INTERVJU Arsim Zekoli: Namera Vučića nije odbrana Kosova, mladima u Crnoj Gori, BiH i Makedoniji treba Kurtijev radikalizam

Sa našim sagovornikom smo razgovarali o najnovijim tenzijama na Kosovu ali i zaoštravanju situacije u regionu te politici Zapada prema Balkanu.

* Digla se velika medijska hajka u Srbiji nakon ranjavanja dečaka na Kosovu. Kosovska policija je ubrzo uhapsila osumnjičenog, majka ranjenog dečaka je iznela svoj stav. Ovaj slučaj, ali i generalno sve oko Kosova, pokazao je jedinstvo srpske vlasti i većeg dela opozicije. Kako vidite tu jednoobraznost vlasti i opozicije u Srbiji? Nisu tako glasno osuđivali, recimo, slučaj Panda? Niti masovne grobnice kosovskih Albanaca u Batajnici. Da li se ovako brani Kosovo?

– Namera nije odbraniti Kosovo, nego odbraniti srpstvo i Srbe na Kosovu. Zato bi pitanje trebalo da bude ‘da li se ovako brane Srbi na Kosovu?’ Odgovor je svakako ‘samo tako i nikako drugačije’ i sa time će se složiti svi oponenti Aljbina Kurtija, i u Beogradu i kod stare garde u Prištini i kod međunarodne zajednice.

Vidite, u ovom istina nesrećnom zlu u Štrpcu, krije se ipak jedna indikativna nota, ili pouka koja se tiče reakcije vlasti u Prištini koja je bila pravovremena.

Ta je reakcija povukla liniju razgraničenja, sa jedne strane vladavine prava u klasičnom smislu i sa druge strane, onoga što možemo imenovati kao svojevrsnu ‘atavističku politiku dogovornog prava’ između Srba i Albanaca koje se praktikovalo u vreme Hašima Tačija i Aleksandra Vučića.

Takav potez Kurtija, normalan i očekivan u svakoj zemlji, ugrožava temelje takvih ‘dogovornih prava, dogovornih politika, dogovornih ekonomija, kultura, medija’ skrojenih po meri kompromitovanih i korumpiranih vlasti i na plećima građana koji mogu da se nadaju – ali ne i da očekuju – pravdu za učinjenu nepravdu, zavisno da li je to u interesu moćnika.

* Molim Vas, navedite mi neku komparaciju

– Evo, daću vam primer, kao ilustraciju ponašanja vlasti, ne kao komparaciju zločina.

Slučaj malog Stefana je primer delovanja pravne države, ili pokušaja vlasti da uspostave red u vladavini prava. Ali imate i jedan drugi primer, onaj malog Dashnima Hajrullahua iz Preševa 2005. navodno od strane oružanih snaga Srbije, za kojeg do dana današnjeg niko nije ne osumnjičen, a kamoli optužen ili osuđen.

I to je primer ‘dogovornog prava’ između plemenskih atamana iz Beograda i Prištine, uz pomoć kolonijalnih diplomatskih poglavica pod kolektivnim izgovorom ‘da slučaj ne izazove tenzije’.

I to se lako da ‘prodati’ u Srbiji i Kosovu, sve dok na tapet ne dođe pitanje intra-etničkih zločina -kao što je ubistvo mladih gardista na Topčideru ili zločini komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) nad aktivistima partije Ibrahima Rugove.

Onda bi svi zavapili da na scenu stupi vladavina prava, upravo onaj vid pravde koju su oni sami poništavali i odbacivali kad je pitanje zločin nad svakim ‘koji nije naš’.

* Kad smo već kod ‘prodaje’ ili političke trgovine, da li u diplomatskoj praksi postoji mogućnost priznavanja pa otpriznavanja neke države? Može li to išta promeniti?

