„Srbija Rafale može da očekuje tek za 11 godina“: Hrvatski Index analizira da li Zagreb i Beograd ulaze u trku za naoružanjem

Nije prvi put da se kupuju zapadni borbeni sistemi. Bivši ministar odbrane Kotromanović je 2000. godine kupio samohodne haubice Panzerhaubitze. Isporučene su bez sistema za navođenje vatre, tako da su dugo bile gotovo beskorisne. U međuvremenu, ovaj nedostatak je otklonjen, ali ne i činjenica da 12 haubica, koliko god bile dobre, nisu ni blizu dovoljno da podmire potrebe Hrvatske vojske. Njih jedva da ima dovoljno za potrebe operacija u okviru operacija NATO alijanse.

Hrvatska je 2007. godine ugovorila nabavku čak 126 borbenih vozila Patria. Nakon što MO nije uspelo da ubedi NATO da je Patrije zadovoljavajuće rešenje za opremanje srednje pešadijske brigade, moralo se naći drugo rešenje. A to su bili korišćeni Bredli. Ruska agresija na Ukrajinu poremetila je ne samo planove isporuke već i kvalitet isporučenih vozila.

S obzirom na to da je sve što je moglo da se vozi otišlo u Ukrajinu, svi do sada isporučeni Bredlijevi moraju prvo da prođu generalni remont u Đuru Đakovića, pa tek onda isporučeni Hrvatskoj vojsci. Istovremeno, Oružane snage Republike Hrvatske ne znaju kuda će sa viškom Patrije. Iako bi mogli da se koriste kao samohodni minobacači ili protivvazdušni sistemi, za to bi trebalo izdvojiti dodatna sredstva.

Nisu svi do sada usvojeni srednjoročni planovi razvoja Oružanih snaga Republike Hrvatske ispoštovani, a kamoli ostvareni. Možda će novi bezbednosni odnosi u Evropi doneti suštinski drugačiji pristup razvoju hrvatskih oružanih snaga? Možda Hrvatska vojska više neće morati da skuplja tuđe smeće, već će početi da dobija najsavremenije sisteme naoružanja?

Nelagodnost u Beogradu

Kupovina 12 polovnih Rafalesa izazvala je priličnu nelagodu u Beogradu. Jedan od temelja održanja autokratske vladavine predsednika Aleksandra Vučića je jačanje srpske vojske u skladu sa tezom da je Srbija vojno neutralna, pa stoga mora da ima najjaču odbranu u regionu. To bi, pak, moglo da implicira da je Srbija okružena neprijateljima koji samo čekaju priliku da je napadnu, a da to sprečava samo njena nadmoćna vojska. Činjenica je da je Srbija gotovo potpuno okružena članicama NATO alijanse.

Jedine dve zemlje koje nisu članice su Bosna i Hercegovina i Kosovo. Doduše, Kosovo je puno vojnika članica NATO-a, dok BiH jedva uspeva da funkcioniše kao država i kao takva sigurno nije pretnja nikome osim sebi.

Zanimljivo je da Vučić nikada ne reaguje kada druge susedne zemlje dobiju novi borbeni sistem, osim u slučaju Hrvatske. Kada je Hrvatsko ratno vazduhoplovstvo dobilo američku donaciju izviđačko-borbenih helikoptera OH-58D Kiova Varrior, Srbija je odgovorila kupovinom jurišnih helikoptera Mi-35P.

Doduše, za razliku od Ministarstva odbrane, Ministarstvo odbrane Srbije se potrudilo da ojača protivvazdušni sistem. Od Rusije je nabavljen pokretni artiljerijsko-raketni sistem kratkog dometa Pancir-S1, a od Kine je nabavljen raketni sistem srednjeg dometa PZO FK-3. Laki protivvazdušni raketni sistem „mistral“ došao nam je u paketu sa „rafalima“ iz Francuske, ali je s obzirom na njegove borbene mogućnosti više simboličan. Posebno u poređenju sa FK-3 i Pancirom.

Vučić je počeo sa reakcijama 2021. godine.

