INTERVJU Ardian Muhaj: Proces evrointegracija Albanije je zastao i tu se vidi prijateljstvo Vučić-Rama

Muhaj se bavi istraživanjem iz oblasti ekonomske istorije, pomorstva i mediteranskih studija, te srednjovekovne i rane moderne istorije. Od 2008. je član Akademije za istoriju Portugala.

U razgovoru za Danas upućuje da je u analizi u albanskoj štampi (gazetamapo.al) pre nekoliko godina predvideo drugačiji scenario a čini se, kaže, da je razvoj odnosa između Srbije i Albanije otišao po suprotnom scenariju, ili po „najgorem scenariju“.

Na šta mislite kada kažete najgori scenario? Hoćete reći da prijateljstvo Vučić-Rama odvlači Albaniju od EU?

– Moja poenta je da danas samo tri politička subjekta ili zemlje evropskog kontinenta imaju pristup Mediteranu: EU, Crna Gora i Albanija. Očekivanja su da će Crna Gora biti prva zemlja sa Zapadnog Balkana koja će pristupiti EU.

Nakon članstva Crne Gore u EU, na evropskom kontinentu ostala bi samo dva politička subjekta koji će imati izlaz na Mediteran: Evropska unija i Albanija. Od Severnog mora i Severnog Atlantika do Mediterana, Albanija na Mediteranu i Rusija na Baltiku biće jedine zemlje evropskog kontinenta koje će imati pristup Mediteranu i Atlantiku, ali neće biti deo Evropskog ekonomskog prostora ( EEA).

Crna Gora je, međutim, u protekle dve godine, kako priznaju i EU zvaničnici, nazadovala na tom putu i uveliko se dovodi u pitanje dalji proces pristupanja EU.

– Tranzicija Crne Gore u EU bio bi nesaglediv ekonomski i geostrateški gubitak za Srbiju. Članstvo Crne Gore u EU primorava Srbiju da se obrati za pomoć Albancima, kako bi ublažila negativne posledice koje bi donela ova ekonomska i geostrateška izolacija.

Integracija Crne Gore u EU, više nego njena integracija u NATO, donela bi radikalnu promenu geostrateške situacije na Balkanu.

Čini se da ono što najviše brine Vučića nije ulazak Crne Gore u NATO, već njena integracija u EU. NATO je o bezbednosti, dok je EU o ekonomiji. Prvi je kao komplet prve pomoći u slučaju nužde, koji se možda nikada neće koristiti, dok je drugi kao frižider u kome se čuvaju stvari svakodnevne potrošnje i koji se stalno koristi.

Članstvom Crne Gore u EU, sve susedne zemlje Srbije ili će biti deo EU, kao što su: Hrvatska, Crna Gora, Mađarska, Rumunija, Bugarska, ili zemlje od kojih većina nema izlaz na more i okružene su EU i Albanijom poput Bosne i Hercegovine, Severna Makedonija i Kosovo.

Prilike su takve da se ne vidi izlaz. Kakav je vaš stav?

– Jedini način da se olakša ova očekivana izolacija Srbije, između EU i Albanaca, jeste otvaranje najslabijeg dela opsade, odnosno albanske države.

Čini se da je zatvaranje crnogorske kapije aktiviralo ruski plan da sponzoriše približavanje i blisku saradnju Tirane i Beograda. Bez saradnje sa Tiranom, Srbija bi bila stavljena u takvu izolaciju da bi bila prinuđena da prihvati EU umesto Rusije.

Vučić žuri da obezbedi izlaz iz ovog scenarija a vrata za bekstvo su Tirana i nastoji da po svaku cenu ona ostanu otvorena. Nakon što obezbedi ovaj izlaz u slučaju nužde, Vučić može da igra igru izazova sa Briselom i da skrene proces EU integracija.

Stoga se čini da Tirana voljno pokušava da ublaži negativne efekte koje bi integracija Crne Gore u EU imala po Srbiju. Na Vučićevu sreću, čini se da Tirana daje sve od sebe da spase Srbiju od ove ekonomske i geostrateške izolacije.

Na našu nesreću, čini se da ovu pomoć nudimo bezuslovno i svesrdno. Drugim rečima, da Srbija ne bi bila potpuno izolovana, imperativ je da Albanija ne uđe u EU. Zato je proces evrointegracije Albanije zastao i tu se vidi prijateljstvo Vučić-Rama.

Kakva je situacija u Albaniji posle skoro deset godina vladavine socijalista? Da li su nedavno hapšenje i podizanje optužnice protiv bivšeg zvaničnika FBI Čarlsa Mekgonigala uzdrmali albansku vladajuću elitu?

– Situacija u Albaniji se svakim danom pogoršava. Sposobnost Ramine vlade da ostane na vlasti više nije vezana za njenu snagu, već za slabost opozicione koalicije.

U Albaniji Rama pokušava da imitira Vučića u slamanju opozicije i da postane “kralj” u Republici.

