Kako će u Hrvatskoj zvati novog britanskog kralja – Karlo ili Čarls?

Ipak, u našoj praksi znali smo „pohrvatiti“ imena svetaca (koji hrvatski nisu znali beknuti, ali smo se ljutili kad bi Lepold Mandić bivao Lepoldo di Castelnuovo), a naravno i imena vladara, piše Jutarnji list.

Po udžbenicima u socijalističkoj Jugoslaviji učili smo da je Ljudevit XIV bio „Kralj Sunce“, Britanijom je do 1952. kraljevao Đuro VI i tako dalje. Od toga se odustalo više spontano nego sistemski, onako kako se jačala komunikacija u „globalnom selu, piše hrvatski portal.

„U poslednjem izdanju Opšte enciklopedije tadašnji španski kralj je naveden kao Ivan Karlo, ali svi smo pišući priznali da je Huan Karlos. Belgijskog kralja Baudouina niko nije „pohrvatio“, jer je trebalo malo dublje kopati pa znati da je to ime u našoj davnoj praksi bilo Baldvin. Spasilo ga (tuđe) neznanje. Napokon je, opet nekako spontano, zaživelo pravilo da se na neki hrvatski (jer ne postoji standardni hrvatski za imena) prevode samo imena onih vladara koji su vladali i nad nekim hrvatskim zemljama. U tu grupu po samorazumevanju pripadaju i pape, jer su i oni duhovni poglavari svojih hrvatskih vernika (njihova se imena prevode svuda – s latinskoga, kojim se imenuju po izboru i kojim se potpisuju)“, navodi se u tekstu Jutarnjeg.

Kak ose dodaje, budući da britanski kralj ne vlada ničim u Hrvatskoj, a i po samorazumvanju, on ostaje Čarls. Treći. Naravno, naći će se ko će pisati da je Karlo. Kao što je sadašnji španski kralj Felipe nekima Filip.

„Valja ipak paziti, jer možda ni Karlo nije dovoljno hrvatski. Bio je u Hrvatskoj i Slavoniji znamenit ban Khuen-Héderváry Károly, koji se na hrvatski prevodio kao Dragutin Khuen-Héderváry (jer je neko naivan mislio da je Karl, latinski Carolus, od latinskoga „carus“, drag, a nije nego od pragermanskoga *karlaz, slobodan čovek, Slobodan). Pa bi netko naivan mogao kralja učiniti i Dragutinom. A neko preupućen Slobodanom. Ipak je bolje da ostane Charles. Tako ga je i mama zvala“, ističe se u tekstu.