– Pre neko vreme čuo sam izjavu jednog dobrog poznavaoca međunarodnog prava da je u ovom trenutku Kosovo priznato od više zemalja nego li Makedonija. Ne znam da li je to sasvim tačno, ali poenta je u tome da je sam čin međusobnog priznavanja bilateralan akt, a međunarodno priznanje je multilateralan normativni akt.

Po toj logici, Makedonija može da bude priznata od tek 50 zemalja u smislu međusobnog priznavanja, ali to ne menja stvar da je Makedonija međunarodno normativno priznata država.

U ovom slučaju, ta politika otpriznavanja je mali propagandni plus za Srbiju i kompromitirajući za zemlju koja otpriznaje drugu i time devalvira svoj kredibilitet, suverenitet i pre svega vrednost sopstvenih garancije.

Mislim da sama lista zemalja koje su pristupile takvom činu govori sama po sebi o kvalitetu diplomatije i institucija tih zemalja.

* Kako vidite poziciju Zapada prema regionu? Zvaničnik SAD Derek Šole u poseti je regionu, a kako je stajalo u najavi, razgovaraće o „ulozi Srbije u jačanju regionalnog mira i bezbednosti i njenog kontinuiranom angažovanju koji vodi u EU u cilju normalizacije odnosa sa Kosovom…“. Nedavno je Ivica Dačić sa ambasadorom SAD Kristoferom Hilom, koji najavljuje investicije u Srbiji i u 2023., potpisao Memorandum o razumevanju između Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Stejt departmenta. 

– Potpisivanje Memoranduma između Hila i Dačića je gest koji treba da ublaži posledice poniženja američkog Stejt Departmenta nakon potpisivanja diplomatskog Sporazuma između Rusije i Srbije prošle godine u Njujorku od strane ministra Nikole Selakovića i ministra Sergeja Lavrova, dan nakon susreta Selakovića sa Viktorijom Nuland.

Što se tiče najava investicija, to je već tradicionalni “Mister Godo” iz Amerike koji nikako da stigne do Balkana.

Sećate se najava i još više očekivanja od otvaranja “Development Finance Corporation” kancelarije za region u Beogradu, toliko hvaljenih od Ričarda Grenela i Donalda Trampa. Zasad, koliko je meni poznato, jedina opipljivija i značajnija investicija jeste fabrika „Rivian“, kojoj prošle godine nisu baš cvetale ruže u SAD ali to ne menja na stvar da je odlična vest za Srbiju.

Ne treba imati nikakvu sumnju da Amerikanci iskreno žele da poboljšaju svoj investicioni i biznis portfolio u Srbiji u regionu, kako bi parirali kako Rusiji, tako i Kini, Turskoj pa i Nemačkoj.

Ali želja je jedno, a interes kompanija je sasvim drugo. I to otežava Americi da se prilagodi dominantno socijalno-ekonomskom trendu u regionu i ojača ili nadgradi svoj stabilikoratsku dominaciju na polju politike, vojne suradnje, bezbednosti.

To će joj teško ići, jer i Srbija i Balkan su zasićene avanturističkim blic-krig investicijama iz Indije, Saudijske Arabije, megalomanskim projektima ili litijumskih sumnjivih poduzecima.

* Da li ipak imate utisak da Zapad ‘nagrađuje’ Srbiju i umiruje opunomoćenike Rusije na Balkanu?

– Što se tiče, pristupa Zapada prema Vučiću, to zahteva malo širu analizu. Predsednik Vučić je neki dan ocenio da po broju stranih agenata, Beograd nalikuje na Kazablanku sa početka Drugog svetskog rata.

Ja bih ipak radije poredio Beograd sa Berlinom sa kraja Drugog svetskog rata, a samog Vučića kao zalutalog propagandistu Rajha na “Čekpoint Čarli” linije podele Berlina između američke i ruske zone koje bi obe da iskoriste njegovo znanje i kontakte.

Ne mislim da Amerika nagrađuje, ili da Rusije ljubljuje Vučića, nego obe strane se bore da ga održe na vlast jer nijedna strana nije posve sigurna na koju bi stranu prevagnula neka druga garnitura.