Slučaj Mekgonigal će poljuljati kredibilitet Ramine vlade u međunarodnim krugovima, posebno u SAD, i to je veoma važan razvoj događaja. Ramina vlada se veoma brzo izoluje.

Vaskrsnuće opozicije posle egzistencijalne pretnje sa kojom su morali da se suoče u poslednje dve godine još je jedan važan događaj koji bi u kombinaciji sa gubitkom međunarodne podrške Raminoj vladi mogao doneti novi politički kontekst u Albaniji. Time će i Vučić izgubiti važnog saveznika u regionu.

A do tada… Česte su ocene da tri politička centra Beograd-Tirana-Zagreb podrivaju stabilnost u regionu dok su tri manje države Kosovo, BiH i Crna Gora „problemi“ kako ih doživljava Zapad. Kakav je vaš utisak?

– Srbija je zemlja koja stalno preti svojim susedima. A zanimljivo je da je sav poremećaj u dobrim odnosima zemalja u regionu povezan sa agresivnim stavom Srbije prema ovim nestabilnim ili malim susedima.

U svakom bilateralnom pitanju u regionu Srbija je jedna od strana. S jedne strane, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija, Kosovo i Severna Makedonija imaju dobre odnose između sebe, bilo bilateralno ili multilateralno.

S druge strane, bilateralni odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore i Srbije i Kosova su problematični i u svim slučajevima Srbija je deo problema. Naravno, Srbija u svim slučajevima ima potencijal da bude deo rešenja i da neguje dobrosusedstvo, ali za to je potrebno odgovorno političko vođstvo.

Kad smo kod odgovornog političkog vođstva predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 1999. kao Miloševićev ministar informisanja bio pod sankcijama EU i zabranjen mu je bio ulazak u EU. Aljbin Kurti je bio u to vreme politički zatvorenik tog režima. Danas je Vučić “pouzdan saveznik” Zapada, dok bi Kurtija rado zaobišli.  Kakvu nam poruku Zapad na ovaj način šalje?

– Mislim da se ovde ne radi o odnosu Zapada prema Vučiću, već o njegovoj sposobnosti da ima regionalnog saveznika u Tirani, premijeru Rami i sa ove tačke snage i Vučić i Rama pregovaraju o opstanku na vlasti. Kada se prekine veza Vučić-Rama, obojica će izgubiti pregovaračku moć kao prihvatljive autokrate za EU.

Zapad insistira na Zajednici srpskih opština (ZSO) koja se posmatra kao nova Republika Srpska. Kurti je izneo svoju platformu ZSO u kojoj, između ostalog, traži reciprocitet u Srbiji. Da li  se argumenti Dereka Šolea i  Gabrijela Eskobara mogu primeniti na stvaranje recimo asocijacije albanskih, mađarskih ili bosanskih opština u Srbiji ili je etnička zajednica rezervisana samo za Srbe?

– Da, definitivno. Kada EU i SAD prihvate ovaj princip u slučaju Kosova, postoji izvesna sumnja da li će i etničke zajednice u Srbiji tražiti isto, ali nema sumnje i nema načina da se EU i SAD suprotstave nečemu što su i sami podržali na Kosovu. I mislim da ako Kosovo mora da ima posla sa samo jednom asocijacijom etničkih zajednica, Srbija će imati lanac takvih procesa.

Naravno, kratkoročno bi se Vučić mogao osećati dovoljno jakim da se suprotstavi toj ideji, ali na srednji i dugi rok to će se vratiti.

A u slučaju Kosova?

-U slučaju Kosova svedoci smo paradoksa, jer kada bi postojala politička volja u Beogradu, dobro susedstvo između Albanaca i Srba moglo bi da bude realnost. U Beogradu je potrebna akademska i politička elita koja razume da nijednoj zemlji na svetu nije dozvoljeno da potražuje politička prava koja datiraju unazad, u spekulativnom kontekstu, u 14. ili 15. veku.

To je iluzija. Svet se bori da nahrani osam milijardi živih ljudi i niko na međunarodnoj sceni ne pomišlja da napravi mesta za prava miliona ljudi koji su živeli šest vekova ranije. Polagati pravo na Kosovo na osnovu spekulativnog narativa iz kasnog 14. veka nema smisla i nemoguće je da bude istaknuto kao pravo na bilo kom diplomatskom stolu, bilo gde. To je iluzija. Geopolitički kontekst i pravo nacija 21. veka ni na koji način se ne odnose na kontekst 14. veka.

S druge strane, Zajednica opština sa srpskom većinom možda liči na Republiku Srpsku, ali kontekst je veoma različit.

Republika Srpska je nastala na kraju rata, a Zajednica opština sa srpskom većinom se forsira nakon 25 godina mira. Potpuno nelogično i predstavlja još jedan paradoks.

Zajednica opština sa srpskom većinom je veoma loša ideja za Kosovo, ali uskoro bi to mogao biti mnogo gori presedan i za Srbiju. Ne čini bližnjem ono što sebi ne bi poželeo. To će se vratiti Srbiji kao bumerang.