Jasmin Mujanović: O Vučiću ćemo pričati i narednih 15 godina, članstvo u NATO ključ za internu stabilnost BiH

Politika Bajdena se nije toliko promijenila koliko su se neki nadali, međutim politika Britanije se značajno promijenila u pozitivnom smislu i to će natjerati donekle Amerikance pa čak i donekle i Evropljane da i oni malo razmišljaju na drugačiji način o BiH.

Kad imaš partnera poput Ujedinjenog Kraljevstva to mnogo štošta mijenja, kaže u razgovoru za Danas Jasmin Mujanović, stručnjak za Jugoistočnu Evropu i međunarodne odnose koji je doktorirao na Univerzitetu Jork u Torontu sa specijalizacijom u oblasti politike postautoritarnih režima i postkonfliktne demokratizacije.

Naš sagovornik je i autor knjige „Glad i bes: kriza demokratije na Balkanu“.

*U danu kada je Ustavni sud BiH doneo odluku da se stavi van snage Zakon o lekovima Dodik u Briselu Oliveru Varheljiju u lice kaže da to neće poštovati. Tokom prethodnog odlaska u Brisel kod Šarl Mišela, dan kasnije je Dodik otišao kod Putina u Sankt Peterburg. EU sve to toleriše.

U kontekstu međunarodne zajednice postoji jedna sasvim očigledna bifurkacija – Amerika i Britanija na jednoj i EU na drugoj strani i tu se takođe mora se naglasiti značajan problem ne samo Pariza, Berlina već i naravno posebne države poput Mađarske.

Mi to vidimo ne samo u kontekstu Zapadnog Balkana pogotovu što se tiče stavova i politike prema Ukrajini i ruskoj agresiji prema Ukrajini.

Berlin i Pariz konstantno na jedan drugi način drže leđa Rusiji, oni imaju neke svoje veoma opasne i posebne perspektive na sve ovo što Kremlj radi, način na koji oni nadgledaju cijelu stratešku poziciju Evrope i naravno da to ima značajno negativan utjecaj pogotovu na države poput Bosne i Hercegovine ali naravno i druge države u regionu.

Dok ne dođe do jedne suštinske promjene u poziciji međunarodne zajednice u smislu koji međunarodni faktor zauzima primarnu poziciju u kontekstu Zapadnog Balkana dok se to ne promjeni, dok EU ne bude smaknuta sa te pozicije i domaće vlade u region ne očekuju više od EU da će ona biti taj najvažniji strani faktor.

Ja sam u kontekstu BiH napisao članak prije par mjeseci gdje sam rekao da se moramo jednostavno suočiti sa tom činjenicom da je u ovom momentu proces evropske politike navodnog proširenja BiH de fakto pod kontrolom Viktora Orbana jer niko unutar tih institucija ni u Evropskoj komisiji niti u Evropskom parlementu nema nikakve stvarne moći da uradi nešto i to očigledno ne smeta ni zvaničnom Berlinu, Parizu ni Rimu nikome ko bi eto mogao se “suprostaviti” tome.

Nekad se pojave neke kritike koje na primjer dolaze iz Nizozemske što je pozitivno i dobro međutim to ostaje na papiru jer nema nikakve suštinske konfrotacije između tih nekih navodnih liberala i reformirsta unutar EU i onda naravno ovi na drugoj strani reakcionarni akteri poput Orbana koji su naravno i u talu sa Kremljom i Rusijom.

*U tom kontekstu se može sagledati i reakcija Vučića  na najnoviju rezoluciju EP u Srbiji. On zna da mu neko čuva leđa unutar EU?

Tako je. Pogledajte u poslednjih par mjeseci bilo je tih nekoliko momenata gdje Srbija u okviru UN “glasala” protiv Rusije to je čisti perfomans, šou.

U kontekstima, u formatima gdje se Srbija može bez ikakvih značajnih konsekvenci “suprostaviti” Rusiji ona će to svaki put uraditi gdje ne mora i gdje je to opasnost za režim u Beogradu naravno da neće uraditi.

Jer poenta je i svrha Vučićeve politike je da on održi najbolje što može i najbliže odnose sa Kremljom  dok u isto vrijeme naravno njeguje ovu cijelu priču o EU proširenju i pridruživanju gdje naravno uživa u toj podršci što dobiva ne samo iz Budimpešte već i ovih nekih elemenata u Berlinu i Parizu kojima je stalo eto kao da se vidi da ima nekih zapadnobalkanskih zemalja koje su ipak na putu.

