

Regionalno preslagavanje

Poslednjih nekoliko godina u regiji se odvijaju procesi koje podupire deo država Zapada.

Kratko rečeno, cilj tih procesa jeste sklanjanje određenog broja političara i nova regionalna raspodela moći u kojoj će Srbija imati centralnu ulogu kao najveća država u ovom delu Evrope, u sklopu projekta „Otvoreni Balkan“.

Ta „reformisana“ Srbija bi trebala biti lider čitave regije na putu ka euroatlantskim integracijama, što je iluzija koja mnogo košta.

Jedan od prvih regionalnih političara koji je morao da ode bio je crnogorski predsednik Milo Đukanović koji se, između ostalog, opirao konceptu „Otvorenog Balkana“ zasnovanog na nejasnim ekonomskim i političkim postavkama.

Zapad je insistirao na njegovom odlasku, dok su beogradski mediji besomučno napadali Đukanovića, a u stvari ciljali Crnu Goru i regiju. Potvrdu da je to bio pogrešan put Đukanović je dobio prekjuče u Berlinu.

U njegovoj oproštajnoj poseti Berlinu domaćin mu je bio nemački predsednik Frank-Valter Štajmajer koji nije štedio reči da bi nahvalio svog gosta, što je sada manje važno.

Ono što je bitno jeste izjava nemačkog predsednika i bivšeg ministra spoljnih poslova da su „nažalost, tačna, upozorenja Đukanovića o povratku nacionalizma“ u regiju i što je „tendencija koja plaši i koju moramo ozbiljno shvatiti“.

Dakle, ono što piše Njujork tajms i što godinama govore mnogi u ovom delu Evrope tačno je, opasni nacionalizam nigde nije otišao, samo je uspešno prepakovan i podvaljen.