„Tuđman je radio sa Miloševićem, Izetbegoviću je Zapad okrenuo leđa“: Prvi predsednik Slovenije Milan Kučan za Klix

Komentarišuću jačanje desnice u Evropi, Kučan kaže da društvene kretanja nikad nisu jednosmerna.

„Ima i uvek postoje odmicanja od onog poželjnog pravca, i mislim da je Evropa sad u toj situaciji, strahovanje od dominacije desnih konzervativnih snaga, na kraju krajeva ne bi to bilo nešto baš izuzetno, ne bi bilo ni prvi put“, rekao je Kučan za Klix.

On je dodao da je pitanje na čemu se temelji taj raskorak u desno.

„Tu su nacionalizmi, pogotovo kad se pogleda, kad su oni počeli dobijati na snazi, posle finansijske krize pa jednim delom onda kovid situacija, i sad naravno ratovi koji su na granici Evrope, koji su na granici Ukrajine, onda to što se dešava na Bliskom istoku, Gaza itd. Naravno sve to vodi ka jednoj ratnoj psihozi , mentalitetu rata. EU se više bavi ratom, jačanju ratne industrije, a manje se govori, a kamoli radi na koncepciji mirnog rešavanja tih sukoba, i naravno traženja, modernizacije, onih postulata na kome se u stvari zasnivala ideja o evropskoj integraciji, i kako sprečiti da dolazi do ratova“, rekao je Kučan.

Kako kaže, „pre smo razgovarali o tome, pa možda sam zaboravio reći da političke stranke koje se zasnivaju na nacionalnoj osnovi, ne mogu voditi ka integraciji društva i naravno izrađivanju koncepcije građanskog društva“.

One žele imati monopol, kaže on, odlučivati u ime svog naroda, upravo pozivajući se da su branitelj nacionalnog interesa, religijskog interesa, i kad imate ovu mešavinu manipulisanja sa istorijom, sa nacionalnim interesom i sa religijskim interesom, onda je to onaj eksploziv, kako bih rekao, bure baruta u kojem bi vrlo brzo moglo izbiti ratovi.

„Evropa sada nije dovoljno toga svesna, sva je pažnjom koncentrirana na Ukrajinu, onda se ne vidi mogućnost izrastanja, rađanja konflikata između članica Evropske unije. Kad vidite, još uvek je tu granica između takvozvanog starog dela Evrope, i ovog novog dela, i ovaj novi deo, on je mnogo više ratoboran nego stari deo“, rekao je Kučan.

„Da se sada malo vratimo u prošlost. Više puta ste govorili da je raspad Jugoslavije bio neminovan. Da li ste vjerovali tada da će posljedice biti tako razorne“, glasilo je pitanje, na koje je Kučan kazao da će dati „šablonski odgovor“.

„Treba ipak videti šta je Jugoslavija izvorno bila. Ona je ipak bila jedna veštačka tvorevina, nastala u posebnim istorijskim prilikama koje su pogodovale stvaranju takvog konglomerata na ovom prostoru. To je bila želja južnih Slovena koji su nekada živeli u Austro-ugarskoj, tu je bila i kraljevina Srbija koja se odvojila od Osmanskog carstva. Tada je Evropa na svim svim mirovnim konferencijama videla da je to faktor koji će nekako osigurati stabilnost tog i tada eksplozivnog prostora. Tu su se udružili vrlo različiti delovi te zajedničke države. Dakle, nacionalne razlike, ako hoćete, kulturne razlike, religiozne razlike, civilizacijske, različita prošlost, sve to“, objasnio je Kučan.

Prema njegovim rečima, dok je bilo interesa za zajednički život, a tih interesa bilo je puno, tražio se uvek mehanizam i procedure preko koji te razlike ne bi bile razorne, ne bi bile kobne po postojanje te države.

„Ali kako su se menjale prilike unutar zemlje i u međunarodnog zajednici, takva zemlja uvek je morala tražiti odgovor na sve te nove izazove. I dok je to Jugoslavija bila u stanju, to je funkcionisalo. Ali, naravno, nije uvek bilo rešenja. I kad je došlo do tih velikih promena u Evropi, do pada Berlinskog zida, Jugoslavija je bila u situaciji, kako sada dalje. Koji su posle Titove smrti faktori integracije te zemlje“, primetio je Kučan.

Treba, kaže, to ipak pošteno reći – veoma je bitna bila sama ličnost Tita i ta njegova istorijska uloga.

„Kad je toga nestalo, onda je zemlja bila u jednoj novoj situaciji, kako osigurati rukovođenje te zemlje. Drugi faktor je bila ideologija. To se zvalo tada samoupravni socijalizam, ipak je to bila ideologija subsocializma. Onda, zajedničko tržište. Onda je tu, kao faktor integracije, bila Jugoslovenska armija. I, naravno, bila je tu partija. Partija kao paralelni, ali ipak odlučujući faktor odlučivanja kada su se ključne odluke donosile unutar partijskih struktura“, podsetio je Kučan.

Prema njegovom mišljenju, kako su počeli svi ti integracioni faktori slabiti, prvo, Tita nije bilo.