Beograd i Vučić su za njih centar svijeta barem što se tiče ovog regiona. A to što naravno Srbija zvanično vodi svoju neku kvazimperijalističku politiku po regionu često u gotovo u svakom slučaju u talu sa Rusijom to nikom ništa, isto tako im ne smeta ni ovo što se događa u Ukrajini.

*Na nedavnom samitu u Madridu članice NATO-a obećale su bezuslovnu podršku BiH, koja je označena kao strateški partner. Ministar odbrane BiH Sifet Podžić izjavio je da će se sa završetkom ukrajinske krize neke stvari promeniti te da će BiH postati članica NATO.

Naravno da je potrebno da dođe do mnogo značajnijih angažmana NATO-a na tlu BiH i naravno da za Sarajevo ne postoji važnije strateško pitanje od pridruživanja NATO.

To je alfa i omega bh. vanjske politike. Uvijek naglašavam da je to također u velikoj mjeri pitanje interne stabilnosti BiH.

Primarno pitanje je kakvo je viđenje eventualnog priključenja BiH unutar postojećih članica NATO. Ono što je važno naglasiti je sasvim očigledno da postoji značajna razlika između pristupa NATO Alijanse prema ovom regionu i EU i to možemo jedino objasniti zato što unutar NATO-a postoji nekoliko veoma kritičnih članica koje nisu dio EU.

Tu su naravno najvažnije SAD ali i takođe Ujedinjeno Kraljevstvo možemo čak i donekle reći i Turska iako je izuzetno problematična na neki svoj način. Onda možemo tu dodati i neke članice poput Kanade i naravno imamo i neke nove članice koje jesu i takođe članice EU.

Ali ta da kažemo geopolitička ravnoteža unutar Evrope koja sve više i više ide prema tom baltičkom sjevernom dijelu Evrope gdje bih ja takođe uključio Ujedinjeno Kraljevstvo to je za Zapadni Balkan izuzetno važno a pogotovu za ove države poput BiH, Crne Gore i Makedonije.

Specifičnost tih baltičkih zemalja je da će oni na neki svoj način sve više i više vući cijelu Istočnu Evropu prema toj poziciji koju su oni zauzeli a to jeste faktično da je Rusija egzistencijalna opasnost za cijelu Evropu.

*U regionu imamo nekoliko aktera koji se utrkuju za naklonost Putinu.

Nema osobe na ovoj zemaljskoj kugli koja se više uvukla Vladimiru Putinu od Milorada Dodika. Čak i više nego Aleksandar Vučić i Aleksandar Lukašenko.

Način na koji se Dodik ispostavlja ispred Kremlja i Vladimira Putina je nekad stvarno, ja bih to nazvao, kao pornografija, to je nekad stvarno šokantno.

Jer očigledno je da je Dodik shvatio u jednom momentu da za njega u neki posebnim momentima Vučić može da postavlja neku vrstu opasnosti jer naravno tu je jedna vrsta bitke Vučića i Dodika ko će biti taj glavni vođa Srba na Balkanu i ta tenzija ne odgovara naravno Dodiku. Nakon 2014. on je veoma aktivno krenuo s tim putem njegovanja posebnih odnosa sa Rusijom, posebnih od Srbije.

Dodik je, nažalost, dovoljno opasan i dovoljno divlja osoba da ja mislim da je on u nekim specifičnim scenarijima spreman da krene u neke različite vrste političkog avanturizma unutar BiH ako bi bio ubijeđen u činjenicu da ima podršku Rusije. Čak iako nije 100 posto ubijeđen u to da bi barem u početku imao podrške Aleksandra Vučića.

Dakle, njemu je Rusija najvažniji partner jer ona je faktički taj geopolitički faktor koji omogućava sve ovo što on radi. Naravno u svakodnevnom smislu Srbija je ta koja je najvažnija ali taj specifični odnos koji on ima sa Kremljom je doživio toliko mase i suštine da on stvarno misli da oni mogu biti važniji faktor za njega nego Srbija.

Samo pogledajte veoma zanimljivu činjenicu – kad je invazija u Ukrajinu krenula prvih tih par sedmica gdje je bilo očigledno da je ruska ofanziva u kritičnom stanju dakle da su ih Ukrajinci na faktički svakom terenu dobijali Dodik se totalno ušutio, on je nestao, njega nije bilo.

I onda kad bi se pojavio bilo je priča neutralnost, mi ne podržavamo ni Rusiju ni Ukrajinu… Kad se promijenila situacija na terenu, kad je krenula da ide malo bolje za Rusiju, kad su završili okupaciju Istočne Ukrajine e tu se opet javlja stari poznati Milorad Dodik koji slavi Rusiju koji se pojavljuje u Sankt Peterburgu koji naglašava svoje odnose sa Rusijom.

