INTERVJU Aleksandar Maršavelski: Nakon što izgubi vlast, SNS će se najverovatnije raspasti

Sa regulacijom femicida u Hrvatskoj započelo se, objašnjava naš sagovornik, nakon ubistva u Gradačcu, mestu na severu BiH.

N. M. je 11. augusta prošle godine ubio suprugu, koja ga je samo nekoliko dana ranije prijavila policiji zbog nasilja. Ubistvo je prenosio uživo na svom Instagram profilu, koji je kasnije uklonjen. U toku policijske akcije počinio je samoubistvo.

“Vlada Hrvatske je u septembru prošle godine predložila da se femicid unese u zakon kao posebno krivično delo. Nakon javnih rasprava, na kojima sam i ja učestvovao, u martu ove godine je u Kazneni zakon unesena odredba o rodno zasnovanom ubistvu ženskog lica kao teškom ubistvu u novi član 111.a. Pritom su propisane i neke tipične okolnosti za ocenu da li se radi o femicidu, na primer, da je žrtva bliska osoba što uključuje sadašnje i bivše bračne, vanbračne i intimne partnere, ili da je delo počinjeno pri spolnom nasilju”, ukazuje Danasov sagovornik.

On objašnjava da u zapadnim zemljama femicid nije posebno definisan, tako da Hrvatska nije mogla da se ugleda na njih dok je razmatrala definiciju femicida.

“Pored Hrvatske, u Evropi Malta, Cipar i Severna Makedonija definiraju femicid kao teško ubistvo. Belgija je također unela femicid u svoje zakonodavstvo, ali ne kao teško ubistvo, već da bi obezbedila specijalno postupanje pravosudnih organa i policije u predmetima femicida, kao i statističko praćenje”, ukazuje Maršavelski.

Upitan da li je od uvođenja femicida u zakonodavstvo Hrvatske bilo presuda, naš sagovornik odgovara da nije s obzirom da je odredba nedavno unešena u zakon, ali da već ima podignutih optužnica.

Profesor smatra da bi i u Srbiji femicid trebalo da postane deo Krivičnog zakona i da bi Istanbulska konvencija, po kojoj je to rodno zasnovano ubistvo, mogla da posluži kao model.

“Sproveo sam istraživanje o femicidu u Hrvatskoj i utvrdio da su kazne bile izrazito niske posebno kada se radilo o pokušaju ubistva žena. Na primer, bio je slučaj da je muškarac pokušao da zadavi bivšu devojku iz ljubomore, koja se teško dokazuje kao niska pobuda koja predstavlja obeležje teškog ubistva. Zbog toga umesto za pokušaj teškog ubistva, bio je optužen za pokušaj običnog ubistva. Propisana kazna za obično ubistvo je najmanje pet godina, a za pokušaj ubistva može da se ublaži i na dve godine, a upravo toliko je dobio ovaj učinilac”, objašnjava Maršavelski.

On podseća da je u Hrvatskoj ne postoji kazna doživotnog zatvora, već da je najveća zatvorska kazna 40 godina.

“Istraživanja pokazuju da ubice ne razmišljaju o kazni pa zbog toga zemlje koje imaju smrtnu kaznu nemaju manje ubistava. Međutim, uvođenje femicida u zakonski okvir šalje jaku poruku da se najteži oblik nasilja prema ženama neće tolerisati. Takođe, šalje se poruka društvu da nasilju prema ženama treba posvetiti posebnu pažnju kako bi se femicid sprečio. Uvođenjem femicida u zakon, moći će da se statistički prati ovaj fenomen, što do sada nije bio slučaj. Međutim, važno je da je Hrvatska poslednjim izmenama propisala rodno zasnovano nasilje kao otežavajuću okolnost kod svih krivičnih dela jer će to dovesti do strožeg kažnjavanja općenito nasilja nad ženama”, ističe Maršavelski.

Upitan da prokomentariše nedavni napad u OŠ “Prečko” u Zagrebu kada je devetnaestogodišnji mladić nožem ubio dete i ranio više osoba, Danasov sagovornik pojašnjava da je počinilac ovog zločina osoba sa duševnim smetnjama, odnosno psihijatrijski bolesnik.

