Koje sve trikove koristi Vučić?

MANIPULACIJA: Na ovaj način uvredljivo, manipulativno i krajnje neodgovorno zvuči uporno insistiranje Aleksandra Vučića na plati od 720 evra u zemlji u kojoj 60 odsto radnika radi za 60.000 dinara mesečno, gde polovina zaposlenih radi za 55.000 dinara, pa čak i pola miliona za minimalac ili 40.000 dinara .

Prosečna plata, koja je zaista 720 evra, nije jedini trik koji predsednik koristi u borbi protiv radnika – stalno ih ponižava tvrdnjama da lažu da su na poslu morali da nose pelene, a onda bolesni ljudi napuštaju radna mesta.

Verovatno zbog mamurluka ili lenjosti koju predsednik često prepoznaje kod lokalnog stanovništva, bilo da tvrdi da mleka nema na rafovima „jer niko neće da muze krave” ili „zbog visokog standarda naših građana, oni ne žele da rade za male plate, pa moramo da uvozimo radnike“.

A šta kaže struka; oni koji brojeve koriste isključivo u svrhu sagledavanja istine?

„Tačan broj radnika na minimalcu ne postoji. Moguće su samo procene i to za septembar, jer se podaci o raspodeli zarada zaposlenih dobijaju iz godišnje ankete o zaradama i radnom vremenu. Prema ovim podacima, u septembru 2022. godine više od pola miliona radnika koji su registrovani zaposleni primalo je platu do 40.000 dinara, dok je oko 200.000 radnika primalo platu manju od 36.000 dinara. Ne znamo koliko zarađuje sto hiljada radnika koji rade na crno, a ako takvih podataka ima, nema ih, kao što nema ni podataka o isplati zarada. Manje od trećine zaposlenih u Srbiji prima prosečne i veće zarade, pa kada se u prvi plan istaknu podaci o prosečnim zaradama, govori se o manjini zaposlenih u Srbiji i u tome vidim nameru da se iskrivi realnost“, rekla je Sarita za Novi magazin Bradaš, istraživač iz Centra za dostojanstven rad.

BOGATI SVE BOGATI: Njeno mišljenje deli i Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo u Beogradu, koji govori o paralelnim realnostima u kojima jedni imaju sva prava, a drugi nikakva. Upitan o položaju poslodavaca koji bi se lako mogli svrstati u krug privilegovanih, posebno u odnosu na ljude koji kod njih rade, sagovornik Novog magazina pravi razliku između investitora kao što su GEOKS, Jura, Leoni, Aptiv.. a oni drugi, da tako kažem, naši.

„Na jednoj strani su takozvani strani investitori, sa kojima se ugovaraju netržišni uslovi poslovanja, praćeni raznim olakšicama i subvencijama, pri čemu država često zapravo isplaćuje radnike koje ti ljudi koriste za ostvarivanje profita. Među ovim investitorima ima i onih koji su nesavesni i koji krše propise Republike Srbije, zbog čega nadležni državni organi često okreću glavu. To smo videli mnogo puta i na primeru GEOKS-a, Jure, Fijata, Aptiva, Linglonga i verovatno u mnogim drugim slučajevima koji nisu medijski propraćeni“, kaže Reljanović.

U ovu grupu spadaju i privilegovana domaća preduzeća, koja se na državnim tenderima zapošljavaju kao izvođači ili podizvođači. Svi oni koriste sve moguće beneficije koje plaćaju građani Srbije i nije jasno zašto i kakva bi bila objektivna ekonomska logika takvog ponašanja, dodaje on, misleći na podgrupu „ostali”.

„To su domaći poslodavci – po pravilu mikro, mala i srednja preduzeća, kao i preduzetnici, koji poštuju sve državne propise i pod značajnim su fiskalnim opterećenjima, a ne dobijaju državnu pomoć ni direktno ni indirektno. Koriste se i posledice promena radnog zakonodavstva koje su lobirale interesne grupe (stranog) kapitala, a koje nemaju za cilj da olakšaju poslovanje njima, već poslodavcima iz prve pomenute grupe, ali se podjednako odnose na sve. Oni su, dakle, ‘slučajni’ korisnici promena koje prvenstveno štete radnicima i koje imaju za cilj pojeftinjenje radne snage i smanjenje mogućnosti zaštite prava radnika. Opšta klima koja se stvara, a koja ne ide u prilog radnicima, je, dakle, smanjenje troškova rada, ali se taj teret ne raspoređuje ravnomerno – dok pojedini poslodavci imaju značajne beneficije, neki drugi mogu imati samo indirektnu korist“, navodi naš sagovornik, zaključujući: „Naravno da su radnici u najtežem položaju zbog takve politike, ni kroz puno radno vreme ne mogu sebi i svojim porodicama da obezbede dostojanstven život u skladu sa minimalnim međunarodnim standardima.

TRKA DO DNA: Inače, računica Centra za politike emancipacije pokazuje da je plata za život u 2021. godini trebalo da iznosi 114.752 dinara.

A to je skoro tri puta više od minimalne zarade i duplo više od zarade koju prima većina zaposlenih u zemlji. A nije da država nema para. Nije tačno da je Srbija siromašna zemlja i da se ne može porediti sa zapadnjacima, što se često služi kao prilično blag argument kada se poljoprivrednicima smanjuju subvencije ili se prosvetarima uskraćuje povećanje plata ili jednostavno ne odobrava minimalna zarada.