Dakle njegova politička budućnost totalno zavisi od onoga što će se dogoditi u Ukrajini.

Odgovorno tvrdim da je Kijev bio pao mi bi u u ovom momentu sada razgovarali o ratnom stanju na Balkanu i to bi primarno bilo zbog Dodika.

*Kako vidite generalno situaciju u Srbiji?

Sasvim je očigledno da Srbija ide prema jednoj egzistencijalnoj krizi. Šta će biti sa režimom Aleksandra Vučića jasno je da se on neće nikad dobrovoljno smaknuti sa vlasti.

Mi ćemo razgovarati ovom čovjeku u narednih 10, 15 godina.

Dugotrajno pitanje stabilnosti regiona je šta će biti sa Srbijom. Sve najrealnije opcije koje su pred nama i koje su pred Srbijom nam govore da će biti neka vrsta krize.

Hoće li to biti interna kriza da će doći neka rulja, neka masa, koji su takođe reakcionarno nastrojeni ali koji će zbog nekih svojih razloga biti “protiv” režima. Možda poput scena koje sada vidimo u Makedoniji ili koje smo gledali prije pet, šest godina kada je bio napad na makedonski parlement ili će se to manifestirati u smislu agresije opet Srbije na BiH, na Kosovo, čak i na Crnu Goru.

Ta scenarija su meni mnogo realnija nego eto pojaviće se neka reformska građanska opcija u Srbiji koja će eto pobijediti u Srbiji na izborima i dobićete novog predsjednika i premijera. To je u ovom momentu naučna fantastika.

*Jedina opcija čini se jeste BiH u NATO pa i Kosovo, kao brana od Srbije? 

 Apsolutno. Onda nam je jedino ostalo ta, što je naravno grozno, ali makar bi najveća opasnost Srbije u tom momentu bila interna a ne regionalna kriza. Za stratešku stabilnost ne samo ovog regiona već i Evrope cijele, jer budimo realni članstvo u NATO.  Evropa hoće da opera ruke od Balkana.

Onda nas pustite u NATO. To sam i predlagao tokom razgovora sa par evropskih čelnika, evo vam pakt – hajde da se mi formalno povučemo iz tog procesa proširenja da kažemo nećemo a vi ćete nam dati članstvo u NATO i eto mirna Bosna što bi se reklo.

*A opet članstvo Kosova u NATO zavisi i od sporazuma sa Srbijom?

 Da. S tim opet kažem, da postoji ta jedna politička i strateška volja unutar te Evrope i to bi se moglo sve riješiti čak i bez Srbije. Jer da ovih preostalih pet članica EU priznaju Kosovo riješili smo problem. Čim jedna od njih pet prizna Kosovo za njom bi i ostale, a Srbija ga ne mora nikad ni priznati.

*Uviđate li razliku između naslovnica režimskih medija u Srbiji i Putinovoj Rusiji?

 Režimski mediji pripremaju teren i sad ne znači da svaku temu koji oni zakuhavaju da će se i dogoditi, ali to jeste jedna vrsta društvene eksperimentacije u smislu da oni pripremaju građane Srbije za sve moguće političke malverzacije režima da ako bude potrebno za interes režima da oni orkestriraju sukobe na području regiona da su i spremni i na to. To je šokantno i da se to svakodnevno dešava.

Ja sam jedan od tih ljudi po zapadnim društvenim mrežama koji se nešto trudim da pokažem ljudima po Americi šta se svakodnevno čita u toj jadnoj Srbiji, to je horor.

Ali, ljudi to kupuju i čitaju

 Da. Ja sam probao u nekoliko navrata to ljudima da objasnimn ovdje, reko vi morate razumijeti to je paralelni svijet, paralelna dimenzija. To je sistematska dezinformacija koja dolazi sa strane režima da svaka glavna medijska kuća jel to televizija, novina, portal, čast izuzecima vaš list, stanje je katastrofalno.

*Nakon što je u petak u Crnoj Gori usvojen Temeljni ugovor sa SPC, bez javne rasprave i konsenzusa, otvoren je put za novi period političke krize.  Čini se da Vučić vešto koristi Abazovića za izazivanje nestabilnost u Crnoj Gori?

Sasvim očigledno je da je Crna Gora postala jedna od glavnih meta te nove velikosrpske politike u regionu taj “srpski svet”.

U konkretnom slučaju Crne Gore mi vidimo da taj ogromni jedan dio tog NVO sektora koji je da kažem u tom širem evropskom sistemu i značajan dio tih ljudi koji su ušli u tu novu vladu pod Abazovićem i podržavali ovu prethodnu vladu takođe vidimo kako oni faktično rade na istim ciljevima kao i Beograd pod Vučićem.