“Čak je i njegova majka izjavila da je molila psihijatra da ga ne pušta van institucije, ali ga je on ipak pustio. Svakako će se ispitivati njegova neuračunljivost. Ako je bio potpuno neuračunljiv biće smešten u psihijatrijsku ustanovu, a ako se utvrdi da je bio smanjeno uračunljiv biće mu izrečena mera psihijatrijskog lečenja koju će moći da izdržava u zatvoru”, objašnjava profesor.

Maršavelski ukazuje da je prošlogodišnje masovno ubistvo u beogradskoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je učenik K. K. ubio devet učenika/ca i ranio šest osoba, prilično odjeknulo u Hrvatskoj.

“Glavna sličnost između ova dva slučaja je da su za ta ubistva odgovorni drugi – u slučaju Ribnikar roditelji maloletnika, a u ovom slučaju psihijatar učinioca. Takođe, nakon ubistava u Ribnikaru, u Hrvatskoj je najavljivano je da će se poduzeti neke mere da se u školama poveća bezbednost, ali, na žalost, nisu poduzete i to je bila greška.”, smatra on.

Profesor Maršavelski prati slučaj pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novosm Sadu od trenutka kada se desila tragedija – 1. novembra ove godine.

“Korupcija ima svoje žrtve”, naglašava i podseća na slučaj u Hrvatskoj kada je trojicu pomoraca usmrtila rampa koja je na njih pala sa trajekta Jadrolinije, ali i na tragediju u Donjoj Jablanici u BiH kada je u poplavama stradalo 19 ljudi.

“U sva tri slučaja vidi se sičan obrazac da nesposobni i korumpirani stranački kadrovi upravljaju saobraćajnom i građevinskom infrastrukturom, usled čega korupcija nema samo finansijske posledice u smislu da se krade novac koji pripada građanima, nego ima i svoje žrtve”, naglašava Maršavelski.

Po njegovom mišljenju, vlast prvo nije htela da otkrije odgovorne za tragediju u Novom Sadu, ali je sada, pod pritiskom protesta, počela da otkriva.

“Mislim da treba iskoristiti ove proteste kao prekretnicu u borbi protiv korupcije i oživljavanje institucija koje je korumpirana vlast umrtvila i zarobila, u prvom redu tužilaštvo. Oni su već imali pozitivan učinak jer je vlast je počela da otkriva dokumentaciju o nadstrešnici, iako su ključni dokumenti i dalje pod velom tajnosti, što upravo pokazuje da će se protesti morati nastaviti dok se ne otkrije koliko se točno država zadužila na svim glavnim infrastrukturnim projektima – od Beograda na vodi, Rio Tinta do izgradnje puteva i željeznica. Postoji obrazac velikih kompanije kojima su se zaduživale korumpirane vlade afričkih država gde se takvi ugovori kriju s razlogom – taj novac je već pokraden, a građani će ga otplaćivati desetljećima. Ako bi građani sada odustali od protesta, dozvolit će vlasti da nastavi sa sledećom velikom krađom javnog novca, a zove se „Expo 2027“. U Hrvatskoj je sva dokumentacija o tome kako se troši javni novac dostupna svakom građaninu i novinaru ako ju zatraži, a tako treba da bude i u Srbiji, a ne da se do nje mora dolaziti protestima. Ako je vlast transparentna prema građanima i ako institucije rade svoj posao nije bitno toliko tko je na vlasti“, ukazuje profesor.

On podseća da je Nobelova nagrada za ekonomiju 2024. godine dodeljena za naučno istraživanje koje je ukazalo da su institucije utiču na prosperitet, a koje je objavljeno u knjizi “Why Nations Fail” (Zašto nacije propadaju).

„Zaključak je da nacije u kojima su institucije snažne i inkluzivne uživaju ekonomsku razvijenost, dok one u kojima su institucije slabe i povlašćuju samo određene korporativne i političke elite, nacija se ne može izvući iz siromaštva i nerazvijenosti. Zbog loših institucija, u afričkim zemljama koje imaju velika prirodna bogatstva ljudi i dalje žive u siromaštvu. Nacija u kojoj je ulaznica za zaposlenje u javnim institucijama članstvo u vladajućoj političkoj stranci. Zbog toga smatram da su studenti na ovim protestima izabrali ispravni put jer su pozvali da institucije rade svoj posao, pe svega, tužilaštvo da istraži sve odgovorne za smrt 15-ro građana“, ističe Maršavelski.

Govoreći o korupciji, povukao je pararelu između Srbije i Hrvatske.

Kako je objasnio, Hrvatska prolazi kroz tri faze u borbi protiv korupcije.