Amerika, tako i Rusija, prema Vučiću – bez namere da uvredim – primenjuju prastaru diplomatsku veštinu da “kad naletiš na ljutog vučjaka, strpljivo mu tepaš ‘dobra kuca’ – dok ne nađeš kamen”.

Nemojmo se zavaravati.

Rusi po autorstvu a Amerikanci po iskustvu su sasvim svesni da je srž Vučićeve politike preuzeta iz saveta Lenjina datog mladim kadetima Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD – Ministarstvo unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza) da “Zapad voli puštati sebi maštu na volju, a mi ćemo im dati upravo to što oni žele da misle”. Ako Vučič misli da vara bilo koga, on upravo vara samog sebe. I eventualno Edija Ramu.

Prema toj Berlinskoj analogiji, politika Zapada prema Srbiji Vučiću je parafrizarana izreka Lord Hastings Ismaela, prvog generalnog sekretara NATO, da je suština čitave politike prema Srbiji i Otvorenom Balkanu da “Srbiju drže dole, Amerikance unutra a EU/Nemačku vani”.

* Šta to tačno znači?

– Sastavni deo te strategije je da “Srbi budu iznad Svih” a “Srbija ispod svih” u smislu da je u ovom trenutku prioritet da se reše pitanja Srba van Srbije, a tek na kraju pitanje same Srbije. Zašto? Pa zato što je uticaj Srba iz susedstva jači nad Begradom, nego obrnuto.

Pa zato, ukoliko podrobnije pogledate, ta se politika “Srbi iznad Svih” sprovodi u Crnoj Gori kao članici NATO preko postepenog, mekanog pripitompljavanja Srba ka novoj realnosti članice Alijanse.

U Bosni, nakon ulaska Hrvatske u Šengen, broj nosilaca hrvatskih pasoša postaće popularan kod svih ne-hrvatskih naroda, po modelu već viđenom u Makedoniji sa bugarskim pasošima.

Na kraju, tu je Kosovo i već sasvim legitimizirana i rado iz Beograda prihvaćena želja kosovskih Srba da budu pod zaštitom NATO KFOR-a.

Taj pristup je razlog za sadašnju apatiju u Beogradu, za privid stabilnosti Vučića, za njegovu amnestiju od sankcija, uopšte za tolerisanje njegovih hirova. To su razlozi koji čine tu tenzičnu koegzistenciju Amerikanaca i Rusa na Andrićevom vencu.

Borba o budućnosti Srbije vodi se u okolnim zemljama, a zadnja bitka biće u Beogradu koji će morati odlučiti da li će biti zemlja Srba ili država Srbija. Upravo po istim parametrima korišćenim prema Albancima, te Albaniji i Kosovu, ili prema Hrvatima, te Hrvatskoj i Zajednici Hrvata u BiH.

* Šta je sa Severnom Makedonijom. Da li je vaša država ulaskom u Open Balkan postala deo srpsko-ruskog sveta?

– Amerikanci i premijer Dimitar Kovačevski bi vam smesta odgovorili: nikad dalje od ruskog sveta, uvek bliski Srbiji i eto samo što nismo ušli u EU.

Ali, ne leži vraže u malim detaljima koji život znače. Ministar spoljnih poslova Bujar Osmani je pre par dana zapretio da ukoliko se ne usvoje izmene Ustava uvođenjem Bugara u njega, Makedoniju na jesen čeka crnogorski scenario, ili ti nekakav puč orkestriran iz Moskve.

To je ipak preteška ocena da bi se shvatila kao pritisak za prihvatanje promene Ustava, utoliko više što smo mislili da su se takva pitanja rešila ulaskom u NATO.

Pre par meseci imao sam kolumnu naslovljenu “Makedonija je ušla u NATO, Skoplje još uvek ne”, a mislim da se sličan naslov može iskoristiti u slučaju Crne Gore i Podgorice.

