Jutarnji list: Vučić deluje izgubljeno, trubi o Asadu, a povukao je i prilično indikativan potez

Već nedeljama traju protesti zbog pokušaja da se zataška krivica u vezi s rušenjem rekonstruirane nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, kada je poginulo 15 ljudi.

Srbija ima tradiciju protesta i rušenja vlastodržaca (Slobodan Milošević), ali i tradiciju da se pobuna razvodni, kao neke ranije antivučićevske protestne akcije („Jedan od 5 miliona“ ili „Srbija protiv nasilja“, koje su se s vremenom izduvale).

Šta će biti sada, videćemo, ali ovaj put Vučiću, čini se prema njegovu ponašanju, nije svejedno. On deluje izgubljeno jer nema prave odgovore, odnosno varijante koje su mu prolazile ranije i kojih se drži i sada (njegovi savetnici nisu mu ponudili ništa pametno) te opet sve prepušta samo vremenu i svojim ubitačnim svakodnevnim beskonačnim logoreičnim besedama (ove godine imao je čak 322 TV nastupa).

No sada su se pobunili studenti beogradskih fakulteta, koji su u štrajku koji se širi, na što Vučić, osim što studente želi „podmititi“ povoljnim stambenim kreditima, zapravo nema adekvatni odgovor.

Osim što mu se po ulicama valja ozbiljna prevratnička nezadovoljna masa, zbog blokade nekoliko zemalja Evropske unije nije otvorio dalja pregovaračka poglavlja za pristup EU (sve je odloženo za početak 2025., ali nije sigurno da će se nešto promeniti), a sada mu je došla i ozbiljna pretnja sankcijama za njegovu energetsku kompaniju NIS, u kojoj Rusi (Gasprom) imaju većinsko vlasništvo, pa mu je čak i skloni američki ambasador Kristofer Hil poručio da „saradnja s ruskim firmama, pogotovo energetskim, nosi veliki rizik“.

Dosta toga mu se na glavu sručilo odjednom, ali najviše ga brine studentski protestni talas (dok se bunila opozicija , nije se previše uzbuđivao) jer se počelo postavljati i pitanje hoće li ga posledice novosadske tragedije doći glave, odnosno vlasti.

Novosadska tragedija, koja je ogolila Vučićev stranačko-korporativno-koruptivni mehanizam vlasti, bila je neka vrsta „inicijalne kapisle“ za sve druge frustracije i ogorčenje Vučićevim autoritarnim konzervativnim režimom kod jednog, uglavnom građanskog dela srpskog društva, koje ekvilibrira na rubu propasti.

U svakom slučaju, prvi se put može govoriti da će Vučiću trebati veliko umeće da se neokrznut izvuče iz sadašnje situacije.

Vučić se boji da se Srbija ne pretvori u Gruziju ili Siriju, odnosno da ne dođe do „srpskog Majdana“, mada tu ima velikih razlika, o čemu ćemo nešto kasnije.

Počeo je s nasiljem i plašenjem demonstranata, uz pomoć policije i svojih paravojnih crnokapuljaša i razbijača, ali sada ih je primirio, što s jedne strane može biti i znak slabosti, ali i signal da smišlja novi drastični potez.

Čini se, naime, da Vučić više nije toliko strašan i strah izaziva sve manje, a već je to veliki korak za srpsko društvo i put ka mogućem Vučićevu padu. Mada on još uvek iza sebe ima dosta snage, iz iskustva i istorije znamo da se takvi autoritarni režimi mogu urušiti u jedan dan.

No on iza sebe za sada još ima policiju, vojsku, većinu medija i dobar deo provincije i državne administracije, ali i Ruse koji bi mogli priskočiti u pomoć, iako mu je sada nakon što su ostavili Asada taj adut verojatno na klimavim nogama.

To sigurno ima na umu. Doduše, vlasti se, iz bojazni za svoju poziciju, koristi oprobanim populističkim metodama optužujući da je sve ovo režirano izvana, da su to ljudi kojima nije do „srpstva“ i prosperiteta Srbije, koja je, kako tvrdi medijsko-politička mašinerija, procvala tokom Vučićeve ere, koju bezočno naziva „zlatnim dobom“.

Nedavno je čak rekao da je „sam to izgradio“, dok su mu studenti zviždali pod prozorom, što se lepo čulo.

Dakle, prema Vučiću, nikakva spontanost ni nezadovoljstvo režimom i njegovim postupcima nisu proteste izazvali, nego, kako peva Đorđe Balašević, „neko to od gore vidi sve i povlači te konce, igra se“.

Premijer Miloš Vučević, koga bi Vučić mogao ponuditi kao žrtvu da izvuče sebe, optužuje demonstrante da žele nasilno prigrabiti vlast bez izbora, a ne zaostaje ni sam Vučić, koji ničim izazvan (!?) čak govori da neće doživeti sudbinu Bašara al-Asada i neće „pobeći iz zemlje“, što je vrlo indikativna izjava (dala bi se objasniti po Frojdu) čak i kada su u pitanju Vučić i njegova poznata psihopolitička paranoja (podsetimo da godinama govori da se na njega spremaju atentati).

Možda već pakuje svoju torbu za „hitne“ situacije.

