Jutarnji list: Nazire li se drastično razrešenje kosovskog čvora kakvo je primenjeno u BiH?

Situacija na Kosovu je sve napetija, traženje rešenja za srpsko-kosovske odnose zašlo je u ćorsokak, a međusobni dijalog se pretvorio u monologe bez konkretnijih predloga za izlazak iz krize.

Zbog toga je albanski premijer Edi Rama predložio sazivanje međunarodne konferencije o Kosovu, odnosno o srpsko-kosovskim odnosima, što je odobreno u Briselu i Vašingtonu.

I pre bilo kakvog konkretnog dogovora može se proglasiti – novom Dejtonom.

Naime, kako reče Edi Rama, „ne sme se dozvoliti da odu bez dogovora“.

Srpski politikolog Dušan Janjić je za beogradski Danas primetio: „Ovaj predlog neće biti odbijen“, jer je iznet u formi „uzmi ili ostavi“.

Podsetimo, 1995. godine delegacije Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, odnosno Bošnjaka, Hrvata i Srba, bile su izolovane u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu i nisu mogle da je napuste dok se ne slože.

Da li je slična situacija na pomolu kako bi se rešila jedna od najvećih kriza u Evropi, koja opet preti mogućim sukobima?

Kako kaže Dušan Janjić – tada je zaustavljen rat u Bosni i Hercegovini, a to bi trebalo da spreči rat.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel podržao je Raminu ideju: „Došlo je vreme za globalni pristup i preduzimanje koraka ka normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije“.

Učesnici bi, prema najavama, bili predstavnici EU, zatim glavnih zemalja EU – Nemačke, Francuske i Italije – uz moguće učešće susednih zemalja poput Mađarske, Grčke i Albanije, te nekih zemalja iz regiona (eventualno Hrvatske i Slovenije!?), zatim SAD i Velike Britanije, ali i delegacije NATO-a, jer je generalni sekretar Jens Stoltenberg tom prilikom rekao da „situacija na Kosovu zahteva veću saradnju i angažovanje EU i NATO“, čije su mirovne snage u Kosovo u svakom slučaju.

Rusija ne bi bila učesnik konferencije, a još nije poznato da li će pozvati Tursku.

Naime, kako piše beogradski Danas, Brisel je već ušao u fazu organizacije, jer dosadašnja forma dijaloga, koja traje godinama, nije dala nikakve opipljive rezultate. U opštinama sa srpskom većinom na severu Kosova bili bi zakazani novi izbori, što je bio razlog za novu eskalaciju sukoba. Jedna od glavnih tačaka sporenja je tzv Zajednica srpskih opština, koja bi morala da garantuje politička i manjinska prava Srbima na severu Kosova, gde su većina. Međutim, problem je što Beograd i Priština „čitaju“ i doživljavaju ZSO na različite načine.

Srbija ZSO zamišlja praktično kao federalnu jedinicu, odnosno novu verziju Republike Srpske, dok se u Prištini, ali i u Briselu, plaše ovog scenarija, smatrajući da će „bosnjenje“ Kosova izroditi još jedan sličan „ balkanski pacijent“.

Premijer Aljbin Kurti predlaže „hrvatsku opciju“, odnosno način na koji srpska zajednica ima prava u Hrvatskoj.

Kurti nije za format ZSO (iako teško može da ga izbegne) i insistira na tome da se samo primenjuje Osnovni sporazum iz Brisela i Ohrida, dok u Beogradu uporno ponavljaju „da ništa nisu potpisali“, „da je je samo predlog za raspravu“.

Međunarodna konferencija bi morala da se završi konkretnim rezultatima – uspostavljanjem ZSO, verovatno ne kao Republike Srpske, ali ni kao kulturne autonomije; onda, možda ne bi bilo (barem ne u prvoj fazi) direktnog priznanja između dve zemlje, ali bi bilo dogovoreno da Beograd „prihvata“ nezavisnost Kosova i odustaje od agende „Kosovo je Srbija“, a ne ometaju njeno članstvo u UN i drugim međunarodnim institucijama i organizacijama.

Brisel i Vašington žele do kraja ove godine, ako ne da reše pitanje srpsko-kosovskih odnosa, barem da dogovor dovedu u završnu fazu, kada više neće dizati tenzije i stvarati krize.