Ko je sve molio da Radomana izruče Srbiji i ne odsluži kaznu na Kubi?

On je posljednji u ratu poginulih u sukobu dva kotorska zločinačka klana koji je počeo prije osam godina.

Prva žrtva krvavog obračuna, u kojem je poginulo najmanje 60 ljudi, među kojima i slučajne žrtve, bio je cetinjski mornar Goran Radoman. Ubijen je u februaru 2015. godine na Novom Beogradu.

Prema međunarodnoj policijskoj evidenciji, koja nikada nije dokazana, Radoman je preko svoje kompanije za pomorski transport krijumčario ogromne količine kokaina iz Južne Amerike u Evropu.

Dokazi za ove sumnje nikada nisu prikupljeni, ali postoje dokazi o njegovom boravku u zatvoru zbog teške saobraćajne nesreće koju je izazvao 1. avgusta 2011. godine u kojoj je poginula devojka sa Kube. Nikada nije odslužio celu kaznu.

Ovo se zaključuje iz sudske dokumentacije Višeg suda u Podgorici, koja nam je dostavljena na osnovu zahtjeva za slobodan pristup informacijama.

Radomanu su to omogućili upravo nadležni organi Srbije i Crne Gore. Kako, odgovor je u spisima, a prvi put objavljujemo izjave sa ročišta održanog 3. avgusta 2012. godine u Narodnom sudu provincije Havana.

„Jero“ uhapšen na aerodromu

„Goran Radoman, crnogorski državljanin, 33 godine, sa nadimkom „Jero“, poreklom iz Crne Gore, rođen 02.12.1978. godine… sa VSS, zaposlen u privatnoj nautičkoj kompaniji u Crnoj Gori, sa prebivalištem u Odžacima bb, Cetinje, Crna Gora… S obzirom da je dokazano da je 01. avgusta 2011. godine, oko 03:35 ujutru, Goran Radoman upravljao vozilom plave boje, marke „audi A6“, koje je pripadalo rent-a-car kompaniji i limuzinom – REKS iz Havane…približnom brzinom od 105 km/h, što je više od 80 km/h, što je ograničenje za ovu deonicu puta, a približava se delu između 12. i 3. opštine Plaza de la Revolucion provincije Havana, optuženi nije video znak upozorenja koji se nalazio na putu, koji je ukazivao na putanju kojom vozilo treba da ide pri skretanju ulevo, a koja je postojala, u skladu sa pravcem kojim je išao. , kao i znak koji je ukazivao da mora da smanji brzinu i da vozi 40 km/h ovog d jonski, nastavio istom brzinom kojom je išao i izgubio kontrolu nad vozilom, zakačio se na desni trotoar nastavljajući da se vozi po njemu sve dok nije udario u zid trotoara, uzrokujući da se vozilo prevrne i tako nastavi da silazi niz trotoar, zbog čega je kubanski državljanin D.D.A. koji je sedeo na zadnjem sedištu iza vozača, pao je na trotoar… Pored okrivljenog u vozilu je bio Vladan Radoman, na zadnjem sedištu naspram vozača J.G.R. koji je bio na zadnjem sedištu i u sredini I.M.C. koji se nalazio na prednjem levom sedištu“, navodi se u presudi.

U udesu je poginula devojka koja je ispala iz automobila, dok su ostali povređeni.

U istom aktu se navodi da je Goran Radoman pobegao sa mesta udesa nakon što je izašao iz automobila. Uhapšen je tri meseca kasnije, 9. novembra 2011, dok je pokušavao da napusti zemlju na međunarodnom aerodromu Hoze Marti.

„Optuženi je u trenutku kada je izašao pred sudije izjavio da mu je veoma žao zbog smrti jedne od devojaka koja je bila sa njim i drugih posledica. On je naveo da se ne sjeća ničega što se dogodilo tog jutra i zbog toga navodi da nije u mogućnosti da daje dalje izjave niti odgovara na pitanja“, navodi se u presudi.

Izjavu sudijama dao je i njegov brat Vladan Radoman. On je ispričao da su bili u diskoteci, gde su svi pili alkoholna pića osim njegovog brata Gorana, koji zbog bolesti ne sme da pije. On i svedok su tvrdili da ih je Goran upozoravao da se vežu, ali devojke koje su bile na zadnjem sedištu to nisu učinile.

Tokom ročišta pročitani su izvedeni dokazi, među kojima je i potvrda da je Radoman član Crnogorskog udruženja prijatelja Kube i Crne Gore, osnovanog 2008. godine, sa ciljem jačanja međunarodnih odnosa dvije zemlje.