I to nam onda opet govori o tome u kakvoj krizi se faktično nalazi ta evropska politika na Zapadnom Balkanu.

Postoji strukturalni problem –  decenijama ni Evropa ni SAD nisu imali stvarnu stratešku politiku prema ovom regionu i onda su oni u jednom momentu provalili priču antikorupcije i naravno svi mi koji smo se borili protiv korumpiranih aktera i elita na području cijelog regiona naravno da podržavamo borbu protiv korupcije.

Ali ta korupcija u regionu se mora razumijeti u jednom političkom smislu.

I oni su sada totalno progutali tu ideju antikorupcije i ko god u svoja usta uzme floskulu antikorupcije mi njih moramo podržavati i gurati. I naravno da je Abazović veoma dobro provalio taj fazon.

Ako će sad neko da vodi debate da li je Milo Đukanović korumpirani akter, naravno da jeste, ali ne radi se ekluzivno o tome.

Postoji jedan širi kontekst i ima nekih stvari koje su gore i opasnije za cijeli region od korupcije. Tek sad su na Zapadu počeli da shvaćaju. I u jadnoj Ukrajini su forsirali istu tu priču dok Rusi nisu otvorili front.

Sad niko više ne govori o korupciji, sad je borba za opstanak. Ne smijemo dozvoliti da se ista stvar dogodi u ovom regionu.

Naravno da se mora voditi borba protiv korupcije ali na jedan strateški način i na osnovu stvaranja stvarnih institucija i stvarnog procesa demokratizacije a ne dozvoliti ljudima poput Vučića i drugih da instrumentariziraju tu borbu protiv korupcije da bi u stvari ostvarili svoje strateške ciljeve za koje se oni zalažu na jedan veoma lukav način već godinama, da ne kažemo decenijama.

Jedina pozitivna u svom hororu kroz koji sad svi kolektivno živimo u region jeste ta priča o ruskom revanšizmu koji ne prihvaća takođe nezavisnost svih tih postsovjetskih država i republika.

To su na Zapadu sad shvatili i razumiju koja je to opasnost i sad za nas u ovom regionu je mnogo više i mnogo lakše objasniti taj fenomen koji još postoji u Beogradu i kako taj Beograd gleda na državni sistem postjugoslovenskog perioda na Zapadnom Balkanu da oni jednostavno ne prihvataju činjenicu državnosti Crne Gore.

Negacija genocida u Srebrenici vodi Srbiju u dodatnu izolaciju

*Danas je 27 godina od genocida u Srebrenici. I ove godine uoči komemoracije u Potočarima, scenario u RS-u tužno identičan kao i ranijih godina – provokacije.

Ta Republika Srpska je jedna čista posljedica genoida. Poenta stvaranja tog entiteta je bio genocid zato se i vodio taj rat od strane Srbije, Karadžića, Miloševića, Mladića i ostalih zločinaca. I naravno da je to da kažem istorijska greška zapadnog angažmana u BiH što se dozvolilo da taj entitet ostane kakav je i ostao i naravno da vidimo koje su društvene I politilčke posljedice toga.

I onda ima tu još jedna suluda činjenica ta retorika koju čujemo od Dodika da eto kao on i njegovi ljudi “Srbi u BiH” za koje on zastupa nisu Bosanci. Pa ako nisu Bosanci onda se postavlja pitanje ko su. Ako su Srbijanci onda se postavlja pitanje da li je to Bosna i Hercegovina pod okupacijom Srbije.

E, ako je to onda zaključak e onda moraju takođe slijediti i neke konsekvence i za to.

Genocid u Srebrenici su istorijske činjenice.

Naravno da je jadno i tužno da u društvenom i političkom kontekstu Srbije i srpskog političkog korpusa u BiH to još uvijek neka tabu, kontroverzna tema, da se jednostavno nije došlo do toga da se ljudi mogu suočavati sa očiglednim činjenicama.

Ali na kraju krajeva to je jednostavno sram za te ljude i za te političke aktere koji provode takvu retoriku i politiku, ta negacija, revizionizam apsolutno nema nikakvog utjecaja na istorijske i naučne činjenice tog genocida a što je više mi vidimo i u svijetu, Evropi i međunarodnoj zajednici komemoracija i memoralizacija genocida u Srebrenici je sve više i više fakat. Te ceremonije se sad održavaju u parlamentarnim institucijama Ujedinjenog Kraljevstva SAD, Nizozemske, Njemačke.

To su jednostavno istorijske činjenice a ove priče koje tjeraju ljudi poput Dodika i Vučića to nažalost samo vodi do dodatne izolacije Srbije i srpskog društva.