Članstvo u NATO nije dovelo tako glasno obećavane investicije. Preporuke iz Pribe izveštaja o reformi sistema nisu se pomakle sa mesta. Makedonci se osećaju prevarenim po pitanjima identiteta nakon dogovora sa Grčkom i Bugarskom i traženje novih ustupaka ih naknadno iritiraju.

Albanci imaju punu vladu sa Albanacima-ministrima i nikad praznije džepove, a pritom čekaju da im neko objasni zašto Srbi na Kosovu sa dva odsto imaju pravo na Zajednicu ali ne i Albanci u Makedoniji gde čine 25 odsto stanovništva.

Čitav sistem je oboleo od tromboze koji sprečava cirkulaciju svežih ljudi i ideja, a dominacija Soroša, USAID i tzv. fondacijskih demokrata je potpuno uništila nevladin sektor i istinske slobodne medije.

* I gde je tu projekat Otvoreni Balkan?

– Projekat Open Balkan je širokogrudo prihvaćen od stare oligarhije, nasleđene iz komunizma, ali isti oligarsi su srčevito protiv otvaranja bilo koje banke iz Nemačke, Austrije, Švajcarske, a pritom su banke iz Turske ili Grčke rado viđeni gosti.

Zato, ne, Severna Makedonija nije deo srpsko-ruskog sveta, ali je sasvim moguće da sa ovakvim politikama SAD i EU prema zemlji (i regionu) uskoro bude deo rusko-turskog sveta, upravo kako posledice kampanjskih, sezonskih, eksperimentalnih politika diplomata iz takozvane ‘Belgrade Boys’ grupacije u Stejt Departmentu i nespremnosti elita za istinske reforme.

Rusi, Turci, Kinezi rade na duge staze, sa unapred ukalkulisanim gubicima i podbacivanjima. Za razliku od SAD I EU koje ni same više ne znaju koliko su politika prema Balkanu promenili u zadnjih deset godina – od Buša do Obame, Trampa do Bajdena, od Šredera do Merkelove pa do Šolca. A pritom, da ne pominjemo olako data obećanja i arogantno odbijena ispunjenja.

Zato, problem nije u Rusiji i Turskoj koje znaju šta hoće, problem je u Americi i Evropi koji ni sami ne znaju šta hoće zasebno, a kamoli zajedno na Balkanu.

*Imamo situaciju u Crnoj Gori gde su gotovo sve institucije urušene, a bezbednosni i obaveštajni sektor pod patronatom Srbije a time i Rusije. Vrlo sličan proces “dritanizacije”, kako kažu, je zvaničnio počeo u BiH. Zajednički generator krize se prepoznaje. Zapad je i tu pod krinkom borbe protiv korupcije navodno birao manje zlo pa podržao upravo proruske, nacionalističke i secesionističke snage kojim se izvana upravlja. Kako se odupreti ovome?

– Pre nego što ponudim mišljenje o načinu kako se odupreti, valja reći kako su pre svega Bosna i Crna Gora, pa i Kosovo, stigle do ovog stanja.

Politika Zapada prema ovim zemljama nakon rata bila je definisana preko kontrole dva dominantna pola – jedna, saradnja sa ekstremizmima baziranoj na nakaradnoj logici diplomata da “oni koji su ratovali, oni mogu stvarati mir”, i druga, favoriziranjem takozvane fondacijske demokratije uglavnom preko poslušnika, fingiranih umeranjaka, fondovskih zavisnika, seminarskih selekcija i generalno rečeno laboratorijskim eksperimentima nad prestavničkom demokratijom.

Takav pristup je bio bogom dan za primitivne, polupismene, nasilne, bitangaske oportuniste spremne da za čas evoluiraju od ratnika do pacifista, zavisno od sume novca i karijere.

Kao i za lažne avangardiste, klijenteliste, nepo-bebe crvene komunističke i novo-kapitalističke buržoazije spremni da ambasadorima ili raznim stiftunzima kažu sve sto žele čuti a nema dodirne tačke sa realnošću.