Sve to svedoči da je prvi put ozbiljnije uzdrman iako su Srbiju već, kako smo rekli, potresali protesti protiv njega i njegova režima, ali je uvek uspevao isplivati.

Nisu mu naudili ni bestijalna masovna ubistva u beogradskoj školi Ribnikar ni monstruozni pohod u okolini Mladenovca, koji je nedavno dobio svoj sudski epilog.

Iz tih situacija se izvukao, a kako će sada, videćemo, jer se čini da je srpsko društvo, od kojeg su mnogi digli ruke, ipak pokazalo snagu preživljavanja. U poslednji čas.

Sada je u evidentnoj blagoj panici i pitanje je što će napraviti i koga će i na koji način baciti u arenu nezadovoljnim studentima, odnosno javnosti, koji su pokazali da, za razliku od nepovezane i heterogene oporbe, ipak imaju određenu snagu, ali ne znaju se njihovi politički stavovi osim toga da traže odgovornost za tragediju (u regiji svakako oprez izaziva što mnogi studenti protestuju s uzdignuta tri prsta, koja su bili simbol velikosrpskih ratova i osvajanja na području Jugoslavije).

Ovo je svakako najveći izazov za njega. Svaki dan vidimo velik broj protesta koji se šire.

Postoji veliko nezadovoljstvo koje je našlo način da se politički manifestira. Mislim da prvi put posle nekoliko godina u Srbiji vlada politička neizvesnost.

Potezi vlasti koji su ranije prolazili bez ikakve reakcije građana sada dolaze u centar medijske i društvene pažnje – navodi Dušan Spasojević, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, za Radio Slobodnu Evropu.

Vučić je pred velikim izazovima i mora što pre naći odgovore da ne bi došao u situaciju, poznatu iz srpske, pa i nedavne prošlosti.

Setimo se kako je pao Slobodan Milošević, a Vučićeva politika je ništa drugo nego njen nastavak, prema istom modelu.

Konačno, podsetimo da je Vučić izašao iz Miloševićeva ratnohuškačkog i memorandumskog velikosrpskog šinjela, baš kao i još neke vedete njegova režima, poput Ivice Dačića, Aleksandra Vulina, Vojislava Šešelja, Maje Gojković te bulumente medijskih režimskih „mogula“ poput Dragana J. Vučičevića, Milomira Marića i Željka Mitrovića.

No pogledajmo što se može dogoditi. Dakle, osim što se protesti mogu utišati i izgubiti zamah, Vučić može posegnuti za oprobanim manevrom izazivanja regionalne krize (Kosovo ili Crna Gora) koja bi rasplinula pobunu u ime „viših nacionalnih interesa i ciljeva“.

No ako se oni nastave, Vučić može krenuti i u žrtvovanje svojih podređenih. I protiv Miloševića su se bili digli studenti, ali ga nisu srušili oni, upravo zbog svoje heterogenosti.

Spasojević kaže da je reč o stihiji i spontanosti koje su autentične i jako je teško smisliti strategiju protiv njih.

– To je prednost spontanih protesta, a mana je što ih je teško kontrolisati jer niste sigurni u kojem trenutku ko što govori i što će se događati za dva-tri dana.

Tako da mogu zamisliti scenario u kojem će sve ovo trajati još tri meseca, ali i scenario u kojem će sve završiti za dva-tri dana nakon nekog novog događaja koji će nas izbaciti iz koloseka – kaže Spasojević.

Poređenje Srbije s Gruzijom nije baš sasvim tačno. Tamo se zna ko je na jednoj, a ko na drugoj strani.

Antievropske i proruske snage koje bi zamenile proevropske. Je li baš tako u Srbiji?

Konačno, svi dosadašnji protesti bili su fiksirani na Vučića i stvarao se dojam da bi samim njegovim odlaskom zasjalo sunce nad Srbijom.

No je li to tako? Zapravo, mi ne znamo ko bi mogao i s kakvim stavovima zameniti Vučića. Situacija s opozidcijom je kao i u Siriji, oni su vrlo šaroliki i stoga velika nepoznanica.

Doduše, možda studenti iznjedre neku snagu, ali iako se čini da su ovo građanski protesti, ne znamo kakav oni imaju stav prema ključnim pitanjima koja brinu regiju kada je Vučić u pitanju – odnos prema EU, „srpskom svetu“, Kosovu, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, NATO-u, sankcijama Rusiji…

Naime, za većinu opozicije se ne zna kako zaista gleda na ta pitanja, dok se za deo zna da se praktički ne razlikuje puno od Vučića te ne bi predstavljao osveženje i promenu, osim u imenu vožda.

Velik deo javnosti i opozicije čine pobornici politike „srpskog sveta“, opterećeni su porazima u ratovima iz devedesetih, a celi nacionalni program im se svodi na granice te ne percipiraju da je Srbija remetilački faktor regije koji stalno pikira na svoje susede (osim Mađarske, koja pikira na nju).

Opozicija je nepoznanica kada su u pitanju sva ova važna pitanja. Srbija je tako, kako smo rekli, slična Siriji jer se oprezno i sa zebnjom očekuje što će napraviti, a baš je to najveća Vučićeva prednost u sadašnjem trenutku.

On jest pokoleban, ali daleko da je načet, no sve se to može promeniti u času, na bilo koju stranu.