KRIK: Iza ofšor firme koja je uplatila novac organizatoru ubistva Pukanića krije se bugarski biznismen

Ova uplata stigla je tri nedelje pre ubistva, a deo novca Đurović je već sutradan podigao sa računa – zbog čega su tužilaštva u Hrvatskoj i Srbiji sumnjala da novac može da bude deo isplate za ubistvo. Bozarov tvrdi da je novac uplaćen Đuroviću kako bi pomogao u vezi sa gradnjom koju je njegova kompanija planirala u Beogradu – a koja se nije dogodila.

Hrvatski novinar Ivo Pukanić nije imao šansu da preživi likvidaciju koju je balkanska mafija pripremila 2008. godine.

Kriminalci su 23. oktobra parkirali skuter pun eksploziva tik do njegovog automobila, ispred sedišta zagrebačkog „Nacionala”, popularnog nedeljnika poznatog po senzacionalističkim naslovima i tekstovima o političkim i poslovnim skandalima. Čekali su da Pukanić, suvlasnik ovog lista, izađe i sedne u auto, kako bi aktivirali bombu i ubili ga.

To se i dogodilo. Pukanić nije bio sam i neplanirano je stradao i njegov kolega, direktor marketinga Nikola Franjić.

Eksplozija je bila toliko jaka da je izbila prozore na zgradi „Nacionala”, povredivši neke od zaposlenih, a nanela je štetu čak i na susednim zgradama. Da bi bila ubojitija, kriminalci su u bombu ubacili delove čelične armature.

Pukanić je pre ubistva praćen više od tri meseca. Da je mafija pažljivo isplanirala zločin, pokazuje i to što je na dan likvidacije jedan od kriminalaca iz Srbije čekao sa snajperom na krovu obližnje zgrade – bio je tu da dokrajči Pukanića ukoliko se bomba ne aktivira ili ako on nekim čudom preživi.

Šestorica ubica ubrzo su otkrivena, a među njima i čovek koji je organizovao ovu kriminalnu akciju – Slobodan Đurović, u balkanskom podzemlju poznatiji po nadimku Kardinal. Svi su kasnije osuđeni, a Kardinal je dobio 23 godine zatvora.

Petnaest godina kasnije, ipak, još uvek se ne zna ko je naručio i platio ubistvo hrvatskog novinara.

Svi pokušaji da se dođe do ljudi koji su Đurovića angažovali za organizovanje likvidacije, bili su neuspešni. Srpsko tužilaštvo optužilo je čuvenog kriminalca Sretena Jocića zvanog Joca Amsterdam da je bio sledeća karika koja je spajala naručioca atentata i Đurovića, ali ga je sud oslobodio.

Ipak, postoji trag koji, kako deluje, tužilaštva Hrvatske, Srbije i Crne Gore, nisu ispratila do kraja, a koji može da vodi ka razrešenju ove misterije.

Naime, Đurović je samo tri nedelje pre atentata primio oko 780.000 evra na svoj lični račun u Crnogorskoj komercijalnoj banci, od tajnovite ofšor kompanije „General Pioneer” sa Britanskih Devičanskih Ostrva.

Crnogorska Uprava za sprečavanje pranja novca ovu transakciju označila je kao sumnjivu jer za nju „ne postoji jasna ekonomska osnova”, a hrvatski i srpski tužioci videli su je kao deo obećane nagrade za ubistvo. Međutim, kako se vidi iz krivične dokumentacije, nisu utvrdili ko je pravi vlasnik ofšor kompanije. Zakoni Britanskih Devičanskih Ostrva omogućavaju da se imena vlasnika kompanija sakriju.

Novinari su sada došli do tih podataka, zahvaljujući dokumentima procurelim u okviru globalnog novinarskog istraživanja „Poverljivo sa Kipra”, koje predvode Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (ICIJ) i Paper Trail Media, a u kome učestvuju novinari OCCRP-ja, KRIK-a i bugarskog BIRD-a.

