Od Biljane Plavšić do Radislava Krstića: Ko se „pokajao“ za zločine počinjene u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije?

Osuđenici se susreću sa dvema različitim interpretacijama svog priznanja – za jedne, priznanje je „lažno“ i koristi se u svrhu smanjenja izrečene kazne, dok za druge ono može predstavljati ili sebičan čin kako bi „mirno spavao“ ili zaista želju za suočavanjem sa posledicama svojih dela.

Radislav Krstić

Osuđeni ratni zločinac Krstić napisao je u pismu sudu Ujedninjenih nacija, u kojem traži prevremeno puštanje na slobodu, da bi glasao za Rezolcuiju o genocidu u Srebrenici „iako nema pravo glasa“.

„Za ovu Rezoluciju glasala je većina zemalja na svijetu, za ovu Rezoluciju glasam i ja iako nemam prava glasa. Nemam pravo glasa jer se u ovoj Rezoluciji pominje i moje ime. Moje ime se pominje jer sam podržao i pomogao genocid. Moje ime se pominje jer sam počinio krivično djelo nezamislivo i neoprostivo. Ne tražim oproštaj, ne tražim opravdanje, ne tražim razumevanje jer znam da ne treba i ne mogu da ih dobijem“, stoji u pismu.

U genocidu u Srebrenici pripadnici VRS ubili su više od 8.000 bošnjačkih civila u julu 1995. godine.

Udruženje Pokret Majke enklava Srebrenica i Žepa i Udruženje žrtava i svedoka genocida, oglasili su se saopštenjem povodom Krstićevog pisma i istakli su da „po ko zna koji put presuđeni razni zločinci pokazuju svoje pravo lice“.

Majke Srebrenice i Udruženje žrtava i svedoka genocida, u zajedničkom saopštenju, ukazali su da su nakon Biljane Plavšić i „njenog lažnog prihvatanja odgovornosti i lažnog pokajanja za ratne zločine“, nakon Darija Kordića i njegovog „lažnog iskaza kako bi izašao na slobodu, a nakon izlaska, javno izjavio da bi „ponovio sve u sekundu““, sada Radislav Krstić, prvi presuđenik za genocid u Srebrenici, piše, obećava da bi čak i glasao za rezoluciju o genocidu u Srebrenici – „to je laž“.

Biljana Plavšić

Biljana Plavšić, nekadašnja predsednica RS priznala je krivicu 2002. godine godine.

„Izjašnjavam se da sam kriva“, priznala je Plavšić u Haškom tribunalu, nakon čega je, prema sporazumu o priznavanju krivice, postupak okončan presudom od 11 godina, uz odbacivanje svih ostalih optužbi, uključujući i onu za genocid.

Međutim, nakon sedam godina, 2009. godine, Plavšić je u intervjuu za švedski magazin „Vi“, iz švedskog zatvora, povukla priznanje koje je dala.

„Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila nista loše. Priznala sam krivicu za zločine protiv čovječnosti zato da bih mogla pregovarati o ostalim optužbama. Da nisam, suđenje je moglo potrajati tri, tri i po godine. S obzirom na moje godine, to nije bila prihvatljiva opcija“, rekla je Plavšić.

Plavšić, profesorka biologije, koja je pravdala zločine nad muslimanima i Hrvatima tokom rata u BiH rečima da se radi o „prirodnom fenomenu“, priznala je da je obmanula Tribunal, koji je njeno priznanje smatrao važnim korakom ka pomirenju, prenela je tada Radio Slobodna Evropa (RSE).

Miroslav Bralo

Miroslav Bralo je bio pripadnik “Džokera”, jedinice Vojne policije HVO, koja je delovala prvenstveno u regionu Lašvanske doline u srednjoj Bosni i Hercegovini tokom 1993. On je osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina počinjenih u Ahmićima.

Kako je navedeno iz Mehanizama za međunarodne krivične sudove, Bralo je počinio niz strašnih zločina i osuđen je za ubistvo pet ljudi i pomaganje u ubistvu 14 bošnjačkih civila, od kojih su devetoro bili deca.

Kako je preneo N1, Bralo je okrutno silovao i mučio jednu Bošnjakinju i držao je zatočenu približno dva meseca, tokom kojih su je po želji zlostavljali oni koji su je držali zatočenu.

Pretresno veće je smatralo da je vredno pažnje to što je Bralo priznao zločine za koje se nije prvobitno teretio i što je uložio napore da okaje svoje zločine angažujući se u radu za opšte dobro i pomažući u lociranju ostataka nekih od njegovih žrtava.

Ovaj ratni zločinac je 7. oktobra 2005. potpisao sporazum o izjašnjavanju o krivici i činjeničnu osnovu kao i svoje lično izvinjenje.

U svojoj pisanoj izjavi Bralo je izjavio sledeće: “Ime mi je Miroslav Bralo. Želio bih da se lično izvinim svim žrtvama koje sam povredio i svim članovima njihovih obitelji koje sam povredio onime što sam učinio. Želim da kažem da meni je iskreno žao za sve njihove patnje. Ono što sam rekao u sudu posljednji put zaista sam i mislio: kriv sam i duboko se kajem“.

Milan Babić

Još jeda od prvih osuđenika za ratne zločine koji se pokajao je Milan Babić, lider samoproglašene Republike Srpske Krajine.

„Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećajem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su oni bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno isterani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani“, rekao je Babić pred Tribunalom.

Babić izvršio je samoubistvo u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala u Ševeningenu, početkom marta 2006. godine, preneo je ranije naš list.

Dragan Obrenović

Haški tribunal oslobodio je 2012. godine bivšeg oficira VRS Dragana Obrenovića pre isteka kazne od 17 godina zatvora zbog zločina nad Muslimanima u Srebrenici.