Stoga ne čudi što je najava hrvatske kupovine Rafala već izazvala prilično burnu reakciju u Beogradu. Tako je Vučić 27. novembra 2021. godine u prepunoj Štark areni pred članovima i simpatizerima Srpske napredne stranke, u svom uobičajenom stilu „mi protiv svih“, izjavio da Srbija jača vojsku da je niko ne bi ponizio. više „kao 90-ih i 2000-ih“. On je dodao: „A oni koji misle da su najjači, a jako su jaki, ne znaju, mi ih još nismo obavestili da uskoro nešto stiže u Srbiju, a stići će mnogo ranije nego što su kupili. i čime se hvale“.

U aprilu 2022. Vučić je agenciji Rojters rekao da će kupiti 12 novih i 12 polovnih Rafala, ne iz Francuske, već od neimenovane druge zemlje. S obzirom da je prodaja Rafalea počela u poslednjih deset godina, odmah se postavilo pitanje ko će mu prodati polovne. Vrlo brzo Vučić je odustao od polovnih automobila i sada se pominju samo novi.

Srpska kupovina Rafala nije laka

Iako je kupovina Rafalea Vučića omiljena tema, čini se da ne ide baš lako. Vučić je neposredno pred posetu Parizu početkom ovog meseca rekao da ide u Francusku, između ostalog, na pregovore o kupovini Rafala. Sada kaže da je ugovor u fazi finalizacije i da će biti potpisan za dva meseca. Nije teško otkriti u čemu je problem. Još 2022. godine francuski poslovni list La Tribune pisao je da Dassault traži 2,5 milijardi evra za 12 novih.

Tada Vučiću nije bilo svejedno, a cena je u međuvremenu porasla na 3,2 milijarde evra. Za dva meseca može biti 3,5 milijarde. Ovo je ogroman novac za Srbiju, koji će zaustaviti sve druge vojne nabavke. Tim pre što se tome moraju dodati i troškovi nabavke naoružanja, kao i tehničke opreme neophodne za održavanje aviona i naoružanja. Uz sve ovo, ukupan trošak puštanja u operativnu upotrebu popeo bi se na pet milijardi evra.

Povrh toga, kupovina novih Rafalesa znači da bi Srbija morala da se pridruži dugom nizu kupaca. Dassault je zatrpan naređenjima. U narednih osam godina mora da isporuči čak 174 Rafala (42 Francuskoj, 42 Indoneziji, 80 UAE, 10+30 Egiptu). Grčka takođe čeka završetak isporuke Rafala naručenog još 2009. (4 jedinice) i još šest naručenih 2022. godine.

Problem je u tome što je Dassaultov kapacitet premali i uspeva da završi između 10 i 15 Rafala godišnje. Indijska mornarica izabrala je Rafali M za svoje nosače aviona. Najveći problem je što je rok isporuke određen tek za 2033. Indijsko vazduhoplovstvo bi htelo da kupi dodatnih 36 komada, ali ne želi da čeka deceniju da počne njihova isporuka.

Srbija Rafale može da očekuje tek za 11 godina

Ako Srbija sada naruči Rafales, u najboljem slučaju može da očekuje prvi za 11, a u najgorem za 15 i više godina. Uz nadu da naši Rafali neće morati da ostanu u funkciji 40 ​​godina, već mnogo realnijih 30 (pa i manje), to znači da će naši biti na pola operativne upotrebe kada Srbija dobije prve. U međuvremenu će srpski MiG-ovi 29 postati neupotrebljivi, delom zbog starosti, delom zbog zastarelosti, a najviše zbog naših Rafala.

Pa ako Vučić ipak odluči da kupi Rafale, Srbiju će obavezati na dug veći od 3,2 milijarde evra, čekaće se više od decenije, a u međuvremenu će zbog otpisa ostati bez MiG-ova. Čini se da to nije baš racionalan izbor. Kupovinom Rafala biće nemoguće rešiti najveći problem srpske vojske – zastarelost opreme kopnene vojske.

