Kriza medijske etike – izveštavanje o Rezoluciji: Kako su mediji u Srbiji i BiH videli različite (ne)istine

Prema Krivičnom zakonu BiH to je krivično delo, dok je u Srbiji već više godina to dominantni narativ, po svemu sudeći instaliran s namerom iz vrha države. Ove razlike u shvatanju delova zajedničke prošlosti nastale su mnogo pre Rezolucije, ali su uoči i nakon njenog usvajanja u medijima bile dodatno izražene.
Beograd i Sarajevo, glavni gradovi Srbije i Bosne i Hercegovine udaljeni su tačno 300 kilometara, ili oko pet sati vožnje putevima, koji se uprkos brojnim najavama političara sa obe strane granične reke Drine, nikada nisu pretvorili u auto-put.

Avionom se svakoga dana, između dva grada može stići za svega 55 minuta. U tih 55 minuta ili pet sati, staju razlike i daljine koje sa onim prirodnim nemaju nikakve veze. U danima pre 23. maja 2024. kao i u danima koji su usledili posle usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, zamišljeni putnik, koji bi u jednom danu mogao da gleda, sluša ili čita vesti o Rezoluciji u dva grada, mogao bi dan da završi tako što bi o samoj Rezoluciji znao manje nego na početku dana.

U negativnom narativu prednjače mediji iz Srbije pod kontrolom predsednika Aleksandra Vučića, koji su prvi i izvestili o tome da se priprema rezolucija, ali nisu kaskali ni mediji iz Republike Srpske, pod patronatom predsednika tog entiteta Milorada Dodika.

Sam način izveštavanja ovih medija (Novosti, Politika, Blic, RTRS, ATV i drugi) o rezoluciji se može podeliti u dve kategorije – pre usvajanja Rezolucije, kada su mediji spinovali da će ona obeležiti srpski narod kao genocidan i drugi deo – nakon usvajanja Rezolucije, kada su isti mediji likovali zbog velikog broja suzdržanih i glasova protiv, te su usvajanje rezolucije predstavljali kao pobedu, a ne poraz, uprkos ranijim, kataklizmičnim i masovnim upozorenjima srpskom narodu da se mora sprečiti usvajanje rezolucije.

O tome da Bosna i Hercegovina u UN-u priprema rezoluciju o ratnim dešavanjima u Srebrenici, prve su početkom marta izvestile beogradske Novosti (7.3.).

Oni su tada objavili: “U UN-u se tajno sprema rezolucija o Srebrenici, saznaju Novosti, ambasador BiH mimo znanja Predsedništva BiH radi na tekstu rezolucije, koji će biti predstavljen u aprilu. Cilj dokumenta je satanizacija Republike Srpske kako bi bila ukinuta”.

Nakon toga nije bilo mnogo medijskih tekstova na ovu temu, tek nekoliko kopiranih tekstova sa Novosti, međutim sve se menja nakon konferencije Aleksandra Vučića 29. marta, kada mediji u Srbiji i RS-u počinju intenzivnije da se bave ovom temom, stvarajući brojne mitove i laži oko nje.

Razlike i načini medijskog izveštavanja u Srbiji i BiH (RS/FBiH)

Revizija istorije uživo je nešto što gledamo svake godine uoči 11. jula i takođe smo imali priliku da vidimo tokom usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Milijana Rogač, novinarka i istraživačica Istinomera, pojašnjava da temu genocida u ovdašnjoj javnosti, po pravilu, prate duboko ukorenjene manipulacije. Stoga, ne čudi, ali je za osudu što su, uglavnom srpski mediji i zvaničnici, dezavuisali javnost ubeđivanjem u izrazitu štetnost Rezolucije po srpski narod.

“Kao orkestar, iz dana u dan ponavljale su se slične izjave političara i naslovi u medijima, i više od dva meseca, to je bila glavna tema u srpskoj javnosti. Kao finale spina usledio je ispraćaj predsednika Srbije iz Hrama Svetog Save, uz blagoslov patrijarha, i to u “bitku za istinu i pravdu” kako su mediji opisali”, priseća se Rogać.

Direktor vesti beogradske TV Nove Slobodan Georgiev takođe je primetio unificiranost izveštavanja medija u Srbiji na ovu temu i veruje da je uputstvo za to stiglo iz kabineta predsednika države. Međutim, podseća da je bilo i onih, koji nisu pod uređivačkom politikom Aleksandra Vučića.

