Istorija se u modernoj BiH zlostavlja na razne načine

Na pomenutom zasedanju donesena je odluka o obnovi državnosti Bosne i Hercegovine, potvrđene su njene istorijske granice, koje su datirale još iz vremena srednjovekovne Bosne, te je Bosna i Hercegovina definisana kao jedna od šest ravnopravnih republika u tadašnjoj Jugoslaviji. Prema rečima istoričara, da bismo u potpunosti shvatili značaj ZAVNOBiH-a, potrebno je da detaljno poznajemo kontekst vremena u kojem se desio.

„Reč je o 1943. godini kada slom nemačkog Trećeg Rajha i njima podložne vlade ustaškog pokreta u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) nije bio ni blizu, teško da se mogao i nazreti. U takvom vremenu, ljudi koji su prethodne skoro tri godine proveli po šumama i u stalnoj borbi protiv nadmoćnijeg protivnika odlučuju da sednu i dogovore se oko ustrojstva buduće zemlje. Pri tome iskazani optimizam, samopouzdanje i hrabrost su skoro bez presedana“, govori Dženan Dautović, doktor istorijskih nauka, kustos istoričar Zavičajnog muzeja u Travniku i docent – spoljni saradnik na Filozofskom fakultetu u Tuzli i Pedagoškom fakultetu u Bihaću.

„Svakako da je u tom momentu Komunistička partija bila predvodnica pokreta, no nikako i jedini politički faktor. To najbolje dokazuje prisustvo na ZAVNOBiH-u i nekoliko islamskih i pravoslavnih verskih lica (hafiz Halil Sarajlić, imam Sulejman Topić, sveštenik Novak Mastilović, pop Vlada Zečević)“, podseća Dautović.

Smatra da je s današnje tačke gledišta maltene nemoguće preceniti značaj 25. novembra, Dana državnosti Bosne i Hercegovine.

„Jednostavno rečeno: da nije bilo ZAVNOBiH-a, Bosna i Hercegovina ne bi dobila status republike u okviru FNRJ/SFRJ, što znači da ni pri raspadu te države ne bi imala pravne osnove za raspisivanje referenduma o nezavisnosti.

„Da je Bosna i Hercegovina ostala u rangu pokrajine, imala bi sudbinu drugih pokrajina, poput Vojvodine ili Kosova, od kojih je jedna sastavni deo Srbije, a druga jedino zahvaljujući podršci Sjedinjenih Američkih Država uspela da je barem jedan deo svetskih vlada prizna kao državu, ali ni izbliza sve“.

Uspešna borba prethodnika

Amer Maslo, viši stručni saradnik na Orijentalnom institutu Univerziteta u Sarajevu i doktorant na Odseku za istoriju, smer Istorija Bosne i Hercegovine u 19. i 20. veku, govoreći o Prvom zasedanju ZAVNOBiH-a podseća da se u suštini radi o skupštini antifašističkih snaga koje su se pod vođstvom komunista kao nosioca antifašističke borbe okupili u Mrkonjić Gradu te na jednoj simboličnoj ravni svim narodima i građanima Bosne i Hercegovine omogućili da danas mogu reći da su „bili na pravoj strani istorije“.

„Pri tome je važno voditi računa o tome da antifašističke snage nisu isto što i komunisti, te da se ukupna slika događaja ne može posmatrati kroz prizmu pobednika i/ili poraženih. Stvari su mnogo kompleksnije. Međutim, to ne treba da se odražava na značaj Prvog zasedanja ZAVNOBiH-a koji ima pre svega političku i kulturno-civilizacijsku vrednost. U Bosni i Hercegovini kao njegova politička dimenzija Dana državnosti je još naglašenija s obzirom na politike koje negiraju državnost Bosne i Hercegovine. Dan državnosti predstavlja simbol svega onoga što nedostaje entitetima i kantonima da bi postali države“, smatra Maslo.

Napominje da Dan državnosti sa sobom nosi vrednosti antifašizma i antifašističke borbe naroda Bosne i Hercegovine.

„To bi trebao biti najznačajniji praznik svake države, pa tako i naše države. Međutim, atmosfera u kojoj ga dočekujemo nije baš idealna. Bošnjaci u svojoj državi nisu ravnopravni građani, kao što to nisu ni Hrvati ni Srbi, a o ostalima i kršenju njihovih prava suvišno je, pored postojećih presuda, i trošiti reči.

„Mnoge je stvari potrebno promeniti kako bi se napravilo okruženje u kojem bi ljudi u Bosni i Hercegovini, posebno mladi, optimističnije dočekivali praznike poput 25. novembra i 1. marta, Dana nezavisnosti, koji nas uvek iznova trebaju podsetiti na uspešnu borbu naših prethodnika za opstanak Bosne i Hercegovine.“

Odnos prema fašizmu

Komentarišući osporavanje ovog važnog datuma u jednom delu Bosne i Hercegovine, tačnije u entitetu Republika Srpska, dodaje da je jako teško govoriti o bitnim datumima iz naše prošlosti dok svakodnevno svedočimo potresnim slikama koje nam stižu iz Gaze.

