Haris Imamović za Slobodnu Bosnu: „Beogradski krug“ bio je pobuna intelektualaca protiv režima koji je istinu o agresiji na BiH proglasio „vojnom tajnom“

U najkraćem, mogli bismo mu reći da se radio o platformi intelektualaca, koji su se 1992. godine počeli okupljati u beogradskom Studentskom kulturnom centru, kako bi iskazali protest protiv ratova koje je režim Slobodana Miloševića vodio najprije u Hrvatskoj, a zatim iu Bosni i Hercegovini, piše Haris Imamović, bivši savetnik u Predsedništvu Bosne i Hercegovine za Slobodnu Bosnu o filmu „Beogradski krug: Srbija koja se nije mirila sa zločinima“.

„Skupina intelektualaca je uvek contradictio in adjecto.

Nepripadanje je autentična pozicija intelektualca, a posebno onog suočenog sa nacionalizmom. Međutim, osećaj nepripadnosti se u totalitarnom društvu pretvara u nepodnošljivu samoću, te individualna provizorna potreba za nepripadanjem ostane verna sebi. Počinje tražiti sebi slične.

Krug je deo ravni omeđen kružnicom (uključujući i nju samu).

Kružnica je krivulja, čije su sastavne tačke podjednako udaljene od središta kruga.

Beogradski krug je mali deo srbijanske društvene ravni, omeđen civilizacijskim vrednostima, pre svega otporom protiv bezakonja i nasilja. Središte Beogradskog kruga je ideja o jednoj drugoj Srbiji, onoj koja se, kako će definisati i Radomir Konstantinović, ne miri sa zločinima.

Beogradski krug nije mnoštvo bezličnih tačaka okupljenih oko političkog središta i ograničeno ideološkom kružnicom. „Beogradski krug počivao je“, kako veli Konstantinović, „na ideji ličnosti – ili, ako hoćete, na ličnosti kao kategoričkom imperativu“.

Stoga Krug nije govorio jezikom deklaracije i platforme.

Svako je, na tim seansama u SKC-u, govorio ponaosob.

Beogradski krug nije bio skupina ličnosti, već skupina ličnosti, koje se verovatno nikada ne bi okupile na jednom mestu, a sasvim sigurno se ne bi okupljale tako često (svake subote), da nije došlo do rata.

Ili da pokušamo biti još precizniji: da nije došlo do kolapsa civilnog društva u Srbiji pod Miloševićem.

Beogradski krug je bio nadomestak ustanova građanskog društva (slobodna štampa, politički pluralizam, građanski aktivizam itd.), koje u liberalnim društvima omogućavaju spokojniji osećaj samoće, a koje su u Beogradu, pod Miloševićevim režimom, bile likvidirane.

„Protiv nas je“, kaže Konstantinović, „bila vlast krvavog režima, ali i većinske opozicije, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak i dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena su bila zabranjena. U javnosti smo postojali onoliko koliko smo postojali u Borbi“.

Beogradski krug je utemeljen na svesti da autentična individualna sloboda nije moguća, bez izvesnih društvenih pretpostavki. U totalitarnom društvu, u kojem „sadistički psihopati postaju narodni tribuni“ (Žarko Korać), avangardna provokacija gubi svaki smisao, a osnovna građanska učinkovitost (npr. poštovanje sudskih presuda), postaje prvorazredni čin pobune.

2.

Film Beogradski krug (režija Zoran Amar; scenario: Bojan Tončić i Zoran Amar) počinje s opažanjem Latinke Perović: „Ako mene pitate, rat je dugo pripreman, jer je bilo odsustvo dijaloga“.

Memorandumom Srpske akademije nauka i umetnosti je, kako Perovićeva pojašnjava, napravljen bilans druge Jugoslavije, po kojem su Srbi bili gubitnici u svakom smislu.

Na 14. kongresu SKJ videlo se da Milošević ne želi dijalog. On je bio protiv predloga slovenskih komunista da se u odlučivanju unese princip konsenzusa republičkih organizacija, te se čvrsto zalagao za princip „jedan čovjek – jedan glas“.

Međutim, u jednom trenutku je većina od čak 755 delegata u jednom trenutku podržala slovenski predlog da se osudi ekonomska blokada, kojom je Srbija uvela Sloveniji. Protiv je bilo samo 580 delegata.

Brže-bolje radno rukovodstvo Kongresa, na čijem je čelu bio Momir Bulatović, osporavalo je odluku, tvrdeći da je za njeno usvajanje potrebna kvalifikovana većina od 828 delegata.

Slovenski komunisti su stekli utisak da se uzaludno nastavi i napustili su Kongres. „Protiv svega što je predložila slovenska delegacija su bili“, reći će Ciril Ribičić tri decenije kasnije, priznajući istovremeno da je, osim Miloševićevog siledžijstva, na odluku slovenskih komunista značajno uticao i pritisnuo sve snažnije antijugoslovenske opozicije u njihovim republikama.

