Kakva je bila uloga SAD-a u „Oluji“?

U intervjuima za Jutarnji list i RTL Televiziju, što su prvi njegovi javni istupi posle niza godina, Rebić je progovorio o svojim odnosima s ostalim političkim čelnicima države, optužbama na njegov račun, podmetanjima, provali u Hrvatski helsinški odbor, skrivanju optuženih za ratne zločine, ljudima koji su po njemu radili protiv Hrvatske i Tuđmana, ali i o Domovinskom ratu i Vojno-redarstvenoj akciji „Oluja“.

Sve to u javnost je izašlo nekoliko dana pre obeležavanja godišnjice „Oluje“ i Dana pobede koji i dalje izazivaju niz reakcija.

Uloga SAD-a

Prema rečima Rebića, Hrvatska nikada od međunarodne zajednice nije dobila zeleno svetlo za „Oluju“, niti postoji ijedan službeni dokument u kojem je napisano da je neko Hrvatskoj odobrio vojno rešenje.

Kazao je i kako je pre „Oluje“ vojni izaslanik iz američke ambasade u Zagrebu došao kod njega u kabinet i rekao mu: ako se Hrvatska odluči za vojno rešenje situacije u samoproglašenoj SAO Krajini i ako to napravi u roku od 10 dana, a sve bude prema Ženevskoj konvenciji, SAD će sprečiti prijatelje u Kontaktnoj skupini da se Hrvatska vrati na početnu poziciju.

Govoreći dalje, kazao je kako su u to vreme Englezi i Francuzi hteli podržati Srbe da osvoje Bihać i naprave isti masakr kao u Srebrenici te proglase kraj rata, kao i da bi to bila jedna pregovaračka pozicija koja bi im odgovarala.

Prema njegovim rečima, na međunarodnoj konferenciji, koja bi se tada održala, Hrvatska bi postala deo neke nove Jugoslavije u kojoj bi postojala mala-velika Srbija.

Tvrdi i kako bi se Amerikanci složili s time.

Dogodila se „Oluja“, a kako je Rebić rekao – Amerikanci nisu Hrvatsku vratili na početne pozicije, ali su Hrvatsku vojsku zaustavili pred Banjom Lukom.

Operacija „Radio Prijedor“

Govoreći o radu svoje službe tokom rata i „Oluje“, Rebić je rekao kako postoji niz stvari o kojima bi Amerikanci snimali filmove i hvalili se, a da on to ne sme.

Ukazao je i na slučaj sa tadašnjim Radio Prijedorom rekavši kako su njegovi ljudi signal toga radija iz Republike Srpske doveli na Sljeme i reemitovali pokrivši njihov signal.

Na taj način su slušaoci toga radija mesec dana slušali program SIS-a.

To se događalo pred „Oluju“, a kada je počela vojna akcija SIS se ubacivao u radijski program vesti.

Pojasnio je kako bi zaposleni na „pravom“ Radio Prijedoru pročitali jednu svoju vest da bi onda njegovi ljudi ubacili svoju te da je tako nastala drama.

„I čime je to rezultiralo? U ‘Oluji’ proboj kod Petrinje nije uspeo i general Basarac je smenjen te je doveden general Stipetić. Doveden je danas, a sutra mu se predao Bulat i Banijski korpus. Kad se postavilo pitanje kako je to napravio, odgovor je bio da je pregrupisao snage. Nikakve zasluge Stipetić za to nema, nego Radio Prijedor. Njima je bio uništen repetitor na Ćelavcu i sve komunikacije s Kninom, a mi smo na Radio Prijedoru objavili da je u Knin sleteo helikopter Gazela i da je Milan Martić pobegao s oružanom pratnjom. Bulat je jednostavno zaključio: ovaj je pobegao, sa zapada me pritiska general Crnjac, s jugozapada Norac, ovde Stipetić – dakle, nemam kuda. Bolje mi je sačuvati ljude. I tako je došlo do te predaje“, rekao je Rebić za Jutarnji list.

Progovorio je i o operaciji zavaravanja „Manjinjorgo“ rekavši kako u vreme pregovora u Dejtonu Alija Izetbegović nije želeo pristati na varijantu da Srbi imaju 51 odsto teritorija Bosne i Hercegovine te da su onda Amerikanci vršili pritisak na Tuđmana da za Izetbegovića osvoji Prijedor.

Prema njegovim rečima Franjo Tuđman i Gojko Šušak su kimnuli glavom, ali su bili protiv toga te da mu je tada Šušak rekao da nešto napravi.

„Napravio sam lažnu operaciju pripreme napada na istočnu Slavoniju, koja je Tuđmanu u Dejtonu obezbedila auru da misli ozbiljno i da je krenuo te da se mora prihvatiti njegov uslov da u sklopu Dejtonskog sporazuma mora biti i mirna reintegracija istočne Hrvatske. Uputio sam kolonu raketa prema istoku i to je snimio AP te je objavljeno u svetskim medijima. Onda smo železnicom uputili tenkovsku brigadu prema Slavoniji. Potom smo napravili lažne dokumente i varku da UNPROFOR u Brisel šalje informacije kako prema Slavoniji idu rakete. A zapravo smo mi to slali. I varka je uspela“, rekao je Rebić.

Prazni prostori

Sve to što je Rebić rekao naišlo je na brojne komentare, pa i otvoreno zgražavanje nekih ljudi koje je prozvao.