* I šta se „rodilo“ iz toga?

– Između ta dva pola, nastao je vakum u kome se ljudi isprva verovali u mudrost vođa, iskrene namere stranaca, dobroćudnost NVO-a i medija i na kraju kad je banka pukla našli se licem u lice sa socijalnim, političkim, moralnim i nacionalnim bankrotom izazvanim nedostatkom onoga što su sve strane zdušno sprečavale da stupi na scenu. A to je radikalizam.

Upravo je Aljbin Kurti ilustracija tog nedostatka. Kao i demonstracija razloga zašto domaći političari i strane diplomate – sa zapada ili istoka, svejedno – rado prihvataju saradnju i sa najgorim ekstremistima (kao u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji) ili najlažljivijim oportunistima iz NVO sektora (kao Dritan Abazović) ali se užasavaju ‘radikala’ kao što je Aljbin Kurti.

Razlog u samoj definiciji reči. Ekstremizam je koncepcija traženja slobode na uštrb drugog, dok radikalizam traži promenu sistema i njegovu zamenu sa boljim sistemom.

* Šta je rešenje, ili iskušenja koja se nameću pred Crnom Gorom, BiH..?

– Prvi izazov za mlade u Crnoj Gori i Bosni jeste da osiguraju da radikalizam više ne bude “zla” reč, nego condition sine qua non za promene za boljitak svih.

Drugi je izazov da ne traže nove likove u starim strankama, ili strankama uopšte, nego u srednoj klasi.

Treći je izazov steknuti saznanje da ova Srbija – na žalost svih nas, a pre svega samih Srba – nije Srbija iz sedamdesetih, osamdesetih, nije Srbija Novaka Novaka i Dušana Kovačevića, Latinke Perović, Stojana Cerovića ili Srđe Popovića, nije inspiracija zasnovana na bogastvu ideja, nije model urbanog modernizma.

Ovo je Srbija na kraju svoje kolonijalne stranputice u koju je naterana od strane ruskog imperijalizma. Ovo je Srbija zaglavljena u sloganu Slobodana Miloševića “ne umemo da radimo, umemo da ratujemo” i beskrajnoj potrebi da barem tračak izgubljene intelektualne, akademske, umetničke superiornosti nađu u potvrdnim očima onih nad kojima misle da su pobedili sa litijama ili bornim kolima.

Uostalom, vi ste najpre pitali “zašto to Zapad dozvoljava Srbiji”. U vašem je pitanju odgovor. Srbija radi sve ovo zato što joj je dozvoljeno – sa izvesnim cehom koji dolazi na kraju – ne zato što može, zato što je moćna. Moćni ne traže dozvolu. A motivi mladih u Crnoj Gori, Bosni, Kosovu, na kraju u Šumadiji, Vojvodini, Pomoravlju, Srbiji su jači od volje za moć par autokrata na kraju svojih zapadno garantiranih karijera.

Reći ćete – vi ili čitaoci – da preterujem. Dozvolite mi da vam odgovorim citiranjem reči predsednika Vučića o najavljenom Pokretu za Srbiju. Pogledajte vreme kad se javila ta ideja i argumente, rečnik koji koristi u obrazloženju potrebe stvaranja tog pokreta – i dobićete jak utisak deja vue, nečeg poznatog.

Sumirana suština duha Pokreta za Srbiju kako “nit na istoku nit na zapadu, prioritet nacionalni i građanski, pokret otvoren za sve – sem za ekstremnu desnicu” se najlakše može definisati u dve albanske reči – Levizja VetVendosje, ali u srpskom, post-radikalnom, post-naprednjačkom, post-ideološkom retro maniru.

Ne kažem da Vučić želi da imitira Kurtija, već da ma kakve da su etničke i nacionalne razlike, logika socijalnih i političkih evolucija je svugde ista. U svakom slučaju, duh radikalizma kruži nad Balkanom.