Sasvim je jasno da bi Slovencima bilo teže napustiti Kongres da je usvojen barem navedeni predlog o osudi ekonomske blokade. Ali Milošević nije hteo da ostanu. Hteo je da odu. Nije hteo voditi dijalog s njima, jer je u tom trenutku spremao rat. Umesto avnojevske Jugoslavije, u kojoj su Srbi bili gubitnici u svakom smislu, trebalo je napraviti nešto novo: skraćenu Jugoslaviju, odnosno proširenu Srbiju.

Sve ovo može osvetliti uvodnu rečenicu Latinke Perović u filmu Amara i Tončića; sve rečeno može joj ići u prilog, ali ništa od navedenog nije značenje filma.

Značenje filma je u pogledu u daljinu i stisnutim usnama Latinke Perović, nakon što izgovori početnu reč: „Ako…“

Značenje filma je u osmehu, koji se sasvim iznenada prelije njenim staračkim licem, kada se „ako“ pređe na: „…mene pitate“.

Značenje filma je u brzom ugasnuću tog iznenadnog osmeha i vraćanju njenog pogleda iz „daljine“ u prisustvu .

Gledajući u lice svog sagovornika, verovatno autora filma, ona nastavlja: „…rat je dugo pripreman.“

Značenje filma je u knedli koja silazi niz njeno grlo, čas pre nego što će se dovršiti rečenica: „…jer je bilo odsustvo dijaloga.“

3.

„Beogradski krug“ nije film o ratu i ratnim zločinima. On govori o traumi građanske individue u Beogradu, koja se suočava s porastom kriminala, beda i barbarstva u svom neposrednom okruženju, ali je, čini se, mnogo više svest o tome da režim, i u njeno ime, čini zločine u Hrvatskoj i Bosni.

„Sarajevo gori pred našim očima“, veli Filip David u jednom od izlaganja na Krugu, dodajući da je ravnodušnost pred tom patnjom – i greh i kazna.

„Jer s njome (ravnodušnošću) će biti dočekani naši vapaji za pomoć“, veli on, predskazujući bombardovanje Beograda, koje će uslediti šest-sedam godina kasnije.

Druga velika tema „Kruga“ jeste mučnina, koja proizlazi iz svesti o međunarodnoj izolaciji, kako onoj materijalnoj (u vidu sankcije), tako i moralnoj (u vidu sveopšte osude Srbije).

„Sva količina zdrave sumnje protraćena je na dešifrovanje zlih namera Zapada, dok pred našim očima vršljaju nasilnici i lažovi“ , kazaće u jednoj od seansi Mirjana Miočinović .

Treća velika tema jeste svest o transformaciji društva u ludnicu. Hor „Beogradskog kruga“ refrenski ponavlja psihijastrijske pojmove, kako bi opisao stvarnost Srbije 90-ih: masovna hipnoza, neurotska regresija, autoiluzija itd.

Dušan Makavejev opisuje mirno i bledo lice Miloševića s početka 90-ih. Za Makavejeva je „psihotično odsustvo svake emocije“ na tom licu najbolja ilustracija srbijanske društvene krize iz tog vremena.

Četvrta tema jesu zlikovci, predvodnici „prve Srbije“: Arkan, Šešelj, Dobrica Ćosić. Peta je, recimo, ruralizacija Beograda. Šesta, antiratni rokenrol (Milan Mladenović, Gile iz „Električnog orgazma“, Cane iz „Partibrejkersa“), itd.

4.

Beogradski krug je tekovina Beograda.

„Beogradski krug“ govori o tome kako su izgledale 90-e iz beogradske perspektive, tačnije drugosrbijanske (svakako ne iz srbijanske).

Da bi se imao jedan zdrav pogled na stvari, potrebno je zadržati svest o razlici između bosanske i beogradske perspektive, kada je reč o 90-im.

Zašto to govorim?

Film „Beogradski krug“ počinje snimkom koncerta, koji je održan u sarajevskoj Zetri 28. jula 1991.  U tom trenutku, nema dileme, još uvek postoji i ima smisla svejugoslovenski antiratni pokret.

Međutim, sve se menja u aprilu 1992. godine, kada Bosna i Hercegovina postaje nezavisna, međunarodno priznata država, na što Srpska demokratska stranka, pod političkim patronatom Miloševića, i JNA, koja će uskoro promeniti ime u VRS, reaguju otvoreno vojnom agresijom.

Uoči međunarodnog priznanja BiH 5. aprila 1992, nekoliko hiljada ljudi, okupilo se ispred Skupštine BiH, zahtevajući mir, noseći Titove slike i pozivajući na „bratstvo i jedinstvo“. U jednom trenutku pokušali su da pređu preko mosta Vrbanja, gde su na njih otvorile vatru snaga pod kontrolom SDS-a.

Nakon toga, okupljena masa ulazi u zgradu Skupštine, a jedna grupa demonstranata okupljena je oko Mustafe Čengića, doskorašnjeg zamnika sekretara za informacije Saveznog izvršnog veća SFRJ, osniva Press centar, te izdaje 80 saopštenja za javnost kroz koja ocrtava političku platformu protesta.

Antiratni diskurs navedenih saopštenja, u značajnoj meri podseća na onaj Beogradskog kruga. To se vidi naročito u „Opštem pozivu građanima za slogu i mir“.