Vlasnik kompanije „General Pioneer” bio je kontroverzni bugarski biznismen Ognjan Bozarov, vidi se iz dokumentacije koja je procurela iz agencije „MeritServus” sa Kipra koja osniva ofšor firme.

Ovaj sedamdesetšestogodišnji Bugarin ima intrigantnu biografiju.

Još 1983. godine bio je optužen u Americi jer je iz ove zemlje u Bugarsku izvezao tehnologiju za proizvodnju kompjuterskih diskova iako je njen izvoz tada bio zabranjen. Bozarov je uhapšen početkom devedesetih u San Francisku, a koliko je bio važan pokazuje i to da je bugarska ambasada u Americi unajmila advokate da mu pomognu. Na kraju je optužnica odbačena i slučaj nikada nije ni stigao do suda.

Bugarski novinar Hristo Hristov koji dugo istražuje bugarske tajne službe u svojoj knjizi tvrdi da je Bozarov godinama radio za tamošnju obaveštajnu službu, tokom režima komunističkog diktatora Todora Hristova Živkova.

Hristov je pisao i o tajnom projektu „Neva” koji je bugarska služba navodno započela sa ruskim KGB-om 1987, a čiji je cilj bio izgradnja fabrike za proizvodnju kompjuterskih diskova u Rusiji. Bozarov je, kako se navodi u knjizi, bio jedan od vodećih ljudi ovog projekta, tako što je bio na čelu kompanije koju je osnovala tajna služba. Kada je fabrika konačno izgrađena sredinom devedesetih, proizvodi i tehnologija koju su imali je već zastarela. Ipak, kako Hristov piše, kasnije je otkriveno da su kroz ovaj projekat navodno izvučene desetine miliona dolara.

Novi podaci iz projekta „Poverljivo sa Kipra” nisu dokaz da Bozarov stoji iza ubistva novinara, ali otkrivaju njegove veze sa osuđenim organizatorom likvidacije Slobodanom Đurovićem i činjenicu da je njegova firma Đuroviću uplatila novac – koji tužilaštva nazivaju delom „nagrade za ubistvo”.

U pisanom odgovoru za OCCRP, Bozarov je izjavio da „nikada nije sreo gospodina Ivu Pukanića niti znao bilo šta o njemu ili njegovom radu” i da „sigurno nije organizovao (Pukanićevo) ubistvo”.

„Niti sam ikada bio uključen u pretnje ili ugrožavanje nečijeg života”, dodao je.

ozarov tvrdi da su sve isplate Đuroviću bile deo legitimnog poslovnog dogovora. „Sve uplate koje su izvršene putem mojih kompanija bile su isključivo poslovne prirode. Plaćanja su podržana važećom ugovornom dokumentacijom i relevantnom prepiskom”.

Dokumenta koja je Bozarovljev advokat dostavio novinarima, ipak, ne objašnjavaju mnoge nelogičnosti oko ove uplate.

Bozarov ističe i da ga nijedno tužilaštvo nikada nije kontaktiralo u vezi sa bilo kakvom istragom.

U telefonskom razgovoru sa novinarima priznao je da je upoznao Sretena Jocića, ali je rekao da nikada nije imao poslove sa njim.

Novi dokazi koji su se pojavili u međunarodnom istraživanju novinara mogli bi da ožive ovaj već zaboravljen slučaj.

Berislav Jelinić, jedan od Pukanićevih najbližih saradnika i sadašnji urednik „Nacionala”, takođe veruje u to.

„Vremenom to izađe iz fokusa javnosti i ljudi se utope u nekom zadovoljstvu onim što su postigli i čekaju da se nešto dogodi samo od sebe. Moguće da će ovaj vaš napor podstaći nekoga da pogleda malo dublje.

Na nišanu

Ivo Pukanić, koji je sa kolegama osnovao „Nacional” 1996. godine, tokom novinarske karijere često je privlačio pažnju i stvarao neprijatelje.

