„Hrvatski Srbi verovali su jednom čoveku, ali on nas je izdao, i ne, to nije bio Milošević“: Slobodan Uzelac u memoarima

S obzirom na to da imamo posla sa svedokom i akterom tih dramatičnih vremena, s kojima se ni nakon skoro 35 godina „prolaznosti“ ne možemo otvoreno suočiti, očekivanja su bila velika, ali s nedorečenošću i retrospektivom, što je još jedan problem savremene Hrvatske i postjugoslovenskih memoara, knjiga bi slobodno mogla da nosi naslov „Moj (nepotreban) obračun sa Ivicom Račanom”.

Od svih tadašnjih gospodara i začetnika neminovnog rata u Hrvatskoj i Jugoslaviji Slobodana Miloševića, Veljka Kadijevića, Vojslava Šešelja, SANU-ovih „memorandumaša“ do ovdašnjih Franje Tuđmana i Gojka Šuška, Uzelac za rat i stradanje hrvatskih Srba na kažnjeničku klupu poseda Račana i stranku koja je u tom trenutku davljenik. „Rata u Hrvatskoj nije smelo biti i za rat je najviše kriv SKH jer nije napravio više, pogotovo za Srbe“, piše Uzelac.

Nije nevinašce

Obrušio se na Ivicu Račana koji se ne može više sam braniti niti više ima bilo koga ko bi ga branio, iako je bilo prilike da se to učini za njegova života. Račan sigurno nije nevinašce na koje se ne može baciti kamen i ima svoj kremen na leđima, ali svakako nije najodgovorniji za stradanje Srba u Hrvatskoj, rat i raspad Jugoslavije. Nije mogao okrenuti točak povesti (stvari su, nažalost, išle neizbežnim tokom), ali Uzelac konstatira da je bio potkapacitiran i nedorastao trenutku, što se može reći za mnoge aktere tadašnjih zbivanja, jer da nisu, ne bi možda bilo tako jadno i tragično sve do danas.

Naime, Uzelac iz svog kuta daje prilog i opservacije koje se mogu različito tumačiti, pa i zloupotrebiti, pogotovo od strane onih za koje sumnjamo da dele Uzelčev svetonazor. U knjizi Uzelac otvoreno izražava žaljenje što je Račan, a ne Ivo Družić, postao šef hrvatskih komunista. Ko zna šta bi bilo, ali teško da bi se izbegao rat, za koji se Milošević, kako se zna, već pripremao, ako se ne pokore mirno. Takvim pristupom na neki način izjednačava Račana s pokretačima rata, pa čak donekle amnestira od glavne odgovornosti miloševićevsko-sanuovski koncept koji je, što god sada govorili, ipak tada povukao dobar deo Srba iz Hrvatske, te Tuđmanov HDZ koji je na tom valu tražio opravdanje i puteve za drastično rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Račan je, prema Uzelčevim rečima, „izručio Srbe Tuđmanu“, a to pomalo liči na onu poštapalicu „svi su oni isti“, te isporučuje Račana i hrvatskim i srpskim nacionalistima.

Razbuktala pobuna

„Račan je ostavio na cedilu Srbe u Hrvatskoj, koji su mu tada, gotovo svi, dali svoje glasove, pa to je jasno kao dan“, ističe Uzelac. Spočitava Račanu, koji je tada već bio u opoziciji, a HDZ imao apsolutnu većinu, dok su pobuna Srba i „balvani“ već bili realnost, da je krivac (iako je to bila Tuđmanova ideja) što su Srbi izgubili „konstitutivnost“. Račan, po Uzelcu, nije učinio ništa da to spreči: „Srbi su napustili Sabor, a pobuna se razbuktala. Nekako slično onome kako je Milošević menjao ustavni status svojih autonomnih pokrajina“.

Uzelac insistira na tome da su Srbi u Hrvatskoj bili uz SDP, koji ih je „izdao“, a ne Miloševićevi puni. „Nije problem u tome što je on ‘izdao‘ Srbe, (…) nego je on izdao partiju kojoj je većina Srba poklonila poverenje. Dakle, nije izdao samo Srbe nego i sve druge, prvenstveno hrvatske levičare. Ta izdaja ne sastoji se u tome što je on transformirao SKH u SDP, nego što u toj transformaciji nije daleko odmakao“, piše Uzelac i zamera Račanu da je stranku prepustio Zdravku Tomcu, koji je od SDP-a učinio tek još jednu nacionalnu stranku. Uzelac čak kaže da Račan nije zaslužan za uvođenje višestranačja, što je odluka koja je donesena u okviru SKH (oni su jedini i mogli tada doneti tu odluku) kojem je tada bio na čelu. No, tadašnje članstvo SKH je uglavnom bilo u fazi preletavanja – hrvatski članovi, u strahu pred naletom Miloševićevih prekrajača i osvajačkih planova, tražili su utočište u HDZ-u, stranci koja se tim ratnim velikosrpskim planovima nije odupirala reformskim i demokratskim, nego nacionalnim metodama, a dobar deo hrvatskih Srba, već obrađen od miloševićevskih emisara koji su godinama pre vršljali po ovdašnjim krajevima, okrenuo se toj pogubnoj politici, kako je definira i Uzelac. I na kraju su postali najveće žrtve tog odabira. U tim prelomim trenucima svi su tražili utehu u svom brlogu.

Suočavanje s prošlošću

Ni ova knjiga nije doprinos suočavanju s prošlošću i našom zajedničkom nečistom savešću. Položiti venac na Ovčari i doći na komemoraciju u Varivodama poželjne su, ali ipak iznuđene simbolične geste bez adekvatnog, a pogotovo hatarzičnog učinka na jednu ili drugu nacionalnu zajednicu, bez čega nema ni mira ni normalne multietničke države. I dojma je da ni Hrvati ni Srbi na mestima svog stradanja i tuge zapravo ne žele videti one druge, jer time potvrđuju svoju patnju i krivnju onoga drugoga, piše Jutarnji.