Sud je Radomana osudio na jedinstvenu kaznu zatvora od 7 godina zbog izazivanja nesreće i nepružanja pomoći povređenima, pa je posle pritvora na Kubi prebačen u tamošnji zatvor.

Srbija je takođe privatno molila za ekstradiciju

Goranov brat Dragan je 3. decembra 2012. od Ministarstva pravde Srbije zatražio premeštaj u Beograd na osnovu prijave prebivališta.

Samo 22 dana kasnije, zahtev je prihvatio i potpisao tadašnji pomoćnik ministra Srbije Milisav Čogurić.

Međutim, Ministarstvu pravde Kube to nije bilo dovoljno. Tražili su da zahtev za premeštaj uputi Ministarstvo pravde Crne Gore jer je Radoman crnogorski državljanin.

Kako Crna Gora nije imala diplomatsko konzularno predstavništvo na Kubi 2012. godine, Ambasada Srbije u Havani se uključila kao posrednik u slučaju ekstradicije.

Iz prepiske koju smo videli jasno se zaključuje da je Srbija, bez znanja Crne Gore, privatno molila Kubu da im Radomana izruči, pa čak i da ga prebaci u blaži zatvor.

„Danas sam u razgovoru sa direktorom Uprave za međunarodne odnose Ministarstva pravde Kube Kladiom Ramosom Boregom ponovio svoje pitanje da li postoji mogućnost da se preispita stav o Radomanu Goranu na osnovu ranijeg zahteva. ministra pravde R. Srbije. I pored ponovljenih argumenata u prilog transferu, ostao je pri stavu koji sam izneo u našem OT br. 266 od 07.08. ove godine. On podvlači da bi Ministarstvo pravde Crne Gore trebalo da uputi zahtev, s obzirom da je osuđeni crnogorski državljanin, a da je kasnije izdržavanje kazne stvar dogovora Srbije i Crne Gore… Povodom zahteva da osuđenik bude prebačen u zatvor sa blažim uslovima, naveo je da će ovaj predlog biti upućen Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kada sam insistirao da li može da ubrza, odgovorio mi je da to nije u njegovoj moći, ali da će me obavestiti čim to bude realizovano. Mogu da izrazim lični utisak da je ostalo malo prostora da bi Ministarstvo spoljnih poslova eventualno moglo drugačije da postupi po ovom pitanju, za šta, ponavljam, nisam dobila zvaničnu potvrdu“, napisala je ona u pismu potpisanom 12. avgusta. 2013. tadašnjeg ambasadora Srbije u Havani Marina Perović Petrović.

Crna Gora obaveštena po završetku radova

Crna Gora je o stavu Kube obaveštena pismom tek 23. avgusta iste godine, i to samo dva dana nakon što im se Radomanov brat obratio sa molbom.

„U svom poslednjem dopisu broj 274 od 13. avgusta 2013. godine, Ambasada RS u Havani je obavestila ovo Ministarstvo da je konačan stav Ministarstva pravde Kube da je Ministarstvo pravde Crne Gore organ koji treba da pošalje zahtev za transfer jer Goran Radoman je crnogorski državljanin. O ovom odgovoru smo obavestili podnosioca zahteva, pa je Vladan Radoman…, brat osuđenog Gorana, podneo zahtev ovom Ministarstvu 21. avgusta 2013. godine da se ovaj predmet ustupi Vašem uvaženom Ministarstvu… Molimo Vas da prihvatite naše izraze od posebne zahvalnosti i ovoga puta“, napisao je Čogurić.

Crna Gora je u novembru 2013. načelno pristala na transfer Radomana i od kubanskih kolega zatražila originalnu presudu sa potvrdom pravosnažnosti. Crna Gora bi tada bila u obavezi da poštuje presudu suda u Havani po transferu Radomana. To znači da bi Radoman, nakon izručenja, trebalo da nastavi da služi ostatak od sedmogodišnje kazne na koju je osuđen na Kubi u crnogorskom zatvoru. U zatvoru je trebalo da ostane do novembra 2018. godine.

Prema dokumentima u koje smo imali uvid, dokumentacija tada nije dostavljena, a Kuba je uprkos tome dozvolila premeštaj Radomana.

Sloboda kao novogodišnji poklon

Ključni momenat u vezi sa realizacijom transfera Gorana Radomana dešava se u decembru 2013. godine. Zvanična Srbija je 20. decembra 2013. obavestila Ambasadu Crne Gore u Beogradu da se prelazak Radomana očekuje do kraja godine.

„Kubanska strana je istakla da je važno da se u potpunosti poštuje presuda kubanskog suda i da očekuje da crnogorska strana obezbedi tehnički deo transfera i da bi ceo proces mogao da bude završen do kraja godine“, navodi se u saopštenju. pismo kaže.

