Koja je kriza opasnija – na Kosovu ili u BiH?

Bilo je reči o tome gde je Zapad više angažovan – na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini, kako Moskva koristi krize na Zapadnom Balkanu da bi povećala svoj uticaj, koliko je Rusija prisutna u Srbiji i Republici Srpskoj, imaju li Brisel i Vašington plan kako da smire krizna žarišta na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, zašto su zapadni zvaničnici toliko popustljivi prema Aleksandru Vučiću i Miloradu Dodiku i kako se to odražava na situaciju na Zapadnom Balkanu.

Razgovaralo se i o tome da li je Vučićeva taktika da zaoštrava krizu, pa onda nudi smirivanje da bi Zapadu pokazao da je on glavni igrač na Zapadnom Balkanu, kome u Evropskoj uniji, pored Mađarske, odgovara Dodikova secesionistička politika, da li su sankcije Aleksandru Vulinu, šefu srpske tajne službe, znak da je Vašington počeo da menja odnos prema Vučiću, kao i o tome gde postoji veći rizik od oružanog sukoba – na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Koja je kriza u ovom trenutku opasnija – na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini?

Ivana Stradner: Mislim da su obe krize izuzetno opasne, ali da je možda ona u Bosni i Hercegovini trenutno opasnija.

Na Kosovu postoji NATO misija i Zapad dosta pažnje posvećuje onome što se dešava na Kosovu, ali nemam utisak da se ista takva pažnja posvećuje Bosni i Hercegovini posebno kada imamo u vidu ono što radi Milorad Dodik.

Tamo su velike polarizacije, da ne pričam o uticaju Rusije i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji Bosnu i Hercegovinu kao i Kosovo koristi da eskalira krizu.

Žarko Korać: Rekao bih da je opasnija kriza na Kosovu jer ona ima i oružanu stranu. Pre dva meseca bilo je pucanja. Vučić je izveo deo vojske u blizini granice sa Kosovom premda je nejasno u kojoj meri je to u skladu sa Kumanovskim sporazumom.

Kosovska kriza je opasnija i zato što nema znakova da deeskalira.

A u Bosni i Hercegovini imate fenomen o kome se retko govori. Od Dejtonskog sporazuma nikada niko nije pucao ni na jednog stranog vojnika koji se nalazi u Bosni i Hercegovini.

Kriza se tamo produbljuje politički gledano.

Hibridni rat

Omer Karabeg: U kojoj meri Rusija koristi krizu u Bosni i Hercegovini i na Kosovu za širenje svog uticaja na Zapadnom Balkanu?

Ivana Stradner: Rusija ima izuzetno veliki uticaj na sve što se dešava na Balkanu, ona tamo vodi hibridni rat. To je rat koji ne podrazumeva upotrebu oružane sile već informacione operacije, destabilizaciju preko energetike i širenje uticaja preko Srpske pravoslavne crkve.

Nije cilj Moskve da zauzme Balkan kao teritoriju, niti bi ona to mogla. Ali Rusija već godinama pokušava da napravi haos na Balkanu putem informacionih operacija.

Balkan je postao izuzetno ranjiv nakon rata u Ukrajini jer Rusija pokušava da tamo zapali novo ratno žarište.

Probala je da zapali Moldaviju, pogledajte šta se dešava između Jermenije i Azerbejdžana, da ne govorim o Gruziji.

Rusija traži mesto na Balkanu gde bi mogla da izazove NATO.

Izabrala je Kosovo jer tamo postoje trupe KFOR-a. Ona nastoji da preko svojih proksi igrača tamo napravi haos i pokaže da NATO nije kredibilna institucija koja može da zaštiti Kosovo.

Prema onome što sada vidimo Balkan je već u hibridnom ratu.

Žarko Korać: Rusija je itekako angažovana na Zapadnom Balkanu. O tome postoje direktni dokazi, ali je mnogo toga što ne znamo.

Retko se dogodi da nešto saznamo poput one afere iz 2021. kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova, a sadašnji šef tajne službe Srbije Aleksandar Vulin odneo u Moskvu snimak sastanka koji su ruski demokratski opozicionari imali u Beogradu.

Krajnje je neuobičajeno da se tako nešto pojavi u javnosti. Ja sam čak mislio da je Rusija to namerno uradila da bi kompromitovala eventualnu mogućnost da se Srbija odmakne od Rusije i da bi pokazala svoj uticaj u Srbiji.

Rusija je u Srbiji medijski snažno prisutna. Većina tabloida, koje direktno kontroliše Vučić, jako mnogo citira Russia Today ne samo kada je u pitanju ukrajinski rat, nego i kada se radi i o drugim događajima u svetu. Ovde je ruska propaganda skoro dominantna u javnom mnjenju.

