Kontinuirano “ispiranje mozga” nije jenjavalo posle devedesetih, zarobio je i preparirao umove mnogih: Momčilo Đurđić za Index

Desničarima se, na trećoj strani, mora priznati da nemaju taj problem, da je njihova programska uniformnost jasna, da su razlike samo pitanje metodologije i tempa.

Odustajanje od Evrope za njih je neupitno, dilema je da li ući u rat za oslobođenje Kosova odmah nakon izborne pobede ili sačekati promenu odnosa u svetu, kada Rusija pobedi i krene u zagrljaj srpskoj braći?

Mada, očijukanje koje nije retko tokom ove kampanje na relaciji „nenasilne“ i „patriotske“ opozicije, nagoveštava postizbornu saradnju koja će matematički biti nužna kako bi se Vučićeva klika makla sa vlasti, makar na lokalu.

Da li ćemo gledati rimejk izbora 2000. kada je srpska opozicija, kako bi srušila Miloševića, napravila vrednosno i ideološki raspolućenu koaliciju (DOS) koja se suštinski raspala već sutradan nakon pobede, 6.oktobra?

Nije malo onih koji smatraju da je duboka unutrašnja suprotstavljenost, taj sudar Koštuničinih „baba“ i Đinđićevih „žaba“ ne samo doveo do povratka radikala i socijalista na vlast, već i da je demokratskog premijera Srbije koštao života.

Dok čekamo rasplet na predstojećim izborima, ne bi bilo loše da se iz jednog zanimljivog ugla, posle stranaka, koalicija i kolona pozabavima i onima koji 17. decembra trebaju da glasaju za njih – biračima.

U svojoj najnovijoj knjizi „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“ istoričarka Dubravka Stojanović nam je ponudila drastičan primer kako se u nepunih trideset godina kroz monstruoznu reviziju udžbenika iz istorije konstruiše novo, „zajedničko sećanje“ koje će potpuno postisnuti i zameniti poznati istorijski narativ i formirati, između ostalog, biračku svest po meri aktuelne vlasti.

Citirajući teoretiče autorka sažima definiciju „zajedničkog sećanja“ kao „rekonstrukciju prošlosti u funkciji sadašnjosti“, objašnjavajući da su „…istorija i sećanje u suprotnosti… da sećanje stalno ponavlja prošlost u sadašnjosti dok je istorija drži na distanci i fiksira u vremenu u kome se dogodila. Dalje veli da je „…sećanje apsolutno , istorija je relativna… istorija je kao hemija, sećanje kao alhemija… istorija je astronomija, sećanje astrologija… za istoriju prošlost je završena, za sećanje ona ne prolazi…“.

Ovde se možemo nasloniti na ingenioznu opasku našeg sjajnog novinara, rano preminulog Stojana Cerovića koji je otišao i metar dublje napisavši da je „u Srbiji prošlost neizvesnija od budućnosti“.

Profesorka Stojanović u knjizi navodi i čitav niz primera gde je istorija kao nauka potpuno kompromitovana, falsifikovana i svedena na jedan školski predmet kojeg se stariji sećaju, a zvao se Predvojnička obuka.

Baveći se fenomenom tzv. nacionalnog pomirenja profesorka Stojanović kao prvi korak u tom fatalnom procesu navodi „prelazak na stranu poraženih“.

Ona istorijskim činjenicama i nedvosmislenim citatima dokazuje da je srpska akademska i politička elita predvođena “Ocem nacije” Dobricom Ćosićem, relativizovala pobedničku poziciju Srba u dva svetska rata tvrdeći da su oba događaja bili, verovali ili ne, naši veliki porazi: što zbog izgubljenog stanovništva, što zbog stvaranja mrske Jugoslavije u dva navrata, što zbog suživota sa ustašama i balijama, što zbog suprotstavljanja Hitleru koje nas je podelilo na četnike i partizane, što zbog komunizma koji nas je dalje delio na staljiniste i titoiste…

Polički „inženjeri duša“ su još devedesetih neprogešivo zaključili da su porazi i žrtve mnogo snažnije tačke okupljanja i nacionalne mobilizacije nego pobede i pobednici.

Fokus je sa višedecenijskog istorijski opravdanog slavljenja pobeda u Balkanskim ratovima, na Ceru i Kolubari, Solunskom i Sremskom frontu, u ovom ključu je pomeren na albansku golgotu, izdaje Saveznika i njihova bombardovanja okupiranih srbijanskih gradova tokom Drugog svetskog rata, raspirivanje mržnje prema zlim Englezima koji su četnicima okrenuli leđa i podržali Tita…

Dalje se, na sceni teatra apsurda slavi spašavanje savezničkih pilota u operaciji Halijard, upravo istih onih koji su do malopre optuživani zbog bombardovanja gradova.