„Međutim, možemo i videti koliko je važno imati svoju državu. U biti na nama je obaveza da jačamo Bosnu i Hercegovinu, da više ulažemo u zdrave razvojne projekte, u obrazovanje naših mladih, a da manje pažnje obraćamo na one koji žive na njenoj teritoriji i maksimalno je pokušavaju osporavati. Ne zaboravimo, vlasti i opozicija u entitetu Republika Srpska negiraju i genocid u Srebrenici, pa ne znam kakva očekivanja uopšte možemo imati. Za njih je najveći uspeh kada im u danima značajnim za Bosnu i Hercegovinu posvetimo bilo kakvu pažnju, zato to ne trebamo ni raditi“, kaže Maslo.

Nije iznenađen propalim pokušajima donošenja jedinstvenog zakona o praznicima na nivou Bosne i Hercegovine.

„Svi moramo biti svesni činjenice koliko je teško raditi u uslovima u kojima svaki predlog koristan za napredak Bosne i Hercegovine i njen put ka ulasku u Sjevernoatlantski savez (NATO) i Evropsku uniju može blokirati deo vlasti koji već godinama unazad kontinuirano radi protiv Bosne i Hercegovine. Međutim, svima onima koji sebe smatraju probosanskim političarima i aktivistima takvi ishodi ne smeju biti večiti izgovor.

„Potrebno je biti odlučniji, hrabriji, kvalitetnije raditi, više lobirati, te imati konkretne planove za promjene. To je jedini način da se svima nama osigura bolja budućnost“, navodi Maslo.

Ni Dautović nije začuđen osporavanjem 25. novembra, Dana državnosti Bosne i Hercegovine u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska.

„Kada znamo gore objašnjeni značaj ZAVNOBiH-a uopšte ne iznenađuje činjenica da je ilegalna Skupština Republike Srpske još 1992. godine, kao jednu od svojih prvih odluka izglasala poništavanje svih zaključaka ZAVNOBiH-a. Kako onda da ne ospore nešto što se kosi s temeljima uređenja tog entiteta“, pita Dautović.

Sličnog je stava i kada je reč neuspelim predlozima za dobijanje jedinstvenog zakona o državnim praznicima.

„Reč je o temeljnim principima političkog delovanja, a jedan deo političara se odlučio da raskine sve veze s antifašizmom. A u pogledu odnosa prema fašizmu, moguće su samo dve opcije“, jasan je Dautović.

Ključ u obrazovanju

Ukazuje na to da je zloupotreba istorije u dnevno-političke svrhe jedno od gorućih pitanja bosanskohercegovačkog društva.

„Nažalost, istorija se u modernoj Bosni i Hercegovini zlostavlja na razne načine, bilo da to rade dokoni penzioneri koji se nemaju čime drugo baviti, pa im na um padne da zgrnu koji dinar na prepatriotskom osećaju prema prošlosti u narodu, bilo da se ona koristi kao pogonsko gorivo nacionalnih ideologija. Rešenje bilo kakvih zloupotreba istorije je teoretski jednostavno, no praktično teško i sporo sprovedivo. Ključ leži u obrazovanju, ne samo zvaničnom u školama, nego i nezvanično: u medijima, portalima, TV kanalima i slično. Jednom kada se mediji uozbilje i prestanu da daju prostora nadristručnjacima ili ideolozima, možemo se nadati da ćemo krenuti u ozdravljenje odnosa društva prema nauci. Iako ne prevelika, nada da će se to ostvariti ipak ostaje da tinja“, smatra Dautović.

Ni Maslo nije veliki optimista jer, kako navodi, u bosanskohercegovačkom društvu „svako sebi daje za slobodu da bude istoričar“, te svako malo imamo primere da ozbiljna tumačenja istorijskih procesa pokušavaju dati ljudi koji nemaju završen ni osnovni studij iz istorije.

„Naravno, ne kažem da istoričari trebaju imati monopol u izučavanju istorije, ali jednostavno postoje pojedinci koji svojim nestručnim nastupima štete Bosni i Hercegovini. Zamislite da kada imate problem s plućima pomoć odete tražiti kod vodoinstalatera, a ne kod lekara ili obrnuto – kada imate problem s vodovodnim cevima da zovete lekare da reše taj problem. Takvo nešto nema smisla i zato bi i mediji trebali voditi računa kome daju prostor kada su istorijske teme u pitanju, jer štete koje se naprave zloupotrebom istorije u dnevno-političke svrhe su dugoročne i vrlo često nepopravljive.“

Na kraju priznaje da je i velika odgovornost na istoričarima.

„Svakako bismo trebali potražiti načine da rezultati naših istraživanja budu što vidljiviji javnosti. Zatim postoji i problem dela istoričara koji iz različitih interesa učestvuje u zloupotrebi istorije, što je posebno poražavajuće. Sve u svemu, ljudima je nekada lakše verovati u mitove, nego se suočiti s istinom i zbog toga različiti pseudoistoričari i njihova dela dobijaju na značaju. Meni kao istoričaru je jako žao gledati takav razvoj situacije, jer mislim da naša istorija ima toliko svetlih momenata i toliko značajne baštine da je prava šteta da dolazimo u situaciju da se promovišu stavovi i mesta koji nemaju nikakvu utemeljenost, odnosno predstavljaju čistu laž i obmanu javnosti“, zaključuje Maslo, piše Al Džazari.