Rusija nije zaboravila poniženje kada njen ministar spoljnih poslova Lavrov nije mogao doći u Beograd jer mu nijedna NATO zemlja u okruženju Srbije nije dozvolila prelet. To je realnost koju Rusija zna.

Međutim, Rusija koristi Srbiju i Bosnu i Hercegovinu kao šahovske figure koje su joj potrebne radi ucenjivanja i političke igre sa Zapadom.

Najdirektniji uticaj Rusija ima u Republici Srpskoj. Milorad Dodik je više puta bio kod Putina. Verovatno ne postoji nijedan lider, uključujući i Vučića, koji je toliko puta video Putina.
Vučićeva igra

Omer Karabeg: Ima li Zapad plan kako da reši krizu na Kosovu?

Ivana Stradner: Zapad ima samo jedan plan, a to je da situacija na Kosovu ne eskalira u oružani sukob. Sve što sprečava da se to desi smatra se uspehom. Vučić to vešto koristi.

Njegova strategija je da najpre eskalira na Kosovu, pa potom smiri situaciju i sebe promoviše kao medijatora. Na taj način on šalje poruku Zapadu – nećete imati mir na Balkanu ako nemate mene.

Na unutrašnjem planu Vučić se služi strategijom koju je Vladimir Putin koristio kada je došao na vlast. Potpuno je uništio liberalnu prodemokratsku opoziciju i počeo da osnažuje desničarske partije. Upravo to se dešava u Beogradu.

Vučićev jedini cilj je da što duže ostane na vlasti. Kosovo mu služi da bi ostvario taj cilj. A Amerika i Evropska unija rade sve moguće da bi udovoljile Vučiću kako ne bi eskalirao na Kosovu.

Žarko Korać: Zapad ima nekakav plan za Kosovo. Hajde da kažemo da je Ohridski sporazum poslednja varijanta tog plana iako on u suštini uopšte nije primenjen pošto ne odgovara ni Vučiću, ni Kurtiju. Mnogo više Vučiću nego Kurtiju.

Kurti bi možda nešto i uradio na severu Kosova u smislu autonomije, ali Vučiću to uopšte ne odgovara. Njemu najviše odgovara otvoreni politički konflikt na Kosovu.

Šargarepa bez štapa

Omer Karabeg: Da li Brisel i Vašington imaju strategiju kako da reše krizu u Bosni i Hercegovini?

Ivana Stradner: Za razliku od Kosova, gde Zapad ima neku ideju kako da reši krizu, kad je reč o Bosni u Hercegovini Zapad se našao u situaciji da više ne zna šta da radi.

Prema Dodiku se godinama vodi politika davanja šargarepe bez štapa što je rezultiralo u stalnim pretnjama secesijom. Bez podrške Evropske unije sankcije, koje je Amerika uvela Dodiku, ne mogu da promene situaciju. Dodik to veoma dobro zna i svaki čas dovodi situaciju do ivice.

Zato sam na početku ovog razgovora rekla da sam mnogo više zabrinuta za Bosnu i Hercegovinu nego za Kosovo. Vučić je svestan da bi bilo kakav oružani konflikt na Kosovu doveo do direktnog sukoba sa NATO-om i on to želi da izbegne.

U Bosni i Hercegovini situacija je drugačija jer se tamo nalazi EUFOR i veliko je pitanje šta bi on mogao da uradi ako dođe do najgoreg.

Ponoviću, zbog rata u Ukrajini Zapad trenutno zanima samo da ne dođe do oružanog sukoba na Balkanu, pa zapadni zvaničnici sve čine kako bi udovoljili Vučiću, pa samim tim i Dodiku. Da nije tako mnogo više bi radili štapovi nego šargarepe. Zato Dodik nastavlja da eskalira.

Ne treba zaboraviti da je nedavno bio u Rusiji, da se je sastao sa Putinom i sa Patruševom, sekretarom Saveta bezbednosti Ruske federacije. I to u situaciji kada niko ne ide u Moskvu.
Neko će reći da ne može biti konflikta na Zapadnom Balkanu dok Rusija ne dopremi tenkove i avione.

Nije tako. Dovoljno je da Dodik eskalira, da su Russia Today i Sputnjik veoma prisutni, da mediji objavljuju izveštaje koji kao da pisani u Moskvi, pa da jačaju tenzije i etničke provokacije.

Ali nije samo problem odnos Moskve i Beograda prema Bosni i Hercegovini, nego i ponašanje Hrvatske koje dovodi do velikih polarizacija.

Tako da je situacija u Bosni i Hercegovini veoma komplikovana i zahteva veoma kompleksna rešenja. Zapad, međutim, nije spreman da uradi bilo šta kompleksno, oni žele brza i jednostavna rešenja.