“Insistiralo se na samoviktimizaciji uz poruku: Mi nismo genocidan narod i nad nama je počinjen genocid moraćete to da priznate. Na drugoj, onoj manjoj strani, bili su mediji koji nisu pod kontrolom vlasti i koji pokušavaju da debatu drže na pravi način – izveštavajuči o događajima kakvi jesu i dajući kontekst, koji bi trebalo da pomogne svim narodima u regionu da razumeju pojave iz prošlosti tako da one ne dovedu do novih sukoba”, kazao je Georgiev.

Mogućnost da je način na koji su mediji izveštavali o Rezoluciji deo pripreme terena za nove sukobe vidi i Dinko Gruhonjić , profesor na odseku za medijske studije novosadskog Filozofskog fakulteta. „Zato na moguće posledice ovakvog izveštavanja treba gledati ozbiljno, jer to što se izveštavanju pristupilo reprodukcijom stereotipa i predrasuda, bez mnogo veze sa realnošću, učinilo je medije delom propagande i to takozvane crne propagande, karakteristične za ratne sukobe“ kaže Gruhonjić.

Dok su se mediji u Srbiji u pristupu istoj temi delili na brojnije, pod kontrolom režima i malobrojne preostale nezavisne medije, Rašid Krupalija, urednik sarajevskog Raskrinkavanja, kaže da su mediji u BiH takođe podeljeno izveštavali o usvajanju Rezolucije u GS UN, a medijski izveštaji razlikovali su se u odnosu na to u kojem bh. entitetu je sedište medija.

“Izveštaji medija u Republici Srpskoj uglavnom su imali negativan i kritičan ton, uz izjave zvaničnika i pravnika koji su mahom negirali kvalifikaciju zločina počinjenih 1995, ali i umanjivali broj žrtava ili osporavali nadležnost GS UN da donese rezoluciju u kojoj se ovi zločini nazivaju genocidom. Mediji u Federaciji BiH uglavnom su pratili aktivnosti oko usvajanja Rezolucije”, kaže Krupalija.

Dugogodišnji novinar i predsednik Upravnog odbora Udruženja BH novinari Marko Divković primećuje potpunu polaziraciju medija iz koje se, kako kaže, gotovo bez greške moglo zaključiti “odakle vetar duva”, odnosno kojem nacionalno-političkom taboru pripada konkretni medij.

“Predvodnik medijskog dezinformisanja i manipulacije, bez sumnje je RTRS, jer se po njihovom izveštavanju nije moglo zaključiti ništa osim da tamo neki zli UN-ovci “žele sav srpski etnos prikazati genocidnim”, rekao je Divković.

Mediji u RS-u su imali znatno negativniju praksu prilikom pisanja o ovoj temi, što uključuje negiranje genocida i širenje lažnih vesti te izostanak kritičkog izveštavanja prilikom prenošenja tvrdnji i izjava različitih sagovornika.

“Kod dela medija u Federaciji mogla se uočiti neka vrsta iracionalnog likovanja i samom najavom rezolucije, jer su neki kalkulisali s mogućnošću tužbi za ratne reparacije i mogućnošću revizije tužbe protiv Srbije, pri čemu je izbegavana pravna struka”, kaže Divković.

Tako su na nekoliko televizija u BiH u periodu od petnaestak dana prenošene izjave političkog analitičara Davora Đenera i američke profesorice koja je godinama radila u Hagu kao istražiteljka, Nevenke Tromp, što su preneli brojni portali(Al Jazeera, Face TV, N1 BiH). Đenero je tvrdio da Rezolucija može poništiti Dejton i ukinuti RS, a Tromp je iznela tvrdnje o tome da bi BiH mogla podneti tužbu protiv Srbije za počinjeni genocid, kao i to da se može pokrenuti postupak ukidanja RS-a. Mediji u RS-u i Srbiji su takođe rado prenosili njihove izjave uklapajući ih u dezinformacije o štetnosti Rezolucije koje su plasirali.

Problem s ovakvim izjavama je što one, kao ni tvrdnje o genocidnom narodu, nisu oslikavale pravi karakter Rezolucije, što je komemoracija žrtvama genocida, a ne promena političkog uređenja BiH ili slično. Iako je celi tekst Rezolucije bilo moguće lako pronaći jednostavnom Internet pretragom, u medijima je bilo lakše naći manipulativne izjave. Ovakve izjave i nedostatak otklona prema njima u medijima, dodatno su doprinosile argumentima protivnika Rezolucije.