U tako kontaminiranim udžbenicima se, na jednom mestu gorko kajemo zbog rušenja Trojnog pakta i pokazivanja srednjeg prsta Hitleru i Musoliniju na demonstracijama 27. marta, a na drugom mestu osuđujući i podrugljivo upiremo prstom u Zagreb i Maribor koji su tada dočekivali Vermaht i Hitlera sa cvećem.

Peglanje istorije, bilo je besomučno tako da je već 1993. izjednačena uloga četnika i partizana kao dva antikomunistička pokreta, što je danas 30 godina kasnije postalo neupitnim narativom.

To precizno i kontinuirano „ispiranje mozga“ je finalizovano tv serijama i bioskopskim filmovima, muzejom i spomenikom Draži u centru Beograda.

Kada su u pitanju devedesete danas je cela priča svedena na Oluju koja treba, i uspeva, da oživi kontinuitet večne žrtve i stradanja još od albanske golgote u Prvom svetskom ratu.

Tu su i Košare, kao simbol vojničke žrtve i herojskog poraza na Kosovu, omaž porazu iz 1389.

U udžbenicima se, ipak, najdalje otišlo u tumačenju prisustva jugoslavenske ideje u nas.

Ono varira od 1.200 godina i dolaska Slavena, do tvrdnje da te ideje u Srba nikada nije ni bilo!?

Potpuno su prihvaćeni i „u kamen zapisani“ svi Miloševićevi ratni argumenti, a za razbijanje Jugoslavije su prozvani smena Rankovića 1966. i Ustav iz 1974.

Čvrsta ruka nam je od iskona bliža srcu od federalizma i autonomije, opredeljujući se između dominacije i koegzistencije srce nam uvek zaigra na pomen ovog prvog.

Da se sutra kada, bojim se, osvanemo u nekom novom, „ničim izazvanom“ sukobu ne bi iznova čudili, uputno je proučiti ove istorijske udžbenike generacija koje su nakon te 1993. stekle pravo glasa.

To je, naime, godina kada je našu decu, usred građanskog rata, zapljusnuo prvi talas patriotskih udžbenika iz istorije za osmi osnovne i četvrti srednje škole. Slični pa i brutalniji istorijski falsifikati u školskim udžbenicima su nas potopili u još nekoliko navrata, zaključno sa 2021.godinom.

Najstariji korisnici tih udžbenika koji će imati pravo glasa na izborima 17. decembra 2023. rođeni su 1975. dok su najmlađi, koji prvi put biraju, rođeni 2005.

Trideset generacija provučenih kroz „toplog zeca“ istorijskog revizionizma i besramnog falsifikovanja. Trideset generacija pomirenih i ujedinjenih oko ćosićevskog kulta poraza i smrti kojima je Jasenovac trajna i bezuslovna amnestija za svaki zločin. Trideset generacija koje su tu da ćute, glasaju i spremaju za novi oslobodilački rat.

Ako konsultujemo i uporedimo zvaničnu statistiku iz 2022. kada je bio poslednji popis stanovništva, videćemo da je prosečan životni vek u Srbiji tokom tri decenije pao sa 78 na oko 73 godine.

To dalje znači da će, grubo posmatrano, tek pedeset pet generacija starijih od 18 godina imati priliku da glasa na predstoječim izborima. Tako dolazimo do matematike po kojoj je, unutar tog broja, celih trideset generacija, što je više od pola, bilo izloženo udžbeničkoj radijaciji !?

Revizionistički narativ nije jenjavao ni nakon devedesetih, naprotiv, očvrsnuo je i okamenio se u javni diskurs Srbije 21.veka. Zarobio je i preparirao umove mnogih u začaranom krugu društvenih mreža, tabloida i elektronskih medija.

Udžbenici su bili i jesu samo prvi korak, ritualno uvođenje dece i omladine u pakao istorije koja visi naopačke, početak dresure generacija u virtuelnim logorima patriotizma.

Kada se danas mladi ljudi, umesto da uživaju u devet pozitivnih od deset napisa o Đokoviću u stranim medijima, uvređeno uhvate baš za onaj jedan negativan, biće vam potpuno jasno kakvog traumatizovanog uma u budućnost hrli (zaleđena) zemlja u kojoj su „paščad puštena, a kamenje svezano“.