„Kosovo nije srce Srbije“: Novinar Kenan Ćosić za Oslobođenje o društveno-političkoj situaciji u Srbiji

Godine s(j)edenja na dve, pa i tri stolice, sve su prilike, opasno su se primakle kraju.

Kraju koji će za Vučića i SNS biti itekako bolan.

Primakle su se padu koji će slomiti svaku koščicu verovatno najveće političke nemani sazidane na političkoj i društvenoj torturi, armirane rijalitijima i obložene tabloidima, piše novinar Kenan Ćosić za sarajevsko Oslobođenje.

Neka živi… narod

Prodavanje magle i po istoku i po zapadu, a zagađenog smoga u regiji i samoj Srbiji, počelo se obijati o glavu i Vučiću, ali ne samo njemu već i njegovim političkim trabantima iz Republike Srpske oslikanim u likovima i nedelima SNSD-a i Milorada Dodika.

Dva masovna ubistva u Srbiji (stradanje dece u beogradskoj osnovnoj školi i mladih oko Mladenovca) upalila su vatru iz godinama tinjajućeg žara nezadovoljstva, podloženog nasiljem, mržnjom, paradržavom, paramilicijom, mafijom i zlom, koji su, nažalost, postali prva misao kada se spomene susjedna država – Srbija.

Dočekao ga je narod – isti onaj kojem godinama prodaje ispraznu priču o ekonomskom napretku, fabrikama, autoputevima, kulama i gradovima.

Dočekao ga je narod, petkom ili subotom, zavisno kad se odluči režim zvani SNS pokušati ugasiti požar normalnosti, intelekta, umetnosti…

Požar nastao iz boli, tuge, suza, patnje, bede…

I ne beži normalna Srbija čini mi se od mogućih problema do kojih bi doveo susret zla i dobra na ulicama Beograda, već jednostavno beži od smrada, što je prirodna ljudska reakcija, jer u smradu niko normalan ne uživa i smrad niko normalan ne želi na sebi ili pored sebe.

A u još jednom, ovaj put jasno je očajničkom pokušaju da ugasi ulični požar u Beogradu, ali sve češće i masovnije i u drugim mjestima u Srbiji, Vučić je pribegao rešenju koje je sa gotovo stopostotnom uspešnošću funkcionisalo proteklih godina – požaru na Kosovu.

Građane tog “srca” Srbije (Srbe sa Kosova), odavno, svima je to jasno, nepovratno istrgnutog iz “grudi” monstruozne majke, koja je učinila toliko zla od devedesetih do danas i sebi i drugima oko sebe, Vučić je redovno koristio kao tampon kada bi god krenulo i najblaže krvarenje režima u “prestolnici”.

Pokušaje režima da građanima ogadi mirne šetnje u protestu nazvanom “Srbija protiv nasilja” pomogao je i podržao i Milorad Dodik.

Otišao je predsednik Republike Srpske na skup SNS-a u Beogradu nazvan “Srbija nade”, možda da Vučiću pokaže i dokaže svoje “državništvo”, ali pre da pokuša povratiti poverenje predsednika Srbije koji mu pod nosom, u Banjluci, stvara novu opozicionu stranku sa Jelenom Trivić na čelu​, koju je Dodik na krajnje sumnjiv način uspeo u oktobru prošle godine pobediti u izboru za entitetskog predsednika.

Milan i istrošene fraze

Na skupu ga je zvanični voditelj “programa” slučajno ili ne nazvao Milanom, a Milan je kroz istrošenu frazu “zagledanosti u Srbiju” i preko poklika “Neka živi Srbija. Neka živi Republika Srpska. Neka živi Rusija” pokušao animirati taj tužni skup pokislih, gladnih i iznemoglih građana, primoranih da u stotinama autobusa dođu na poklonjenje znajući duboko u sebi da je “Srbiju nade” do nogu potukla “Srbija protiv nasilja”.

Da stvar bude tužnija ili smešnija, kako kome, Dodik je najavio da će Narodna skupština Republike Srpske razmatrati i usvojiti takozvanu rezoluciju o zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji i o teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije, a u kojoj se “pozdravlja pravo Srbije da brani opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ukoliko se kosovski Albanci i njihove vlasti odluče za upotrebu nasilja”.

Rezolucija, koja ima tek nešto manje snage i značaja od Vojske Srbije na granici s Kosovom, o čemu je govorio albanski premijer Edi Rama, poručivši da je “ravna nuli” i da je “kao da se meksička vojska pojavljuje na američkoj granici”, razmatra se na istoj sednici na kojoj se ovaj entitet, u grčevitoj borbi za ekonomski opstanak, vraćanje duga i isplatu plaća i penzija, zadužuje za novih 210 miliona maraka po kamatnoj stopi većoj od šest posto.

Svaki građanin u RS-u, sa iole pristojnim primanjima, danas može podići kredit po dva posto manjoj kamatnoj stopi.

Razlog visoke kamatne stope najbolje je objasnio opozicioni zastupnik u NSRS-u Igor Crnadak, rekavši da “plaćamo veću stopu zato što ne postoji visok nivo poverenja prema Republici Srpskoj, prema našoj sposobnosti da vraćamo kredite i prema ukupnoj stabilnosti”.

I zato ni Vučićevi vapaji kako je spreman i da pogine, ali “ostaće brat Andrej i dete Danilo…”, a ni Dodikove sve češće i sve teže uvrede na račun zapadnih ambasada i diplomata, neće zaustaviti niti “Srbiju bez nasilja”, niti sve izgledniju ekonomsku propast Republike Srpske, koja će, pre ili posle, dovesti do protesta koji će se možda zvati “Republika Srpska bez nasilja” ili nekako drugačije, ali koji će značiti politički kraj i režima sa zapadne strane reke Drine.