U propagandnom ili neprofesionalnom izveštavanju o procesu donošenja Rezolucije, osim negativnog tona u medijskim izveštajima u RS-u i Srbiji, veliku ulogu je igrao i izbor sagovornika.

“Ako je izveštaj bio u negativnom tonu, izbor sagovornika je uglavnom bio ograničen na one koji negiraju genocid ili potvrđuju dezinformacije, kao što su one o „svrsi“ i „cilju“ Rezolucije. Bilo je i medijskih izveštaja u negativnom tonu, koji su predstavljali „obe strane“, mada se ovde radi o situaciji u kojoj se negiraju sudski utvrđene činjenice, tako da zapravo to i nije klasična situacija u kojoj „dve strane“ iznose jednako validna mišljenja”, pojašnjava Krupalija.

Izveštavanje o Rezoluciji pre i nakon usvajanja

Mediji u Federaciji BiH, skoro bez izuzetaka su blagonaklono izveštavali o rezoluciji dok su mediji u Srbiji i Republici Srpskoj uoči, na dan donošenja, i nakon donošenja izveštavali negativno. Medijski izveštaji bili su puni dezinformacija , a ceo proces okarakterisan je kao pokušaj satanizacije srpskog naroda, Srbije i Republike Srpske. Mediji naklonjeni zvaničnoj srpskoj politici izveštavali su o tome kako se rezolucijom šalje poruka da su Srbi genocidan narod, mada se Srbi uopšte ni ne pominju u tekstu rezolucije.

“Dezinformacije koje su se mogle pročitati i poslušati u medijima pre glasanja u GS UN uglavnom su se ticale sadržaja ili “cilja” Rezolucije. Tvrdilo se tako da će Rezolucija proglasiti Srbe za genocidni narod, ili da je “cilj” Rezolucije ukidanje Republike Srpske. Nakon glasanja, mediji su prenosili izjave zvaničnika koji su tvrdili da je većina članica UN-a bila protiv Rezolucije, budući da bio značajan broj suzdržanih prilikom glasanja. Ceo ovaj period obeležilo je negiranje kvalifikacije zločina, ili citiranje “stručnjaka” koji su negirali genocid”, kaže Krupalija.

Za njega je posebno zabrinjavajuće to što su negirajuće sadržaje prenosili i lokalni mediji i etablirani portali, ali i javni servisi i novinske agencije koje finansiraju poreski obveznici.

U narativ diskreditovanja rezolucije uključili su se i pojedini verski službenici. Tako su širom Srbije, ali i regiona služeni molebani protiv rezolucije, a uoči puta u New York, molitvu u Hramu Svetog Save u Beogradu predvodio je patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije uz prisustvo Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, Nenada Stevandića i drugih. Patrijarh je jasno iskazao svoj stav u kojem se protivi usvajanju rezolucije.

“Sabrali smo se da se pomolimo pred vaš put u New York. Danas snažno podižemo svoj glas protiv istorijskog revizionizma i da srpski narod bude proglašen za počinioce genocida”, poručio je patrijarh u svojoj besedi šireći tako dezinformacije o cilju i sadržaju rezolucije.

Podršku dominantnom narativu u Srbiji pružio je i muftija beogradski Mustafa Jusufspahić rekavši da “ovaj narod nije genocidan” i da “njegova Srbija to ne zaslužuje”. I jedan i drugi su dobili ogroman medijski prostor u kojem su, skoro bez tumačenja i ograđivanja, širili svoje verzije i svoje percepcije rezolucije.

Bošnjački zvaničnici su u jednom trenutku objavili nacrt Rezolucije iz kojeg je bilo jasno da se ne utvrđuje nikakva kolektivna odgovornost Srba, niti postoji namera za ukidanje entiteta, međutim mediji iz RS-a i Srbije su potpuno ignorisali činjenicu da u nacrtu ne postoje takvi navodi te su nastavili s istim dezinformacijama.

“Nakon objave nacrta rezolucije o Srebrenici, medijski tekstovi su varirali, a dezinformacije su nastavile da kruže, posebno u zemljama koje su protivile rezoluciji. Neki mediji su i dalje izveštavali da je rezolucija politički motivisana i da cilja na demonizaciju srpskog naroda i optuživanje jednog naroda kao genocidnog. Sve u svemu, percepcija rezolucije bila je podeljena”, kazala je Almasa Smajlović, portparolka Memorijalnog centra Potočari.

