INTERVJU Florijan Biber: Vučić se prodaje Zapadu, odgovara mu nestabilan region

Kako dodaje, nažalost, rat u Ukrajini nije doveo do nove dinamike integracije regiona u zapadne institucije, uključujući EU I NATO.

Da li, po vašem mišljenju, Srbija uopšte teži normalizaciji odnosa sa BiH, Hrvatskom i Kosovom?

Ne vidim da Srbija pod vladom predsednika Vučića ide u smeru stabilizacije u odnosima sa susedima. Pokušaji poboljšanja odnosa sa Kosovom bili su neiskreni, što smo videli po veoma agresivnim reakcijama na kandidaturu Kosova za članstvo u Savetu Evrope – korak koji bi bio u potpunosti u skladu sa sporazumom u Ohridu, koji je Srbija tobože, obećala, da će sprovesti.

Takođe, nespremnost da se učestvuje na izborima na Kosovu i sva ta cenzorska slika Srbije, pod Vučićem nije zainteresovana za stvarnu normalizaciju i čini samo minimum kako bi izbegla pritisak Zapada.

Slično, kada su u pitanju ostale zemlje u regionu, Srbija zapravo nije tražila pozitivnu dinamiku. To je takođe blisko povezano sa istorijskim revizionizmom koji promoviše vlada, a kojim se ne bavi. Način na koji se Srbija suočila sa nekim aspektima svoje prošlosti 2000. godine, u velikoj meri sledi liniju i logiku Slobodana Miloševića, negiranja ratnih zločina, davanja prostora optuženim i osuđenim, sada oslobođenim ratnim zločincima.

I ne traži baš dobre odnose sa svojim susedima, posebno onima sa kojima su odnosi teški.

Naravno, Srbija nije narušavala teritorijalni integritet Bosne. Taj posao odlično radi Milorad Dodik, ali Srbija tu još uvek nije konstruktivna, a svakako ne traži ni poboljšanje odnosa sa Hrvatskom. Kakda je u pitanju Crna Gora, tu postoji paradoks. Vučić i Đukanović, koji su u prošlosti imali dobre odnose, čak i ako su ako su imali veoma različite ideološke pravce kada je u pitanju odnos Crne Gore prema Srbiji. Sada će biti veoma interesantno videti kako će novi crnogorski predsednik definisati odnose sa Srbijom.

U tom smislu, šta očekujete od Vučića i Milatovića kada su u pitanju odnosi te dve zemlje?

S jedne strane, on će svakako više tražiti dobre ili bolje odnose sa Srbijom. Jasno je da ga manje zanima pitanje identiteta, koje godinama muči politiku Crne Gore. Da li će uspeti da pobegne od toga, ostaje da se vidi. I  takođe, ostaje da se vidi da li je Srbija voljna da prihvati Crnu Goru kao partnera, a ne kao mlađeg partnera, kako se povremeno odnosila prema crnogorskim političarima.

Ostaje da Milatović definiše poziciju koja manje igra na podelu između Srba i Crnogoraca u Crnoj Gori. Ali istovremeno i da se distancira  od nacionalističkijih i destruktivnijih elemenata, posebno koji dolaze iz Srbije, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu.

Ima li Vučić realne mogućnosti i političke želje da vodi region ka normalizaciji ili mu ipak odgovara „destabilizujući Balkan“?

Mislim da mu je na određeni način potrebna i stabilnost i nestabilnost. Ideja stabilne autokratije, ovaj koncept zasnovan je na ideji obećanja. I uvek bih rekao lažno obećanje stabilnosti. Ali to takođe znači da postoji određeni nivo nestabilnosti. Vučić je „vatrogasac u regionu“. Zato ga zanima nestabilnost, koju onda može stabilizovati da bi se prodao zapadnim partnerima i drugde. I na izvestan način, ovaj model, kako je on interno vladao, on ga izvozi.

Dakle, na izvestan način možete gledati na Otvoreni Balkan i druge inicijative kao na način prodaje stabilnosti. Ali i njegovi političari promovišu ideju o podružnici „srpskog sveta“ i promovišu destabilizujuću ulogu srpskih političkih aktera u susednim zemaljma. I tako je to bila vrsta ove nestabilnosti. Dok ne reši odnose sa susedima, posebno sa severom Kosova, ne može biti izvor stabilnosti u regionu i uvek će region biti nestabilan.

I naravno, Srbija kao autokratska država takođe ne može biti pozitivna jer autokratije negativno utiču na susedne države u smislu demokratskog razvoja. A to je loša uloga koju igra Srbija.

Kako, po vašem mišljenju, Zapad gleda na predsednika Srbije?

Čini se da Zapad još uvek ima neku nadu u predsednika (Vučića). Teško je shvatiti zašto i dalje veruju da bi on mogao da uradi nešto po određenim pitanjima, iako se čini da postoji vrlo iluzionalno uverenje. Ali pretpostavljam da je prioritet bio da se osigura da Rusija nema uticaj na Balkanu, i time je Vučić postao važan, ne zato što je bio antirus, već zato što je bio jedini značajan lider regiona. Mislim, naravno, znamo da je Milorad Dodik bio čak i više Rus nego on, ali jedini je značajan lider koji takođe može da zaustavi ruski uticaj.