Pojedine kolege kritikovale su ga zbog prijateljskih veza sa kontroverznim poslovnim ljudima i kriminalcima. Zbog posla i okruženja Pukanić nije bio bezbedan i nalazio se u opasnosti, pa je u nekoliko navrata imao policijsku zaštitu i bio naoružan. U maju 2008, na njega je pokušan atentat i spasilo ga je to, kako je sam ispričao, što je izvadio pištolj koji je nosio sa sobom i zapucao u vazduh.

Među brojnim tekstovima koje je objavio posebno su se isticali oni o bogatstvu tadašnjeg hrvatskog premijera Ive Sanadera, kao i o vezama tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića sa kontroverznim srpskim biznismenom Stankom Subotićem. Pukanić je pisao o umešanosti Đukanovića i Subotića u međunarodni šverc cigareta, pa čak i svedočio protiv njih dvojice pred italijanskim tužiocima koji su ih optužili kao članove duvanske mafije. Đukanović se pozvao na diplomatski imunitet i time izbegao da mu se za ovo sudi u Italiji, a optužbe su odbačene i protiv Subotića.

Ime Stanka Subotića, o kojem je Pukanić početkom dvehiljaditih objavio niz tekstova u kojima ga je nazivao „balkanskim mafijaškim bosom” i optuživao za šverc cigareta, spomenuto je više puta tokom suđenja optuženima za ubistvo novinara. Nikada, međutim, nije bilo dokaza o Subotićevoj umešanosti u Pukanićevo ubistvo te nije bio pod istragom niti optužen za to, a hrvatski sud je odbio čak i da ga sasluša kao svedoka.

Jedan od izvršilaca, Robert Matanić, priznao je hrvatskoj policiji svoju ulogu u likvidaciji i rekao da iza nje stoji Subotić. Navodno, u pitanju je bila osveta zbog članaka o umešanosti Subotića u kriminalne poslove. „Stanko Subotić se zakleo da će na kraju doći glave Pukaniću“, izjavio je Matanić tokom saslušanja. Ubica Matanić je, međutim, kasnije povukao svoj iskaz.

Pukanićev prijatelj Ratko Knežević, bivši savetnik Mila Đukanovića, takođe je pomenuo Subotića kao mogućeg naručioca ubistva.

Knežević je na sudu svedočio da mu je Subotić lično pretio jer je verovao da je on izvor za priče o duvanskoj mafiji. „Nakon toga usledio je i drugi (Subotićev) telefonski poziv u kojem je on nedvosmisleno meni rekao: ‘Ubio sam mnoge, ubiću i Pukanića i tebe ako bude trebalo’“, ispričao je Knežević na sudu.

Subotić, međutim, nije jedino poznato ime koje je dovođeno u vezu sa likvidacijom novinara.

Tomislav Marjanović, koji je učestvovao u logistici ubistva, a kasnije postao ključni svedok zahvaljujući kome je grupa likvidatora osuđena, ispričao je da je i uticajna ličnost balkanskog podzemlja – Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam – bio uključen u ubistvo.

Ozloglašeni kriminalac Jocić nadimak je dobio jer je kriminalnu karijeru ispekao u glavnom gradu Holandije.

Početkom devedesetih Jocić je iz Holandije došao u Srbiju, ali se kratko zadržao. U tom periodu je, kako je tvrdio na sudu, pomagao vlastima u Jugoslaviji da uvoze robu pod sankcijama, ali se već sredinom devedesetih preselio u Bugarsku. Za njega Srbija više nije bila sigurna opcija jer je, kako je izjavio, postojala mogućnost da ga likvidira tadašnja Služba javne bezbednosti MUP-a.

Jocić je u Bugarskoj, kako je sam tvrdio, uživao zaštitu tamošnjih obaveštajnih struktura. Ipak, 2002. godine je uhapšen u Sofiji i izručen Holandiji, gde je izdržao zatvorsku kaznu na koju je osuđen jer je pucao na policiju, nakon čega je izručen Srbiji – jer je bio osumnjičen za ubistvo kriminalnog suparnika. Za to je potom i osuđen i trenutno u zatvoru služi 15-godišnju kaznu.