* Upravo su RIA Novosti u svojoj prognozi za 2023. navele da ove godine može da „detonira ne samo Kosovo već i Bosna“. S druge strane, vojni stratezi upućuju na neminovni poraz Rusije u Ukrajini. U tom slučaju, verujete li da će doći i do stabilizacije situacije na Balkanu, ili će Rusija ipak pribeći otvaranju novog fronta?

– Pre nekoliku nedelja, Aljbin Kurti je upozorio na pojavu radikalnog pravoslavnog fundamentalizma diktiranog iz Moskve i sprovođenog preko Srbije i SPC. Usudio bi se reći da je Aljbin pogodio formu religije, ali promašio suštinu duha.

Pravoslavlje nije problem, kao ni pre Abrahamove verske posestrime katoličanstva i islama. Izazov pravoslavlja danas u Rusiji i Srbiji je u potpunosti sličan, identičan sa katoličanstvom u finalnoj fazi imperijalnog kolonijalizma, ili Islama u finalnoj fazi kalifatskog ekspanzionizma, u oba slučaja na kraju supremacističke sistematične zloupotrebe vere od strane imperijalne nacionalne sile na sumraku vladavine.

Ta finalna faza supremacizma jeste nihilizam, negiranje svake vrednosti, svake mudrosti, svake čovečnosti vere i forsiranje vanjske ljušture religije. Danas je popularno nazivati Rusiju nacističkom a Putina kao savremenim Hitlerom.

Ali u osnovi, ono što spaja sve njih, plus Imama Homeinija ili Mao Cedunga jeste potpuni nihilizam, prezir prema svemu vanjskom, a na kraju, u finalnoj etapi, i prema svojem bližnjem. U Islamu taj se nihilizam izražavao preko bombaša samoubica rođenih u Iračko-iranskom ratu.

U šintoizmu preko kamikaza, u katoličanstvu preku kultova smrti u Latinskoj Americi, u evangelizmu preku ubeđenja Trampa da “može ubiti čoveka i ne snositi nikakve posledice”, u pravoslavlju Rusije preko ubeđenja propagandista Putina “da je život ionako precenjena stvar”.

Taj nihilizam u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi je usađen preko misticizma Raspućina i hibernirao je tokom komunizma.

* A u Srbiji?

– U Srbiji je virus nihilizma usađen par decenija kasnije od strane Vladike Nikolaja kao začetnika svetosavlja, i ponovo hibernirao tokom komunizma.

Pa čak je i današnji duh anti-kosovarizma u stvari derivat anti-katoličanstva kao sastavni deo rusko-turske strategije protiv Evrope iz 19. veka. Da je Erik Hobsbom živ, on bi ovu eru nazvao Erom Nihilizma, kao logično nadopunjenje i epilog nakon ere revolucija, ere kapitalizma i ere ekstremizma.

Taj nihilizam Ruske političke misli i dehumanizovane Ruske Pravoslavne Crkve jeste garancija pobede Ukrajine kao utelovljenje liberalizma u srži svake nacije i nacionalizma. Upravo kao što se arapski svet nakon avantura sa BAAT-izmom i islamskim fundamentalizmom vratio u naručje nacije i nacionalizma.

Na kraju, to je razlog paradoksalnog epiloga rata u kome će Volodimir Zelenski (kao simbolika) na kraju pobediti u Rusiji, a putinizam pobediti u Evropi i Americi onako kao što se Staljin slavio u Francuskoj, a Mao Cedung u Nemačkoj godinama nakon što su preminuli i bili odbačeni u svojim zemljama.

Srbija ne može i neće biti izuzetak iz tih pravila evolucije društva i duhovnosti. To nije dilema.

Dilema jeste da li će do tog finalnog rašćišćavanja sa nihilizmom rođenim u nakrvavijem ratu sveta na početku dvadesetog veka doći preko sukoba sa svetom ili preko mudrosti u sebi.