Naprosto, tokom pandemije korona ta ista država je privredi i građanima podelila više od 10 odsto BDP-a, što je skoro duplo više od zemalja centralne i istočne Evrope sa kojima poredimo. Princip neciljane raspodele pomoći u osnovi je isti kao i princip oporezivanja u državi, koji godinama uzima podjednako i onima koji primaju minimalac i bogatima sa šestocifrenim primanjima. Svi apeli stručnjaka da se u Srbiji uvede progresivno oporezivanje kako bi oni koji više zarađuju i izdvajaju za dobrobit svih, ostali su samo mrlja na papiru. Država Srbija danas, tvrdi Mario Reljanović, „svesno podstiče društvenu nejednakost i štiti bogate na račun siromašnijih građana”. I to nije najgore.

„Daleko značajnije, u kontekstu budućnosti, jeste opredeljenje države da trajno sprovodi politike koje nisu u skladu sa osnovnim funkcijama savremene države. Naime, politika trke do dna podrazumeva nekoliko posledica, a jedna od njih je da je državi sve teže da pronađe novac kojim bi finansirala ogromne ustupke takozvanim stranim investitorima, koji se istovremeno isplaćuju. sve manje i košta sve više i više – jer u trci ka dnu, dno zapravo ne postoji i uvek morate biti konkurentniji od drugih zemalja koje se odlučuju za slične opcije. Dakle nedostatak novca za sprovođenje investicione politike je hroničan problem, koji se rešava (osim spoljnog zaduživanja, koje ima i svoje objektivne granice) smanjenjem budžetskih davanja koja se smatraju nepotrebnim, odnosno neophodnim zlom – odnosno socijalnim davanjima. . Ne računajući ulaganja u vojsku i policiju, koja su odlika svakog autoritarnog režima, najveći zaokret u preraspodeli javnih sredstava napravljen je upravo u domenu prebacivanja novca iz socijalnih davanja za podršku trci ka dnu. Ovakvo ponašanje države dovodi do gašenja socijalne funkcije države – ako posmatramo socijalna davanja, ona su u prethodnoj deceniji, gotovo bez izuzetka, realno drastično smanjena. Istovremeno, politička poruka je jasna da se bogati moraju osećati privilegovano u Srbiji – zato mi nemamo progresivne stope poreza i doprinosa, iako je sasvim realno da ih uvedemo“, objašnjava Reljanović i dodaje:

„Od 2001. godine u raznim oblastima, uključujući poreze, vrlo brzo i lako dolazimo do ekstrema kojih nema ni u najliberalnijim ekonomijama – kao što je linearni porez na dohodak. Još veći apsurd nastaje u slučaju doprinosa, jer se posle određenog cenzusa prihoda ne uplaćuju doprinosi PIO – što dovodi do toga da oni koji zarađuju najviše uplaćuju procentualno manje doprinose od onih koji zarađuju najmanje. Takav sistem je svakako ne samo nepravedan već i opasan, jer kao što ste primetili i kao što možemo da svedočimo, dovodi do stvaranja najvećih socijalnih razlika u Evropi”.

PREŽIVLJAVANJE: Konkretnije, Srbija je prema podacima Eurostata, četvrta najsiromašnija zemlja u Evropi, a godinama je i u samom vrhu kada je reč o socijalnoj nejednakosti. Razlike u raspodeli dohotka veće su samo u Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji i Rumuniji.

Za više od polovine domaćinstava jedno od većih opterećenja jesu troškovi stanovanja, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, a podaci za 2020. pokazuju i da, gotovo isto toliko njih, ne može da priušti nedelju dana odmora van kuće.

”Jasno je da je većina zaposlenih u Srbiji ugrožena, da od svog rada oni i njihove porodice ne da ne mogu pristojno živeti već su dovedeni u situaciju borbe za preživljavanje. Kada institucije jedne zemlje godinama unazad konkurentsku prednost grade na jeftinoj radnoj snazi, tada je jasno njihovo opredeljenje da ignorišu kršenje radnih prava, a samim tim saučestvuju u njihovom kršenju. Na kraju ću podsetiti da Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava ukazuje na obavezu zaštite prava iz Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, što znači da države moraju da efikasno sprečavaju kršenje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava u kontekstu poslovnih aktivnosti. Navedena obaveza sadrži i dužnost usvajanja zakonodavnog okvira kojim se od poslovnih subjekata zahteva da sa dužnom pažnjom identifikuju, spreče ili umanje rizike kršenja ljudskih prava kako neposredno tako i u njihovim lancima dobavljača. Obaveza zaštite prava uključuje i utvrđivanje minimalne zarade koja odgovara zaradi za život i predstavlja pravičnu naknadu. Država Srbija je odavno ratifikovala ovaj pakt, ali uporno krši prava koja su njime garantovana kako domaćih tako i stranih radnika”, upozorava Sarita Bradaš.

Za kraj, pogledajmo u oči i onim lenjima s početka teksta što neće da muzu krave i rade na građevini. Da li su građani Srbije zaista tako lenji i bogati da neće i ne moraju da rade ili im je možda nemoguće da rade više od dva posla?

”Onima koji tvrde da naši ljudi neće da rade preporučujem da čitaju podatke iz Evropskog istraživanja o uslovima rada, ako je moguće da čitaju sa razumevanjem. Istraživanje iz 2021. godine pokazuje da 38 odsto zaposlenih u Srbiji radi više od 40 sati nedeljno, dok je prosek za zemlje EU-27 svega 23 odsto. Drugi podatak iz istraživanja je da 79 odsto zaposlenih u Srbiji procenjuje da su njihova domaćinstva subjektivno siromašna, odnosno da imaju teškoće da sastave kraj sa krajem, a prosek za EU-27 je 35 odsto”, napominje Bradaš.

(Tekst je objavljen i u Novom magazinu)