Nakon ubistva Pukanića, srpsko tužilaštvo optužilo je Jocića i za ovaj zločin. U optužnici koja je podignuta 2009. tvrdi se da je Jocić bio posrednik u likvidaciji, kao i da je trebalo da za 1,5 miliona evra obezbedi da se izvrši atentat.

Jocić je na kraju oslobođen jer, kako piše u presudi Višeg suda u Beogradu, tužilaštvo nije prikupilo dovoljno dokaza o njegovoj umešanosti u likvidaciju. Time je stavljena tačka na ovaj slučaj, tokom kog policija i tužilaštvo nisu uspeli da utvrde ko je naručio ubistvo novinara.

Nalogodavac je ostao nepoznat, ali je organizator ubistva, Slobodan Đurović Kardinal, osuđen u Hrvatskoj na 23 godine zatvora.

Hrvatska i srpska policija, vidi se iz dokumentacije koju su prikupili novinari KRIK-a, saglasne su da je Kardinal bio Jocićev čovek od najvećeg poverenja.

„(Đurović) je ‘desna ruka’ Jocić Sretena, zvanog ‘Joca Amsterdam’. Vodi sve njegove poslove i u njegovo ime i za njegov račun kupuje firme. Često je sa njim u društvu i neposredan je organizator svih njegovih prljavih poslova“, piše u izveštaju koji su policajci srpskog odeljenja Interpola poslali hrvatskim kolegama tokom istrage Pukanićevog ubistva.

Ni Đurović ni Jocić nisu odgovorili na pitanja novinara KRIK-a koja su im poslata preko advokata.

Đurović je tri nedelje pre atentata primio uplatu od oko 780.000 hiljada evra od „General Pioneera“, a hrvatsko tužilaštvo smatralo je da može da bude deo obećane nagrade za taj zločin.

„Izuzetno hitna uplata”

Uplata Đuroviću bila je toliko važna da je Bozarovljeva kćerka poslala upozorenje agenciji MeritServus.
„Ovo je izuzetno hitna uplata koja mora biti izvršena sutra ujutro, prva stvar“, poslala je Lidija Bozarova u mejlu 1. oktobra 2008. godine, kako pokazuju procurela dokumenta, ne objašnjavajući zašto je uplata Đuroviću bila toliko hitna.
On je, kako pokazuje dokumentacija, već sutradan podigao 60.000 evra sa računa.

Đurović je, braneći se na suđenju, tvrdio da uplata nema veze sa ubistvom novinara – već da je povezana s poslom koji je imao sa „bugarskim poslovnim prijateljima“ oko zemljišta na Novom Beogradu.

Međutim, analiza procurele dokumentacije iz projekta „Poverljivo sa Kipra”, kao i sudskih spisa u koje su novinari OCCRP-ja i KRIK-a imali uvid ukazuju da je 780.000 evra Đurović dobio za fiktivan posao. To se vidi iz sledećeg:

Dva puta plaćen za isti posao: Đurović je još u decembru 2007. godine potpisao ugovor sa Bozarovljevom ofšor kompanijom „General Pioneer“, po kojem je trebalo da sprovede „legalne procedure” koje bi njegovoj srpskoj firmi „Karizia“ omogućile da na parceli na Novom Beogradu gradi na oko 11 hiljada kvadratnih metara. Ofšor firma je Đuroviću kao dokaz uspešnog posla tražila samo izvod iz urbanističkog plana. Za ovaj papir ugovor je predvideo nadoknadu od 255.000 evra, koja mu je isplaćena u maju 2008. Mesecima kasnije, međutim, pred atentat na Pukanića, on je ponovo sklopio ugovor sa „General Pioneerom“ po kojem ga ova kompanija častila sa dodatnih 780.000 evra jer je završio posao iz prethodnog ugovora.