Upozorenje

Omer Karabeg: Ispada da Zapad nema strategiju kad je reč o Bosni i Hercegovini, da ne zna šta bi uradio. Stiče se utisak da Milorad Dodik može da zaoštrava krizu bez ikakvih posledica. Evropska unija nije spremna da mu uvede sankcije. Dodik to zna i tera svoje.

Žarko Korać: Dodik ima jednu konstantu. To su neprekidne pretnje da će raspisati famozni referendum i da će tražiti secesiju Republike Srpske, naravno sve sa ambicijom da se ona priključi Srbiji što Aleksandar Vučić nikada nije negativno komentarisao.

Bosna i Hercegovina suštinski traži reviziju Dejtonskog sporazuma za koju niko nije spreman. Zato mi bosanska kriza, za razliku od kosovske gde je rešenje moguće, deluje kao fundamentalna kriza koja će da traje.

Ipak su se poslednjih meseci pojavile dve stvari. Prva je da se pominje da bi NATO trupe mogle da dođu u Brčko što bi građanima donelo osećanje sigurnosti.

I drugo, pominje se da bi Republika Srpska, koja je inače u vrlo teškom ekonomskom položaju, mogla biti kažnjena tako što bi Evropska banka za obnovu i razvoj suspendovala kredite od kojih zavisi Republika Srpska.

Omer Karabeg: Mada je to demantovano. Evropska banka za obnovu i razvoj to je demantovala.

Žarko Korać: Naravno da je demantovala jer bi tu odluku morao da donese Odbor guvernera. Međutim, nekada pustite vest, pa posle demantujete da bi onaj kome ste uputili razmislio o tome. I demantovane vesti su još uvek vesti.

Ne verujem da je ta vest proizvod mašte nekog novinara. Mislim da je to jedna mala pretnja i sasvim sam siguran da ju je Dodik čuo.

Omer Karabeg: Evropska unija, navodno, ne može da uvede sankcije Dodiku pošto se sve odluke moraju da se donose jednoglasno, a Mađarska otvoreno podržava Dodika. Da li je reč samo o Mađarskoj ili postoje i druge zemlje u Evropskoj uniji koje se protive uvođenju sankcije Dodiku, ali prećutno?

Ivana Stradner: Problem je u tome što Zapad smatra da treba popuštati svim onim liderima koji bi mogli da izazovu oružanu eskalaciju i zato im daje sve samo da ne bi eskalirali.

Ne znam koje bi još zemlje mogle da podržavaju Dodika, ali ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da postoji veoma mali broj zemalja u Evropskoj uniji koje su spremne da govore o štapovima zato što je mnogo lakše dati šargarepu i umiriti protivnika nego uvesti sankcije.

Pomenuli smo i kredite. Složila bih se sa gospodinom Koraćem da je vest o suspenziji kredita puštena da bi se neki ljudi u Republici Srpskoj zapitali kako mogu opstati bez finansijske podrške Evrope.

„Mudre glave“

Omer Karabeg: Često se spekuliše da je Dodik počeo da smeta Vučiću, pa se Vučić postepeno distancira od njega. Koliko ima istine u tim spekulacijama?

Žarko Korać: Dodikovi ispadi povremeno smetaju Vučiću, ali ne previše.

Ovih dana je u Beogradu održan sastanak na kome su, kako su to najavili svi vladini mediji, mudre glave raspravljale šta raditi sa Kosovom i u regionu. A te mudre glave pored Vučića su patrijarh Srpske pravoslavne crkve i Dodik.

To je još jedan primer kako Vučić koristi Dodika da pokaže svom izrazito nacionalističkom biračkom telu da se on konsultuje i sa Dodikom i sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Inače, tačno je da Zapad vodi politiku nezameranja Vučiću. Međutim, čini mi se da se nešto promenilo u američkoj politici stavljanjem Vulina na crnu listu sa vrlo drastičnim obrazloženjem. Vulin tu nije bitan, to je direktna poruka Vučiću.

Primećeno je takođe da se Kristofer Hil, američki ambasador u Beogradu, nakon povratka s konsultacija u Stejt departmentu mnogo manje oglašava i mnogo manje pruža podršku Vučiću što je ranije radio. Nešto se promenilo u američkoj politici, ali vrlo malo i sa velikim zakašnjenjem.

Ivana Stradner: Jasno je da postoji savez Vučić-Dodik. Ali taj odnos treba razumeti u kontekstu Vučićevog većeg plana, a to je opstanak na vlasti. Da bi opstao na vlasti on mora da eskalira, pa onda deeskalira i pozicionira sebe kao medijatora. To je taktika koju koristi i na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori.

Koja je tu uloga Dodika? On je veoma koristan Vučiću kada igra po njegovim pravilima. Dodik ponekad pretera što Vučiću ne odgovara jer ga dovodi u nezgodnu situaciju imajući u vidu njegovu politiku balansiranja između Istoka i Zapada i posebno njegov odnos prema Vašingtonu.