Sedam dana kasnije, generalni direktor Ministarstva spoljnih poslova i evropskih integracija Branislav Karadžić upoznao je Ministarstvo pravde Crne Gore sa sadržajem ovog pisma pod naslovom „vrlo hitno“. Poslednjeg dana 2013. Ministarstvo pravde ponavlja odgovor da se transfer ne može izvršiti pre nego što domaći sud izrekne krivičnu sankciju u skladu sa domaćim propisima, odnosno pre pravnosnažnosti domaće presude.

„U međuvremenu je usledio novi dopis Ministarstva spoljnih poslova i evropskih integracija od 31. decembra. 2013. kojim smo obavešteni da će 31. decembra 2013. osuđeni Radoman Goran stići na aerodrom u Beogradu. Napominjemo da Crna Gora nema svoje diplomatsko-konzularno predstavništvo na Kubi, zbog čega se u ovaj slučaj uključila Ambasada Republike Srbije u Havani, koja je posredovala u dostavljanju informacija i pisama“, potpisao je pismo upućeno Višeg suda u Podgorici tadašnje generalne direktorke Ministarstva pravde Svetlane Rajković .

U međuvremenu, Radoman je stigao u Beograd. Pismo je Viši sud primio 17 dana kasnije. Nije bilo zakonskog osnova za hapšenje i prebacivanje Radomanija. Bio je slobodan čovek. Vrlo brzo je napustio Srbiju i otišao u Valensiju.

„Ako je Radoman Goran osuđen 31.12.2013. bio na beogradskom aerodromu 2010. godine, kako se vidi iz vašeg dokumenta, onda je očigledno da je izvršen transfer sa Kube u Srbiju. Stoga je zahtev Crne Gore Kubi za transfer bespredmetan. U vezi sa predmetnim transferom moglo se primetiti još mnogo toga, ali ćemo se od toga uzdržati, odgovorio je tadašnji istražni sudija Miroslav Bašović crnogorskom Ministarstvu pravde.

Izručenje Radomanija je diplomatska akcija

Srpski ambasador na Kubi nije jedini koji je tražio premeštaj Radomanija u Srbiju. Kako prenose srpski mediji, ministar spoljnih poslova Srbije Ivan Mrkić uputio je 26. decembra 2013. godine obaveštenje tadašnjem srpskom premijeru i ministru policije Ivici Dačiću povodom izručenja Radomanija. U tom pismu Mrkić proces njegovog izručenja naziva diplomatskom akcijom. I to bi bila uobičajena procedura, da se nije pokazalo da je sprovođenje izručenja počelo i pre nego što je tadašnji ministar spoljnih poslova Mrkić 26. decembra 2013. pisao premijeru i ministru policije Dačiću, tj. , pre nego što je dobio odobrenje za sprovođenje. To potvrđuje da su se vlasti oko izručenja Radomanija dogovorile mimo službene komunikacije.

Pojedini srpski mediji objavljuju, pozivajući se na nezvanične informacije, da je srpski biznismen pozvao poznatog fudbalera Dijega Maradonu zbog izručenja Radomana, koji je potom intervenisao kod tadašnjeg prvog čoveka Kube Fidela Kastra.

Za šta ih je Radoman teretio nije poznato ni do danas.

Puštanje Cetinja iz kubanskog zatvora krajem 2014. godine i povratak u Valensiju bio je okidač za razjedinjavanje tada jedinstvenog kotorskog kriminalnog klana, koji se razgranao na nekoliko kontinenata.

U stanu, koji je, prema tvrdnjama sektora bezbednosti, platio i iz zatvora, pronašao je tovar od 200 kilograma kokaina koji je neko tu sakrio. Navodno je uzeo tu drogu, iako nije bila njegova, da bi „platio” korišćenje svojih sredstava za vreme provedeno iza rešetaka.

Pritisak na Radomana da vrati kokain počeo je dizanjem u vazduh blindiranog Audija Milana Vujotića iz Podgorice u februaru 2015. godine. Detonacija na parkingu u Bloku 5 potresla Podgoricu. Vujotića je tog dana pratio tada maloletni sin, koji je ostao nepovređen. Istraga o ovom slučaju je još u toku.

Nekoliko sati posle paklenog dana u Podgorici, Radoman je ubijen u zgradi na Novom Beogradu. Time je postao prva žrtva krvavog kokainskog rata, koji i danas traje. Tada niko nije mogao ni pretpostaviti da će jednom najbliži saradnici, pripadnici do tada jedinstvenog kotorskog klana, krenuti u istrebnički rat.