Svi kupuju tenkove

Doduše, ni tehničko stanje Hrvatske vojske nije bitno bolje. Istovremeno, akvizicija Bredlija biće samo privremeno rešenje jer su stari i zastareli. Ali oni će nam dobro doći kao prelazno rešenje jer su znatno bolji od onoga što smo imali do sada – BVP M-80 nasleđen od JNA. Mnogo veći problem predstavlja zastarelost tenkova M-84, takođe nasleđenih od JNA.

Na osnovu sovjetskog tenka T-72, ​​nisu bili dobri ni kada su bili novi, a sada su neupotrebljivi. Po svim svojim karakteristikama (osim možda sistema za navođenje vatre), M-84 je inferiorniji u odnosu na modernizovane tenkove T-72, ​​kojih ruska i ukrajinska vojska svakodnevno gube na desetine. Istovremeno, moramo biti iskreni i reći da se ni nemački Leopardi 2 nije pokazao mnogo boljim. Ukrajinci su morali da povuku američke Abramse iz borbe jer su Rusi počeli da ih uništavaju svakodnevno.

Posle više od tri decenije opšteg razoružanja, evropski politički lideri su odjednom shvatili da su im kopnene snage i dalje potrebne jer Ruse neće imati čime da spreče ako krenu ka Evropi, pa sada svi kupuju tenkove. Poljaci i američki Abrams i južnokorejski K2 Black Panther (čak su kupili licencu za svoju proizvodnju). Nemačka i Italija su već naručile najnovije Leopard 2A8. Češka i Litvanija će to uskoro učiniti. Nemačka, Italija, Španija i Švedska najavile su zajednički razvoj novog tenka jer više ne mogu da čekaju da se pokrene projekat francusko-nemačkog glavnog kopnenog borbenog sistema.

Razvoj novog tenka poveren je nemačkim kompanijama Krauss-Maffei Vegmann i Rheinmetall. Rumunsko Ministarstvo odbrane saopštilo je pre nekoliko dana da više ne razmatra mogućnost kupovine američkog Abramsa, ali da im je sada favorit južnokorejski K2 Black Panther. Mađarska je postala prvi kupac najnovijeg tenka KF51 Panter koji je razvila nemačka kompanija Rheinmetall. Britanska vojska je kupila neko vreme nadogradnjom tenkova Challenger 2 na verziju Challenger 3.

Srbija je nameravala da problem zastarelosti tenkova reši uvozom iz Rusije, što definitivno nije bila opcija. Ministarstvo odbrane nikada nije ni spomenulo bilo kakav plan da se dugo zastareli M-84 zameni tenkom zapadne proizvodnje. Ne bi ni kupili Bredlije da ih NATO nije naterao.

Srbija i Hrvatska imaju jedan zajednički problem

I pored svega ovoga, daleko najveći problem i Oružanih snaga Republike Hrvatske i Vojske Srbije je nedostatak ljudstva. Hrvatska vojska je u najboljem slučaju jedva mogla da stavi pod oružje 20.000 ljudi. Srbija bi mogla da prikupi oko 50.000.

Povodom Dana Vojske Srbije 23. aprila, načelnik Generalštaba VS general Milan Mojsilović dao je veliki intervju dnevnom listu Politika. U njemu je najavio skoro vraćanje obaveze služenja vojske u okviru daljeg razvoja modela totalne odbrane kao glavne komponente Strategije odbrane i Strategije nacionalne bezbednosti. On je potvrdio da će Vučiću, kao glavnokomandujućem, do kraja aprila dostaviti predlog modela obaveznog služenja vojnog roka.

Istovremeno je odbio da pojasni kako će to izgledati, iako se već mesecima zna da bi trebalo da traje četiri meseca. Ili će možda biti duže? S obzirom na to da je svaki vojni rok koji traje manje od minimalno šest meseci zapravo gubljenje vremena i gubljenje novca, ne bi bilo iznenađenje da predlog Generalštaba Vučiću bude drugačiji od do sada najavljivanog. Uostalom, parlamentarni izbori su prošli, a Srpska napredna stranka je obezbedila većinu u Skupštini Srbije.