“U prvoj fazi su političke i korporativne elite bile zaštićene od krivičnog progona za koruptivna dela, a to je bio slučaj 1990-ih. Hrvatska je ušla u drugu fazu krajem 2000-ih kada su premijer Ivo Sanader i nekoliko njegovih ministara uhvaćeni u korupciji. Tu je puno pomogla Evropska unija koja je za pridruživanje tražila da Hrvatska dokaže da može krivično goniti visoku korupciju. Tako je pao Sanader, koji je pokušao da pobegne, ali je bio uhvaćen u Austriji. Podsetiću da se pet krivičnih postupaka vodilo protiv njega, ali i protiv njegove stranke kao pravnog lica – HDZ-a. Sanader je sada u zatvoru, a HDZ osuđen na novčanu kaznu zbog optužbi izvlačenja državnog novca preko marketinške agencije Fimi Media. Nakon toga se HDZ reformirao i kasnije se čak i vratio na vlast, ali sada ministri padaju čim izađe korupcijska afera u medije – trenutno se vode krivični postupci protiv čak osam Plenkovićevih ministara To je po mom mišljenju jedini ispravni put i za Srbiju – da se istraži kriminal SNS-a kao pravnog lica i njegovih najodgovornijih funkcionera. Naime, kada je politička korupcija zahvatila tako velik broj institucija neće biti niti moguće procesuirati sve pa je najvažnije kazniti barem one najodgovornije te da svi koji su se okoristili kriminalom vrate nezakonito stečeni novac”, ukazuje Maršavelski.

Slučaj nekadašnjeg ministra zdravlja Vilija Beroša, koji je optužen za trgovinu uticajem i primanje mita, ali i još nekih ministara, pokazuje da se i vlada Andreja Plenkovića bori protiv korupcije. Međutim, naš sagovornik smatra da od ovih poslednjih postupaka ne bi bilo ništa bez evropskog javnog tužioca, koji je imao važnu ulogu u pokretanju istih.

“Zbog toga Srbija mora da nastavi evropski put. To je njena mogućnost da se bori protiv korupcije. Evropska unija je spremana da pomogne Srbiji u tome, a Srbija treba to da iskoristi, a ne da podanički rasprodaje svoje bogatstvo kao što to trenutna vlast čini.”, smatra Maršavelski.

Međutim, s obzirom na to da je njegova uža specijalnost odgovornost političkih stranaka za krvična dela, dodaje postoji razlika između HDZ-a i SNS-a.

“SNS je stranka bez tradicije, koja je uspostavljena ad hok iz Srpske radikalne stranke. Mislim da će se SNS nakon što izgubi vlast najverovatnije raspasti jer nema jasnu političku ideologiju za razliku od HDZ-a koji je sada stranka desnog centra u krilu Evropske pučke stranke. Bez obzira na to važno je da se SNS procesuira za korupciju i izborni kriminal kao pravno lice kako bi se poslala poruka da se to više neće tolerisati nijednoj budućoj političkoj stranki koja dođe na vlast”, ukazuje Maršavelski.

Kako ističe, izazov krivičnog progona vladajuće političke stranke i visokih državnih i političkih funkcionera jeste opasnost da će oni najodgovorniji pobeći i da će ti postupci trajati dugo.

„Bežao je i Sanader, ali je uhapšen u Austriji, ali to je pošlo za rukom bivšem makedonskom premijeru Nikoli Gruevskom kojem je mađarski premijer Viktor Orban dao azil, što je sramota za jednu zemlju Evropske unije. Bojim se da će Mađarska i Rusija biti glavne destinacije za bežanje korumpiranih političara iz Srbije te je važno da se to spreči, ali zato politička stranka ne može nikud pobeći. Hrvatski prosek od oko 10 godina koliko krivični postupci protiv korumpiranih političara u Hrvatskoj traju je karakteristika jednog još uvek slabog i neučinkovitog pravosuđa i Hrvatska će morati raditi na tome da uđe u treću fazu da se oni brže procesuiraju. Međutim, za Srbiju je sada najvažnije da se domogne druge faze. Regionalni primeri koje smo spominjali pokazuju da moramo učiti jedni od drugih ne samo na greškama i propustima, nego i slediti primere dobre prakse koja pokazuje snagu institucija u službi građana i njihovog prosperiteta“, zaključuje profesor Maršavelski.