Na izvestan način, to je ironija. To je ono, on je i jedno i drugo, udvaranje Rusiji i njegovi mediji koji promovišu dobre odnose sa Rusijom,  onda nudi Zapadu da ih kontroliše ili smanji. A to znači da zaista imamo vrlo paradoksalnu situaciju u kojoj u suštini Vučić prodaje njegove dobre odnose sa Rusijom kao način da se cenka sa Zapadom. Ali sve je to transakcijski odnos, a ne pozitivan, konstruktivan odnos.

Politička situacija u BiH je prilično nestabilna. Tu je i Milorad Dodik koji je intezivirao priče o otcepljenju Republike Srpske. Da li BiH može da opstane?

Mislim da BiH može opstati. A ako pogledamo rezultate, Milorad Dodik nije najpopularniji lider. On je jedva dobio izbore, i sumnjivo je da li bi ih dobio u slobodnoj i poštenoj, fer konkurenciji. Znači on je glavni jer koristi sve državne i entitetske resurse da ostane na vlasti.

Tako da mislim da Bosna može opstati i da će opstati. Ali pitanje je zaista, znate, da li je to funkcionalno stanje? A trenutno nije. I ovo je bila postepena erozija koju Milorad Dodik možda nije mislio da promoviše, i, nažalost, ne vidimo nikakav pokušaj da se stvarno suprotstavimo njemu i veoma problematičnom visokom predstavniku (Kristijanu Šmitu prim. nov.) koji zaista nije pomagao situaciju u Bosni.

Tako da tu, nažalost, ne vidimo nikakvu zaista pozitivnu dinamiku. Ali mislim da je pre status kvo nego pitanje opstanka, kad je Bosna u pitanju.

Prema Vašem mišljenju, nazire li se kraj rata u Ukrajinu?

Veoma je teško predvideti ishod rata. Čini se vrlo jasnim da rat ne može dobiti Rusija. U Ukrajini nema teritorijalnog napredovanja ni za jednu stranu, niti za eventualni kolaps Rusije, što se čini zamislivim s obzirom na povećanje naoružanja Zapada za Ukrajinu, a takođe i mnogo veća motivacija na ukrajinskoj strani ide joj u korist.

Ali ljudstvo ne igra u korist Ukrajine. Tako da je veoma teško predvideti. Nisam vojni stručnjak, ali očekivao bih da će se rat ili okrenuti u korist Ukrajine ili će biti pat pozicija. Ali nikakva ruska pobeda ne izgleda verovatna, i nikakav ruski napredak značajnih razmera izgleda, ne može se zamisliti.

Mislite li da bi Vladimir Putin mogao da uhapšen i procesuiran zbog optužbi za ratne zločine?

Sada je ideja da će se rat završiti tek kada Vladimir Putin više ne bude na vlasti. Čini se da on nije osoba koja može lako da okonča ovaj rat, ali ostaje veoma sumnjivo da li će završiti na suđenju ili ne. Mislim da je to trenutno veoma teško zamisliti.

Tako da u ovom trenutku izgleda malo verovatno. I izgleda da je teško zamisliti da neko rukovodstvo u Rusiji posle njega, ako dođe dok je još živ, pristalo da ga isporuči.

Ali opet, kao i rukovodstvu u Srbiji bilo je lakše da ga se otarasi (Slobodana Miloševića) nego da ima posla sa njim. A to bi se moglo desiti i u Rusiji, jer bi se svako rukovodstvo mučilo da se nosi sa njim i rado bi ga poslalo negde drugde.

Ali to pretpostavlja da je on živ kada je na vlasti bude vlada koja vodi sasvim drugačiju politiku.

Hoće li Zapad (EU i SAD), po Vašem mišljenju, učiniti nešto da dođe do mirovnih pregovora Ukrajine i Rusije?

Kada je reč o mirovnim pregovorima između SAD, između Rusije i Ukrajine i podrške Zapada, mislim da u ovom trenutku izgleda da nema spremnosti Rusije za mirovne pregovore. I svakako je neprihvatljiv svaki predlog koji bi prihvatio rusko osvajanje. Ne samo zato što Ukrajina to ne prihvata, već i zato što bi ratom legitimisala teritorijalno osvajanje. I to je bio princip međunarodnog prava, koji bi bio neprihvatljiv.

I kao rezultat toga, čini se nezamislivim da bi bilo ko gurao Ukrajinu da prihvati deo kojim bi se formalno odrekao dela svoje teritorije.

Mislim da bi ono što bi moglo da se desi jeste prekid vatre, ali bi opet bilo verovatno samo ako Ukrajina od toga ima koristi.

Jer, opet, prekidi vatre koji su pregovarani nakon rata, koji je počeo 2014. godine, više su favorizovali Rusiju nego Ukrajinu. I mislim da je jedino pitanje zaista da li će doći do kraja rata sa ili bez Krima, ne u smislu da Ukrajina prihvati gubitak Krima. Ja ne vidim da Zapad okreće pritisak na Ukrajinu po tom pitanju. Pogotovo sada kada je zima prošla i Evropa se tokom zime nije smrzla. I kao rezultat, taj strah i briga više nisu realni.