Nadalje, u saopštenjima se proglašava „Svenarodni parlament“, te se oduzima pravo Vladi Bosne i Hercegovine da vrši bilo kakve funkcije, „jer je izgubila legalitet“ i „raspala se“, i umesto nje imenuje se Komitet nacionalnog spasa, „koji će vršiti osnovne funkcije vlasti“. (Isp. Mustafa Čengić: Sarajevo – 6. april , Rabic, 2021.)

U Komitetu je, između ostalih, izabran i književnik Ivan Lovrenović, koji je brže-bolje odbio sudelovanje. O tome, recimo, Čengić ne govori ništa u svojoj knjizi, ali govori Boro Kontić. ( Grebo , Buybook, Sarajevo/Zagreb, 2022.)

„Duboko sam nesuglasan“, rekao je tada Lovrenović, „s načinom na koji je bio izmanipuliran primarni revolt građana protiv političkog terorizma na ulicama Sarajeva. Bilo je neshvatljivo i ponižavajuće gledati kako se taj elementarni gnjev ljudi preobraća u pučističku politiku, kojoj je osnovni cilj da poništi same osnove demokratizma i vrati nas u stanje od prije pola stoljeća sa istom ideološkom retorikom, koreografijom i demagogijom.“

Da se radi o manipulaciji Lovrenovića uverilo se da je Pres centar u svojim saopštenjima ignorisao međunarodno priznanje Bosne i Hercegovine, te je uporno izbegavao nedvosmisleno imenovati političke aktere odgovorne za terorisanje Sarajeva (SDS i, recimo, njihove beogradske sponzore).

Na primer u saopštenju, kojim se formira Komitet, kaže se: „Juče je pucano u građane Sarajeva.“ Ne kaže se ko je pucao. Štaviše, izjednačavaju se „vladajuće nacionalne stranke“.

Ako sarajevski aprilski protesti spadaju u istu antiratnu tradiciju, kao i Beogradski krug, onda svakako treba zadržati u svesti razliku između nediskreditiranog postupanja Ivana Lovrenovića i onog diskreditiranog Mustafe Čengića.

Ključna stvar za razumevanje navedenih diskontinuiteta jeste hiljadu puta opisana razlika između „zaraćenih strana“, odnosno razlika između političkog konteksta u kojem deluje sarajevski mirovni pokret, s jedne, i beogradski s druge strane.

5.

Zaista bi bilo dobro da se, trideset godina nakon rata, i Beograd i Sarajevo okrenu ka budućnosti. Bilo bi dobro da se ne priča toliko o ratu, pa čak i da se on zaboravi. Trauma i jeste nemogućnost istinskog zaborava, a sretan je, kako veli Niče, samo onaj koji je sposoban zaboraviti.

Bilo bi dobro kada bi do zaborava 90-ih došlo s dovoljno dobrim razlogom.

Recimo, ukoliko bi se politička stvarnost u toj meri promenila da se više ne podseća na onu koja je prethodila 90-im. Takva bi promena zaista bila dobra. Bez nje, okretanje glave od prošlosti ne može biti ništa drugo nego neurotični bijeg od stvarnosti, tj. potiskivanje koje nije autentični zaborav.

Vučićeva koncentracija moći, hegemonizam, nerešeni odnosi Srbije s Kosovom, zatim podrška beogradskog establišmenta Dodikovom secesionizmu, polarizacija u Crnoj Gori, sve to čini mir u regionu vrlo krhkim.

Incidenti poput onoga u Banjskoj pokazuju koliko smo još uvijek daleko od stanja koje bismo mogli nazvati neupitnim mirom. Problem s našom prošlošću je (kako bi Faulkner kazao) što uopšte nije prošla.

U takvom kontekstu bilo bi neprirodno „jednostavno zaboraviti“ rat. Jer postupiti tako, pretvarati se da je prošlost posve iza nas, kao što to aktualni predsednik Srbije često čini, nije autentično okretanje ka budućnosti. Sve dok u srpskom društvu istina o ratnim zločinima bude „neka vrsta vojne tajne“ (Mirjana Miočinović), obnova međuetničkog poverenstva ostaće tek birokratska fraza.

Zaštićeni svedok P-135 (u haškom predmetu „Blagojević i Jokić“), srpski vojnik, pirotehničar, sedio je u svom domu, u jesen 1995. godine, kada su kroz grad prošli kamioni natrpani telima ubijenih Srebreničana. Vojska Republike Srpske ih je premestila iz primarnih u sekundarne masovne grobnice, kako bi prikrila tragove zločina.

„Sećam se “, veli on, „da sam sedio kući. Bio je otvoren prozor na mojoj sobi. Osetio sam neverovatan smrad. Nisam… Pretpostavio sam… Znam šta je smrad raspadnutog ljudskog tela. Sutradan sam čuo da su deca na ulici videla nekakve noge, ne znam, delove ljudskih tela. “

Tamo gde je istina vojna tajna, sasvim je prirodno da deca na ulici nađu delove ljudskih tela.

Zato Beogradski krug.