„Kriminalci i ubice im zvezde na televizijama, a Vučić krivi Zapad“: Novinar Momčilo Đurđić za hrvatski Index

K. K. je taj pojedinac, dečak koji nije ubio zato što je bio gladan ili da bi kupio lek za svoju bolesnu majku, koji zavidi deci tajkuna, koji nema para za „starice“… Njega ne oslobađa krivice SAMO zakon koji ne obuhvata one mlađe od 14 godina, ne, njega oslobađa roditeljski i civilizacijski autizam porodice, obrazovanih ljudi i odsustvo empatije kao prognane kategorije čovečnosti u srpskom društvu – prvi ali siguran korak ka varvarstvu. U javnoj optužnici protiv vrednosnih entiteta, čiji je on proizvod, treba pisati:

1. jer je dugo i hladnokrvno planirao ubistvo i pravio spisak budućih žrtava pripremajući se u „tatinoj streljani“ – KRIVI SU!

2. jer posle ubistva nije pokazao nikakvu empatiju prema žrtvama niti kajanje za zločin – KRIVI SU!

Svaka porodica je raj i pakao

Neophodno je, ipak, pričekati stručnu ekspertizu koja će nam ukazati je li dečak psihijatrijski slučaj ili ne, mada ne verujem da se u tom životnom dobu uopšte i uspostavljaju dijagnoze ili se sve tretira kao „poremećaj ponašanja“.

Svaka obitelj je raj i pakao, nekad i istovremeno. Svaka za sebe, podseća Tolstoj.

Mi danas ne možemo znati zašto je sin uspešnih roditelja, odlikaš koji je učestvovao na takmičenjima iz raznih školskih predmeta, pored osnovne išao u muzičku, školu glume… zatvorio svoj krug usavršavanja u streljačkom klubu gde je njegov otac počasni član?

Ko je dozvolio, osim oca, maloletniku od 13-14 godina da u streljani puca iz vatrenog oružja i, ispostaviće se, priprema za organizovanizločin u svojoj školi?

Je li moguće da odrasloj zreloj osobi, pritom uglednom doktoru, nije dovoljno što ima sina odlikaša, uspešnog učesnika natecanja iz matematike i istorije, talentovanog dečaka koji pohađa dodatne škole i tečajeve umetničkih znanja i veština, nego je njegovu nesumnjivu uspešnost i intelektualnu moć morao „oplemeniti“ i „nadograditi“ vodeći ga u streljanu, da puca iz vatrenog oružja?

Zajednica u kojoj je Kosta K. rođen i odrastao sigurno je imala snažan, ako ne i presudan uticaj na njegovo ponašanje.

Teško je poverovati da je dečak žrtva kompleksa Raskoljnikov, sumnjam da je pročitao Zločin i kaznu do četrnaeste, pre će biti da je neka videoigrica u pitanju, ali sve ukazuje na to da je u pozadini njegove ličnosti prednjačio osćaj superiornosti i duboke povređenosti (kao finalnog okidača).

Zlo devedesetih

Pitamo li se ikada koliko na odnos prema vrednosti tuđeg života i egzistencije utiče to što mladi ljudi u videoigricama do punoletnosti već imaju nekoliko hiljada neprijatelja „na duši“, kakve su promene i što se događa u mozgu tih mladih ljudi?!

Kada su kolektivne traume zajednice u pitanju, posebno dolazi do izražaja sindrom devedesetih, propušten kroz filtere „ruskog sveta“ u poslednjih 15 godina, koji nam je na kraju izlučio destilat, ujedinjenje sačinjeno od dva elementa – okrutnosti i ravnodušnosti.

Te dve jezive osobine koje je Kosta K. pokazao kako pre tako i tokom, kao i posle zločina, najdirektniji su produkt jedne ignorantske civilizacije odbacivanja, nastale nakon ubistva Đinđića i proglašenja Vladike Nikolaja Velimirovića za sveca.

Nepogrešivo pogrešno „srpski svet“ je samo multiplicirao zlo devedesetih odbacujući vrednosti, ali ne i druge blagodati svakodnevnog života, posebno medijsku tehnologiju, sadržaje i druga digitalna dostignuća zapadne civilizacije.

Optužuju zapadne vrednosti, ne ubice na televizijama

Naravno da je „Miloševićev pionir“, aktualni ministar prosvete, kao i mnoge medijske vedete „srpskog sveta“, iskoristio priliku da, zamjenjujući teze kao i obično, za tragediju optuži – zapadne vrednosti.

To su oni koji su pokretali i pokreću peticije ZA povratak Srbije u pretpolitičko društvo, ali ne i protiv realityja i celebrityja na nacionalnim frekvencijama.

Njima ne smeta autorska emisija višestruko osuđivanog kriminalca Kristijana K., niti Cece&dece Željka R., ne smeta im što je glavna zvezda realityja, također na nacionalnoj frekvenciji, osuđeni ubica koji je nakon odsluženja kazne stigao u show?!

Nasilje i zlo prihvata se kao nešto uobičajeno

Zanimljivo je da su masovne ubice (vrlo često poslednjih godina i među krvnim srodnicima, ovde kod nas) u percepciji najmonstruoznije kategorije promatrača, a to su susedi, u 95 posto slučajeva doživljeni kao „dobri susedi, vredni pošteni domaćini, ma divota od ljudi…“

To nam najdirektnije pokazuje kakvi su kriterijumi normalnosti u postratnoj, poraženoj Srbiji i koliko su oni dramatično pomaknuti ka prihvatanju nasilja i zla kao nečeg svakodnevnog i uobičajenog.

U dečakovoj dijagnozi sakrivena je terapija za svu našu decu

Čudovište s dna dubokog i tamnog jezera zvanog „20. vek“, na koje nas je Kafkin Jozef K. upozorio, isplivalo je tada kao pristanak i ravnodušnost, kao mogući početak kraja jedne civilizacije.

Danas čitav vek kasnije, nakon prvih valova tuge, zgražanja, iskrene ljudske i roditeljske boli, treba zločin K. K. tretirati kao fenomen, strašnu metaforu vremena i generacije.

Trebamo se zapitati o čemu se radi u glavi ovog tragičnog dečaka koji je uništio toliko života, onih koji su otišli i onih koji su ostali iza njih.

Siguran sam da je u dubokoj, iskrenoj i nemilosrdnoj dijagnozi „slučaja Koste K.“ sakrivena terapija za svu našu decu, za sve naše ljude…

Momčilo Đurđić je rođen 1960. Novinar, jedan od osnivača srpske Demokratske stranke. Bio glavni i odgovorni urednik regionalne RTV, dopisnik radija Slobodna Europa, kolumnist portala Peščanik. Poslednjih 15 godina se uz političke analize aktivno bavi brendiranjem i rebrendiranjem tradicionalne hrane i likovnih simbola srpskog Juga. Pored Indexa povremeno komentira i za Federalnu TV BiH.