Mediji u Federaciji, ali i mediji u Republici Srpskoj konačno usvajanje rezolucije predstavili su kao pobedu. Jednima je ona pobeda bh. diplomatije koja će dovesti do toga da se u svetu obeležava Dan sećanja na žrtve genocida, dok su drugi ishod glasanja (84 ZA, 68 UZDRŽANO i 19 PROTIV) predstavili kao da je većina u UN-u bila protiv Rezolucije. Danima nakon usvajanja Rezolucije, u Srbiji se ishod predstavljao kao velika pobeda, a opozicioni političari su čak optužili vlast da je platila glasove pojedinih zemalja.

“Medijsko pokrivanje Vučićeve navodne kupovine glasova u UN-u bilo je ograničeno. Vučić je javno optužio zapadne sile za vršenje pritiska na članice UN-a da podrže rezoluciju, ali konkretni dokazi o kupovini glasova nisu široko izveštavani niti potvrđeni. Mediji su uglavnom prenosili njegove izjave bez dublje analize ili istraživanja tih tvrdnji. Ukupno gledano, većina medija se fokusirala na političke i diplomatske implikacije rezolucije i reakcije zemalja na nju, dok je pitanje navodne kupovine glasova ostalo u sferi optužbi bez široke medijske istrage”, kaže portparolka Memorijalnog centra Srebrenica Almasa Smajlović.

Divković navodi da je dio medija u RS-u nakon usvajanja Rezolucije nastavio da piše u istom stilu.

“Zavisno od nacionalnog ili entitetskog predznaka, pojačavane su teze o pokušaju nametanja sindroma genocidnosti, obezvređivanjem broja država koje su glasale za Rezoluciju i prenaglašavanjem važnosti broja država koje nisu glasale, a predstavljane su kao da su bile protiv, što bi trebalo prihvatiti kao pobedu. Takvi tekstovi su mi izgledali kao da su delo istog autora. Deo medija u Federaciji, osim što su neskriveno, iracionalno likovali, mada je nejasno zbog čega, kalkulisao je i sa mogućnošću tužbi za ratne reparacije, kao i s prilikom za reviziju tužbe protiv Srbije”, kaže Divković.

Za Krupaliju nema razlike u tonu medijskoj izvešavanja uoči i nakon usvajanja Rezolucije jer su “gotovo svi zadržali rovovske stavove iz predrezolucijskog perioda.”

“Deo medija u Federacijii se više bavio manifestacijama kojima je Rezolucija omalovažavana, kao što su izjave političara iz Srbije i “pobednički” bilbordi u RS. U celini, mislim da je najveći deo medija koje sam pratio, zapravo manifestovao ionako duboku podeljenost u predstavljanju ratnih stradanja, njihovom uzroku, karakteru i posledicama”, kaže Krupalija.

Izuzetak koji potvrđuje pravilo jeste Face televizija, čiji je urednik i voditelj Senad Hadžifejzović glasanje u Generalnoj skupštini predstavio kao poraz bh. diplomatije za šta je optužio ambasadora BiH u UN-u Zlatka Lagumdžiju. Ali to je bio odličan materijal za medije u Srbiji, koji su viđenje Hadžifejzovića iskoristili kao još jedan dokaz propasti rezolucije. U prenošenju mišljenja Hadžifejzovića prednjače tablodi, a Kurir piše “Vučiću ni velika Amerika, ni čitava EU nisu mogli ništa. Bosanski novinar osuo žestoko: Od 193 zemlje, 109? Kakav vam je to uspeh”.

Rogač ističe da je Rezolucija o Srebrenici u medijima u Srbiji iskorištena i za predizbornu kampanju, koja je prema njenom mišljenju, iako je reč o izborima za lokalne samouprave, prošla u senci manipulacija o Rezoluciji, pogotovo nakon njenog usvajanja.

“Analizirajući izjave funkcionera SNS-a u tom periodu, vidiljivo je da je Rezolucija o Srebrenici mapirana kao glavna tema, čak i na stranačkim mitinzima. Nakon što je rezolucija usvojena, tabloidi su proglasili “trijumf” i “moralnu pobedu Srbije” i “poraženom” Zapadu kojem je “propao plan da nas žigoše kao genocidni narod”“, kazala je Rogač.

Kriza medijske etike

Različiti pogledi na prošlost nisu novina, ali nedopustivo je da mediji pristaju na učešće, ali i građenje i širenje narativa kojima se iskrivljuje, sakriva ili kreira “nova” istina. Sociološkinja Smiljana Vovna kaže kako je veoma malo medija koji na objektivan način mogu da prenesu neku vest, a da u tom tekstu nema pristrasnosti politike dela zemlje iz kojeg oni dolaze.