Govoreći o intervjuima politički analitičar Davor Đenero rekao je kako ih nije posebno pratio jer ne želi davati značaj i prostor osobi kao što je Markica Rebić koji je godinama kršio ljudska prava građana.

„“Oluja“ je vojna akcija kojom je oslobođen dobar deo teritorije Republike Hrvatske koji je nekoliko godina bio okupiran. Mislim kako je u vreme „Oluje“ svakako bilo mrtvih i ranjenih, jer to ide sa svakim ratom, ali i da su se brojni zločini dogodili posle završetka Vojno-redarstvene akcije. Rezultat „Oluje“ i danas, 28 godina posle, jeste takav da postoje dve istine, ona hrvatska i ona srpska, da su počinjeni neki zločini od kojih mnogi nisu istraženi i procesuirani, kao i da je nekada okupirano područje danas najvećim delom prazno. Isto tako jedna od istina je i da je Hrvatska vojska zaustavljena pred Banjom Lukom“, rekao je Đenero.

Govoreći o posledicama „Oluje“, kaže i kako su u to vreme postojale dve politike, ona jedna koja je sprovodila akciju, ali i da su na terenu bili i oni koji su sistemski i kroz razne administrativne odredbe otežavali povratak Srba koji su pobegli s „Olujom“.

Prema njegovim rečima, to je bila pogreška jer na tim prostorima mogu živeti samo ti ljudi čija se deca posle protoka godina više nisu želela vratiti tamo.

Kaže i kako s tim kreće ekonomski slom tih delova kao ekonomsko slabljenje Hrvatske.

Na istu temu razgovarali smo i s političkim analitičarom Žarkom Puhovskim koji je i sam bio akter nekih događanja s obzirom na njegovu tadašnju ulogu u Hrvatskom helsinškom odboru (HHO).

Komentarišući reči Markice Rebića i sve što je govorio, Puhovski kaže kako sve to jako zgodno zvuči, ali i da je Rebić primer ljudi iz pozadine za koje se nedovoljno zna, koji je imao puno vremena i da onda sve to preuveličava kako bi na neki način izdigao sebe i svoje zasluge.

„Ne mogu verovati da je jedna promena na nekoj radio stanici mogla doneti pobedu u ratu. Ona jeste verovatno uticala i bila je važna, ali nije mogla doneti pobedu. Meni to izgleda kao nastavak sukoba generala proizašlih iz JNA i emigracije“ rekao je Puhovski.

Dodaje kako je u svemu tih godina uloga Markice Rebića bila važna, ali opet i drugorazredna, s obzirom na vertikalu Tuđman – Šušak te da je on zapravo radio sve ono što bi mu oni naložili.

Kada je reč o mogućem ulasku Hrvatske vojske u Banjaluku, Puhovski kaže kako o tome ne postoje dokumenti, ali i da je Hrvatska tada bila u takvoj poziciji da je mogla ući u taj grad.

„Hrvatska vojska je tada mogla ući u Banjaluku, ali je stala. Takvu odluku tada je mogao doneti samo Franjo Tuđman i nito više, ali nakon kakvih konsultacija i pritisaka je takvu odluku i doneo to ne znam“, istakao je Puhovski.

Tihe sankcije

Govoreći o dozvoli SAD-a da Hrvatska započne „Oluju“, Puhovski kaže kako se to često spominje, ali i da to posebno ističe srpska strana promovišući tezu kako to Hrvatska ne bi mogla sama napraviti nego tek uz pomoć Amerikanaca i s udruženim snagama.

Sklon je verovati u podršku SAD, ali i da ne veruje da su se Amerikanci direktno uključili u sprovođenje „Oluje“.

„Već 20 godina govorim kako je „Oluja“ zapravo bila sporazumno srpsko-hrvatsko etničko čišćenje. Možda o tome nema dokumenata, niti ima dokaza o nekim njihovim direktnim sastancima, ali Franji Tuđmanu je odgovaralo da se značajno smanji broj Srba u Hrvatskoj. O tome govori i činjenica da je Vlada Ivice Račana, posle popisa stanovništva 2001. godine, čekala dve godine da se objave rezultati popisa radi velikog pada broja Srba u Hrvatskoj. Za tri puta se broj Srba u Hrvatskoj smanjio u 10 godina što ne može biti prirodni odliv. U isto vreme Slobodanu Miloševiću je odgovaralo da u Srbiju dođe što veći broj izbeglica iz Hrvatske kako bi diskreditovao Republiku Hrvatsku. Bio je plan i određeni broj izbeglih Srba iz Hrvatske prebaciti na Kosovo kako bi se tamo promenio odnos stanovništva“, rekao je Puhovski.

I on kaže kako su jedna od posledica „Oluje“ prazni prostori koje su nekada naseljavali Srbi.

Kaže i kako su mnogi od hrvatskih Srba otišli uz pritiske jer su se ljudi bojali, bilo je puno propagande i slično.

„Posle „Oluje“ naknadno su se potvrdili razlozi za beg Srba jer je u avgutu 1995. godine stotine Srba, koji su ostali, ubijeno. HHO je o tome javno govorio odmah, 8. ili 9. avgusta 1995. godine. Zbog svega toga što se događalo Hrvatska je kasnila za ostalim državama koje su ulazile u EU. Nije to bilo radi rata nego radi otvorenih ili indirektnih sankcija. Na žalost, i danas, gotovo 30 godina od „Oluje“ i završetka rata u Hrvatskoj, imamo puno nestalih i neprocesuiranih ratnih zločina sa svih strana“, zaključio je Puhovski, piše Al Džazira.