„Ideologija koja je udarila u logiku jednog liberalizma, evropskog i parlamentarnog demokratizma, više nije imala tu snagu. Raspalo se tržište. Partija se raspala na 14. kongresu, kad je naša delegacija otišla. Ostala je JNA, a takva armija u višenacionalnoj zajednici, koja je sastavljena iz pripadnika svih tih naroda, ne može biti ni u jednoj zemlji, a pogotovo u višenacionalnoj zemlji, faktor integracije. Ona je to pokušavala da bude, ali je završila tako što je započela ratove, nažalost, prvo Slovenije, onda protiv Hrvatske, a pogotovo protiv BiH“, rekao je.

„Tako da, ako me pitate, da li je bilo moguće naći rešenja da li u tim uslovima postoji interes svih delova, svih republika, da i dalje budu u zajedničkoj državi, i koji je to interes… te diskusije u stvari nije bilo. Nije bilo ni volje. Svako je pogledao na svoju stranu. Kriza je bila vrlo duboka i u toj krizi svako za sebe traži najbolje rešenje. I ako sad govorim za Sloveniju, za tadašnje rukovodstvo i za sebe, kad smo videli da to nije moguće, onda je trebalo tražiti alternativu. Alternativa je bila osamostaljenje na principu udruživanja. Kako se Jugoslavije udružila, tako se trebalo razdružiti“, istakao je Kučan.

Prema njegovim rečima, bili smo svesni opasnosti da zbog tadašnje srpske politike, kakva je bila za vreme Miloševića postoji opasnost da dođe do nasilnog raspada.

„Zato smo i nudili mi deklaraciju o mirnom razdruživanju, koja, nažalost, nije bila prihvaćena. Jedino mi je podrško dao Hrvatski sabor. Ja sam tada razgovarao sa predsednikom Izetbegovićem zašto Bosna nije to podržala. Upravo smo mi to radili pre svega zbog Bosne. Znajući šta je u Bosni već bilo na tim nacionalnim sukobima i od čega može dovesti, onda mi je on tada rekao, Milane, ja to u ulozi predsednika ne mogu provesti“, kazao je.

Onda su, dodaje Kučan, stvari krenule kako su krenule. I mi smo na osnovu tog našeg saznanja i te naše rezoluciju o mirnom razdruživanju pokušavali angažovati međunarodnu zajednicu.

„Objasniti da je vreme presudno i da bez angažmana međunarodne zajednice proces razdruživanja ići u vrlo krivom pravcu i da će dovesti do rata. Na žalost, nismo bili dovoljno uverljivi. Kada je došlo do rata u Sloveniji, onda se nekako osvestila međunarodna zajednica ali bilo je već kasno“, naglasio je Kučan.

Kučan je u intervjuu kazao da je sa Franjom Tuđmanom razgovarao da treba on (Tuđman) s Slobodanom Miloševićem da se dogovori oko položaja srpskog naroda u Hrvatskoj.

„Iako smo mi tada bili u dosta tesnim odnosima, gotovo svakodnevnim sa Hrvatima, on mi je tada rekao ‘pa ja već imam kontakte sa Miloševićem'“, rekao je Kučan.

„Oni su u Karađorđevu tada već naveliko razgovarali, ne o onom što sam ja mislio da treba razgovarati, nego o podeli BiH. A čim vi počinjete diskusiju na tom prostoru oko podele, promene granice i tako dalje, to je rat, tu drugog rešenje nema. I on nije bio svestan toga. Možda ste čitali knjigu koja je napisao i njegov šef tadašnjeg kabineta. On je bio nazočan na tom razgovoru. I tu vidite kako njima nije stalo do toga koje su posledice. Nego samo ko će više uzeti BiH. Mi u Sloveniji smo bili odlučno protiv toga. I to smo govorili svima tim sagovornicima iz Međunarodne zajednice. ‘Nemojte, molim vas, ići u tom pravcu’. Nažalost, nismo mogli to sprečiti“, tvrdi Kučan.

Govoreći o Aliji Izetbegoviću, Kučan kaže da ga je upoznao tek preko beogradskih diskusija i Predsedništva.

„Bilo mi je jasno da je on možda svestan opasnosti koja je preti Bosni i Hercegovini. Ali nije imao dovoljno podrške u međunarodnoj zajednici. Kad je došlo do svega toga on se okrenuo i tražio pomoć u zemljama za koje je mogao računati da će mu dati pomoć. To su bile islamske zemlje. Političari s Zapada su ga sami naterali, zapravo situacija je ga naterala da nađe tu pomoć i umesto da mu oni ponude pomoć oni su ga počeli gledati s jednom rezervom. Opasnost od Islama i tako dalje. Znate koji su bile posledice“, ukazuje Kučan.

Kako kaže, doživljavao ga je kao jako poštenog čoveka kojem je stalo do opstanka Bosne i Hercegovine.

„Naravno pre svega do Bošnjaka, ali da je možda situacija bila pre složena za čoveka koji je ostao usamljen u svojoj poštenoj pretpostavci kako treba rešiti to pitanje“, naglasio je Kučan.