Odluku o Obrenovićevom oslobađanju doneo je u septembru 2011. godine tadašnji predsednik Tribunala Patrik Robinson, ali je ona do februara 2012. bila pod pečatom, prenela je RSE.

Obrenović je oslobođen iako nije izdržao dve trećine kazne. U trenutku oslobađanja, Obrenoviću je isteklo više od polovine kazne.

Sudija Robinson obrazložio je da je takvu odluku doneo zbog Obrenovićeve „izuzetne saradnje“ s haškim tužilaštvom, a uprkos veoma velikoj težini zločina za koje je osuđen nakon što je priznao krivicu.

Obrenović je u maju 2003. priznao krivicu za učešće u progonu srebreničkih Muslimana, uključujući i ubistvo 7.000 zarobljenika u danima pošto je VRS 11. jula 1995. zauzela taj grad. U decembru 2003. osuđen je na 17 godina zatvora, a u junu 2004. prebačen je u Norvešku na izdržavanje kazne.

Posle nedelju dana suđenja, Obrenović je priznao da je kriv za najtežu i sveobuhvatnu tačku optužnice – progon Muslimana na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, a tužioci su, u okviru nagodbe, preostale optužbe povukli.

Damir Ivanković

Damir Ivanković, pripadnik interventnog voda policije, priznao je krivicu za zločine počinjene u Prijedoru 1992. godine. Učestvovao je u progonu i ubistvu 200 bošnjačkih i hrvatskih civila iz Prijedora. Svi su ubijeni u jednom danu.

Nakon što je priznao krivicu pred sudom u Bosni i Hercegovini, Ivanković je svedočio protiv drugih optuženih i detaljno opisao okolnosti zločina i svoju ulogu u njemu, preneo je N1.

Ivanković je na suđenju izjavio: “Želim priznati da sam počinio zločin. Niko mi ništa nije obećao zbog ovog priznanja, riječ je o čistoj savjesti.“

Osuđen je 2009. na 14 godina zatvorske kazne. Međutim, kada ga je BIRN posetio u zatvoru u Mostaru, negirao je da je ikoga ubio.

Esad Landžo

Esad Landžo, stražar u logoru Čelebići u BiH, javno se izvinio svojim žrtvama, te snimio film kako bi pokazao svoje kajanje.

Iako se Landžo izvinio i snimio film kako bi izrazio svoje kajanje, njegovi napori, u podeljenom društvu, nisu imali nikakav uticaj.

U intervjuu za Balkan Insight, Landžo je rekao: „Ne možete napredovati u društvu u kojem građani nisu krenuli naprijed”.

Landžovo izvinjenje u potpunosti su ignorisali i Srbi i Bošnjaci.

„Film koji sam snimio uticao je na moje kontakte sa prijateljima u bošnjačkoj zajednici u Finskoj. Počeli su da me izbjegavaju. Stalno su me kritikovali govoreći: ‘Zašto si morao snimiti film i izađeš u javnost?’, ‘Ja to nikada ne bih uradio a nisi trebao ni ti’, ‘Napravio si grešku’, i tako dalje”, rekao je on i dodao:

„Stalno sam ponavljao da se nisam izvinio cijeloj srpskoj zajednici, već samo svojim žrtvama; ljudima koje sam lično povrijedio vlastitim rukama. Ali ljudi na to ne gledaju tako. Ako si Bošnjak, ne trebaš se izvinjavati Srbima dok se oni ne izvine Bošnjacima za ono što su uradili. I mi se, s takvim razmišljanjem, vrtimo u krug“.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je 1998. godine osudio Landžu na 15 godina zatvora za ubistvo i mučenje srpskih zarobljenika u logoru Čelebići.

Slučaj Čelebići je bio jedan od prvih slučajeva MKSJ-a. Landžo, koji je imao samo 19 godina kada je počinio zločine, bio je najmlađi optuženik koji je osuđen. Ni tokom suđenja, ni tokom izdržavanja desetogodišnje zatvorske kazne nije izrazio kajanje niti je tražio oprost.

„Tada nisam bio spreman. Nisam shvaćao veličinu svojih zločina i nisam osjećao kajanje. Tribunal mi je spasio život. Suočio me sa strašnim zločinima koje sam počinio. Moj svijet poricanja počeo se rušiti kada su svjedoci počeli da svjedoče u sudnici preda mnom. Slušao sam ih kako pričaju o svojoj patnji i nije bilo bježanja”, kaže on.

Deset godina nakon izricanja presude, odnosno nakon što je odslužio dve trećine kazne, Landžo je 2008. napustio zatvor i započeo novi život u Finskoj.

Film „Neoprostivo” je 2017. godine premijerno prikazan na Sarajevo Film Festivalu. Landžo nije bio pozvan da prisustvuje.

Iako je film prikazan u BiH, on nikada nije prikazan u RS.

Prema pisanju Balkan Insajta (BI), ovo povlači pitanje zašto Vlada RS-a ne bi htela da prikaže takav film? Ako ništa drugo, moglao bi ga koristiti za nacionalističku propagandu, da potkrepi njihov argument da su i Srbi bili žrtve.

Dragan Nikolić

Dragan Nikolić, bivši upravnik logora bosanskih Srba, u Haškom tribunalu početkom 2005. godine osuđen je na 20 godina zatvora nakon što je priznao krivicu da je učestvovao u ubistvima, silovanju i mučenju bošnjačkih zatvorenika u logoru Sušica u Vlasenici 1992.

Nikolić je u izjavi pred haškim sudijama rekao da se “iskreno kaje” za zločine u kojima je učestvovao, preneo je BI.