“Pojedini mediji idu i dotle da relevantne činjenice o broju glasova, izbegavajući analitiku predstavljaju kao pobedu jedne politike i režima. Čitav čin usvajanja, glasanja o Rezoluciji u Srebrenici, Srbija je prenosila preko režimskih medija kao estradni čin uz navijačku euforiju”, kaže Vovna.

Upozorava da relativizovanje genocida i prebrojavanje žrtava bez obzira sa koje strane nije humani čin.

“Ni jedan zločin koji se desio ne bi trebao da traži opravdanje u reciprocitetu. Svaki zločinac ima svoje ime i prezime i generalizacija čitavog naroda, koja dolazi upravo od tog naroda iz čijih su redova zločinci nije dobra i ne poručuje ništa dobro”, kaže Vovna.

Rade Radovanović, beogradski novinar i pisac, ocenjuje da su mediji pod kontrolom Aleksandra Vučića pisali ono što im on “diriguje” a ne kako nalažu pravila profesije. Takvi mediji su rezoluciju tretirali u skladu sa narativima zvanične vlasti, bez bavljenja njenom suštinom.

“Generalna linija toga bila je veličanje Vučićeve genijalnosti i njegove borbe u Njujorku, kako bi nas zaštitio od rezolucije kojom je Zapad pokušao da nas proglasi za genocidni narod. U Politici, ali i u Novostima, koji su zvanični bilteni Vučićevog režima, te kvalifikacije bile su zastrašujuće. Vidimo zastupanje i odbranu nečega što je u krajnjem slučaju ideja Velike Srbije”, kaže Radovanović.

Uočava da je Aleksandar Vučić orkestrirano rezoluciju predstavio kao nameru da se srpski narod okrivi za genocid, iako dobro zna da je odgovornost individualna i već presuđena određenim pojedincima.

“To je ta generalna matrica kojom hoće da pokaže kako su Srbi samo žrtve, a ceo svet je protiv nas, osim valjda Kineza i Rusa. Dakle govorimo o jednoj potpunoj iracionalnosti koju mediji pod Vučićevom kontrolom preuzimaju i prenose kao odgovornost na ceo narod. Tako se uspostavlja jedan odnos prema zamišljenim prijateljima i neprijateljima, a Srbija udaljava od Evrope i Zapada”, kaže Radovanović.

Publika u Srbiji i Republici Srpskoj mogla je da konzumira i druge medije osim onih koji prate zvanične narative, ali mnogo je toga što ukazuje da su medijski konzumenti naseli na glavni narativ. Tako većina sagovornika u anketi banjalučkog magazina Buka nakon usvajanja Rezolucije osuđuje usvajanje ovog dokumenta jer smatraju da se njime Srbi označavaju kao genocidan narod. To, naravno, nije istina, ali niko od predstavnika vlasti to nije pojasnio građanima. Naprotiv, širom Republike Srpske i Srbije osvanuli su bilbordi: “Mi nismo genocidan narod.”

“Publika u Srbiji više nije sposobna da konzumira prave vesti. Priča o rezoluciji u Srebrenici tako nije ostala samo zamagljena, nego je u potpunosti iskrivljena, torzirana potpunim manipulacijama tako da je javnost ubeđena u tu nekakvu tezu da neko Srbe želi da proglasi za genocidni narod i da nas samo Vučić od toga može sačuvati”, kaže aktivistkinja Aida Ćorović.

“Najviše zabrinjava to što su mediji koji falsifikuju stvarnost zapravo u Srbiji državni mediji i oruđa državne politike i njihovi megafoni, instruisani iz jednog centra. Dokaz za to su i monitorinzi medija koji pokazuju da veliki broj medija prenosi iste tekstove, u kojima se čak potkradaju i iste pravopisne greške,“ kaže Gruhonjić.

A kako je trebalo da izgleda posao novinara i kakva je uloga medija trebalo da bude u izveštavanju o temi koju su političari iskoristili za dublje podele i polarizaciju društva, profesor Gruhonjić nudi rešenje koje bi svakom novinaru trebalo da bude poznato:

“Mediji bi samo trebalo da se sete jedne stare i proste istine – da smo mi potrebni političarima, a ne oni nama i da bi trebalo oni da se boje nas, a nikada mi njih“, zaključuje Gruhonjić.