Inače, Amerika je ljuta zbog situacije u Republici Srpskoj, ali, s druge strane, ne želi da izaziva Vučića.

U Americi vlada uverenje da u Srbiji trenutno ne postoji opozicija sa kojom može da se radi, pa se radi sa onim ko je trenutno na vlasti.

Američka politika prema Balkanu ne može da se shvati bez razumevanja onoga što se dešava između Jermenije i Azerbejdžana, što se dešava u Moldaviji i koliko predsednica te zemlje Maja Sandu odlučno ide prema Evropskoj uniji.

Amerika na sličan način pokušava da i Srbiju odvoji od Rusije kako bi na spoljnopolitičkom planu dobila još jedan poen protiv Rusije.

Ali ja nisam, za razliku od nekih drugih u Vašingtonu, toliko sigurna da Vučić može da odigra tu ulogu. Moje mišljenje često nije u saglasnosti sa zvaničnom američkom politikom prema Vučiću. Zato što gospodin Vučić nije žrtva ruskog uticaja. Mislim da on taj uticaj izuzetno vešto strateški koristi.

Rizik od rata

Omer Karabeg: Ukoliko se krize na Kosovu i u Bosni i Hercegovini budu pogoršavale, gde postoji veći rizik od oružanih sukoba – na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini?

Žarko Korać: Pre bi to moglo da se desi na severu Kosova. Jer i Aljbin Kurti tera neku svoju agendu. Meni je malo čudno što se on doživljava, ako mogu tako da kažem, kao anđeo pomirenja kada je njegova stranka u parlamentu bacala suzavac.

Dao je mnogo dokaza da je vrlo nezgodan i tvrd pregovarač i da ga u suštini najviše zanimaju sopstveni program i sopstvene ideje, što nije baš karakteristika pragmatičnog političara.

Njegovi potezi su odgovor na Vučićevu katastrofalnu odluku da pozove Srbe da izađu iz svih institucija Kosova i da bojkotuju tamošnje izbore. To je bio blef koji nije uspeo.

On je mislio da će tako naterati Zapad da prisili Kurtija da formira Zajednicu srpskih opština što se nije desilo.

Mislim da je moguće da na severu Kosova dođe do nekog manjeg oružanog konflikta. U Bosni to za sada ne vidim.

Ne vidim ko bi to radio i kako bi to radio bez obzira na ogromne provokacije. Nedavno su se u Srebrenici pojavili bilbordi na kojima se daje podrška Aleksandru Vulinu.

Vučić je ovih dana rekao da su on i patrijarh Porfirije prihvatili Dodikov predlog da se ove godine Dan sećanja na žrtve Oluje obeleži u Prijedoru gde su u prošlom ratu počinjeni stravični zločini nad nesrpskim stanovništvom.

To je neprekidno provociranje Bošnjaka, ali do sada nije izazvalo nikakav oružani sukob.

Na Kosovu smo imali pucnjavu, napadnute, pretučene i ranjene vojnike KFOR-a. Zato mislim da bi se oružani sukob pre mogao očekivati na severu Kosova.

Ivana Stradner: Na početku ovog razgovora pitali ste me koja je kriza opasnija – da li na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini. Rekla sam da je opasnija ona u Bosni i Hercegovini zato što Zapad nema konkretnu strategiju za Bosnu i Hercegovinu.

Ali ono što se pre dva meseca desilo na Kosovu, kada je povređeno neki kažu 30, a neki 40 vojnika KFOR-a, bilo je na ivici sukoba. Mislim da će to nastaviti da eskalira.

Ljudi me stalno pitaju da li je na Balkanu moguć rat kakav je bio u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Ne verujem u to, mada mislim da do nekih manjih oružanih sukoba može da dođe.

Vučiću ne odgovara oružani rat ni na Kosovu, ni u Bosni i Hercegovini. Međutim, onog momenta kada bude sateran u ćošak i kada se bude osećao ugroženim – ko zna šta bi uradio da ostane na vlasti.

Ali da direktno odgovorim na vaše pitanje. Mislim da, s obzirom na ono što smo videli pre dva meseca, veći rizik od oružanih sukoba postoji na Kosovu, ali ne bih isključila da bi u jednom momentu moglo doći i do neke vrste oružanog sukoba i u Bosni i Hercegovini.

Nikada neću zaboraviti kad je Njujork tajms uoči rata u bivšoj Jugoslaviji objavio članak gde je objasnio kako se Jugoslavija sprema za rat. Vrlo mali broj ljudi iz regiona poverovao je da tako nešto može da se dogodi. Tako je i danas.

Mi sedimo ovde i pričamo o potencijalnom oružanom sukobu, čujemo slične argumente i od ljudi u Vašingtonu i Evropskoj uniji, a mnogi na Balkanu u tako nešto ne veruju.