Preplaćen za dogovoreni posao: Đurović je na ovaj način, u godini Pukanićevog ubistva, dobio više od milion evra od „General Pioneera“. Ovaj novac je prevelika nagrada za ono što se u ugovorima navodi: da u Upravi Grada Beograda dobije informacije iz javne knjige, Urbanističkog plana Beograda – posao za koji advokati naplaćuju svega nekoliko stotina evra. Ovu nelogičnost uvideo je i tužilac u Srbiji koji je Đurovića pitao za drugu transakciju: „Šta je to Đurović uradio što vredi više od 780.000 evra? Izuzev onoga što postoji u sudskim spisima, da je izvađen Izvod iz urbanističkog plana, što je javna knjiga i što je svako mogao da uradi?”, ali mu Đurović nije jasno odgovorio na ovo pitanje.

Bio direktor Bozarovljeve firme: Nije jasno ni zbog čega bi ga Bozarovljeva firma za ovaj posao plaćala, budući da je Đurović u to vreme upravo bio direktor „Karizie“ – kompanije koja je planirala da gradi na Novom Beogradu. Đurović je osnovao ovu kompaniju pa prodao Bozarovu, ali je ostao direktor u njoj – a direktor bi trebalo da pribavlja sve informacije i dokumenta o uslovima gradnje na nekoj parceli.

Gradnje nije ni bilo: Još jedna stvar koja baca senku na ovaj posao jeste to što, iako je uplatila više od milion evra Đuroviću, kompanija „Karizia“ do danas, petnaest godina kasnije, ništa nije gradila na ovoj parceli.

Crnogorska uprava za sprečavanje pranja novca označila je uplatu od 780.000 kao sumnjivu i istakla da ona nema „jasne ekonomske osnove”.

Tužilaštva u Hrvatskoj i Srbiji je u optužnicama povezuju sa ubistvom Pukanića, tvrdeći da je to deo „nagrade” za izvršeno ubistvo. Na pitanja novinara KRIK-a da li su se tokom istrage bavili vlasništvom firme „General Pioneer” koja je uplatila novac, iz hrvatskog tužilaštva nisu odgovorili.

Đurović je odlučio da se povuče sa pozicije direktora samo nekoliko dana pre ubistva novinara. Zatražio je svoje razrešenje, a zatim je formalno uklonjen 20. oktobra 2008. godine – tri dana pre nego što je Pukanić brutalno ubijen.

Čini se da je ubistvo Pukanića uznemirilo agente „MeritServusa”. Dvoje zaposlenih u toj agenciji, koji su formalno bili na funkcijama direktora „General Pioneera”, podneli su ostavke 1. novembra 2008. godine – nedelju dana nakon atentata.

Kraj kazne

Neki od osuđenih za Pukanićevo ubistvo uskoro će da izađu na slobodu.

Prvi od njih je Luka Matanić koji je bio zadužen za logistiku u ubistvu novinara. On je pratio Pukanića, nabavio opremu za nadzor i bio zadužen da čovek koji je postavio eksploziv pobegne iz Hrvatske.

Matanić je odležao skoro 16 godina i naredne godine bi trebalo bi da bude pušten iz zatvora.

„Prezirem te ljude, gade mi se. Ali (Matanić) je osuđen, čovek će odslužiti kaznu i izaći van”, kaže za KRIK Berislav Jelinić, nekada jedan od najbližih Pukanićevih saradnika. „Ja se nadam da se opametio i da mu neće padati na pamet da pokušava slične stvari.”

Organizator likvidacije Đurović bi trebalo da izađe iz zatvora 2031. Tada će imati 77 godina.

Jelinić nije zadovoljan što institucije nisu uložile više napora da dođu do Đurovićevih šefova, odnosno nalogodavaca ubistva.

„Ja sam uvek sklon pohvaliti institucije kada rade svoj posao, ali treba i reći da je u njima hrpa licemera… Ta priča ne bi trebala ostati na tome da se ugasi zbog protoka vremena”, kaže Jelinić.

„Ako se pojavila spoznaja ko je pomagao na bilo koji način pa i tako da je usmerio novac kroz neku očigledno kontroverznu firmu da bi pomogao isplatu izvršitelja i organizatora atentata onda ta osoba zasigurno mora imati i spoznaju i kako je taj projekat zapravo osmišljen u tehničkom smislu.”