Foto: Aleksandar Latas/DanasNovi Sad je besan, a to, izgleda, neće završiti dobro. Barem ne za aktuelni režim koji je uključio sve mehanizme – medijske i aktivističke – kako bi kompromitirao, ocrnio i zastrašio pobunjeni narod, njegove neformalne lidere, studente i političke predstavnike u Novom Sadu i Beogradu, piše novinar Momčilo Đurđić za Index.hr.
Mobilno stado, koje se, prema maniru nasleđenom od socijalista i demokrata, uteruje i organizovano razvozi autobusima da kliče vođi, ovog je puta poslano da na ulicama, ispred univerziteta i političkih institucija stane između demonstranata i policije.
Bolest krvavih ruku
Tako su se „krvavi lavež“, histerija, salve uvreda i psovki, koje su režimski aktivisti svakodnevno usvajali gledanjem televizijskih reality programa, izlili na ulice dva najveća srpska grada, pokušavajući prikriti, ugušiti i oprati crvenu boju s novosadskih ulica i zidova, zaboravljajući da se „krv ne ispira“.
Nekadašnji politički slogan „Žutica – bolest prljavih ruku“, koji su naprednjaci uspešno pripisali „žutima“ – demokratima – sada im se vratio kao „Nadstrešnica – bolest krvavih ruku“.
Kako bi se reality zaokružio i kako bi se upotpunila prava slika srbijanske „elite“, ne sme se zaboraviti uloga jednog videologističkog centra podrške za koji pristojni ljudi ne koriste izraz televizija. To su oni koji šalju svoje zaposlene, odrasle žene i mlade devojke, prerušene u TV-reporterke, da provociraju demonstrante, svesno ih izlažući riziku od fizičkog stradanja.
Jak nadražaj u želucu izaziva prizor četiri zajapurene muške njuške koje iz sigurnosti toplog studija pružaju verbalnu podršku svom ženskom „topovskom mesu“, koje su svesno gurnuli u grotlo uličnog nasilja. Histerično urličući u kamere, kao da su pod uticajem zabranjenih supstanci, ti ljudi osuđuju demonstrante zbog – zamislite – nasilja nad (poslanim) ženama?!
U senci tih mutikaša vlast izbegava svaku dalju političku odgovornost jer je svesna da bi nastavak ostavki i smena vrlo brzo doveo do postavljanja najtežih pitanja o ulozi kineskih izvođača, režimskih podizvođača i mađarskog nadzora u novosadskoj tragediji.
To bi dalje verojatno dovelo do otvaranja tajnih ugovora, makar u sudskim procesima, čime bi se ugrozili svi infrastrukturni projekti, čija bi kruna trebao biti EXPO 2027.
Baš zato dodatno iritira i pojačava nepoverenje činjenica da među privedenima i optuženima nema „Kineza“ i „Mađara“, jer bi oni trebali biti najodgovorniji.
Tu puls raste, srce režima počinje preskakati, a panika eskalira jer bi razotkrivanje moglo dovesti do ozbiljnih kašnjenja i katastrofe Vučićevog „new deala“.
Jer izvođači i nadzornici koji su predmet aktuelnih kontroverzi, opet s ugovorima nedostupnim javnosti, zaduženi su i za buduće velike projekte.
U Novom Sadu je i počela srpska nacionalna tragedija
Ali, vratimo se Novom Sadu, pitajući se je li sve ovo što se događa u proteklih pet nedelja na neki način i povratak na mesto zločina, gde su počeli srpska nacionalna tragedija i ulično rušenje Jugoslavije. Teško da razloge za gnjev, bes i ogorčenje Novosađanki i Novosađana danas možemo svesti samo na užas tragedije 1. novembra.
Protekli dramatični događaji kap su koja je prelila čašu i svojevrsni okidač za silovanu vojvođansku autonomiju, poniženost i uvređenost Srpske Atine i sedišta Matice srpske. Optužbe režima da tu ima više od pijeteta prema žrtvama nadstrešnice sasvim su na mestu. Naravno da ima.
Cure jad i čemer koji su se gomilali punih 36 godina, od fatalne Jogurt revolucije, kao prve faze Miloševićeve Antibirokratske.
Bračni par s Dedinja nije bio sklon nikakvom nacionalizmu, naprotiv. Padom Berlinskog zida ovi zatečeni i uplašeni komunistički moćnici gledali su samo kako da blickrigom za svoju porodicu i političku kliku zgrabe što više blaga pa, ako može, i teritorija, onako usput.
Sve je počelo baš u Novom Sadu
Od do tada progonjenih srpskih nacionalista dobili su ponudu kojoj nisu mogli odoljeti – vojsku kosovskih i prekodrinskih Srba za ostvarenje privatnih ciljeva.
Nevoljno su pristali, pogotovo Mira, jer su drugovi i drugarice promenili stranu. Daj što daš, može i Srbe, samo da se tron sačuva.
Zato je samo na prvi pogled bilo čudno što je sve počelo baš u Novom Sadu prvom obojenom revolucijom u jogurt-belo, gde je vlast srušena na ulici 5. oktobra 1988., koji će, ispostavilo se, biti za Srbiju i Jugoslaviju mnogo sudbonosniji nego čuveni 5. oktobar 2000.
Kada je nekoliko meseci kasnije svojevrsnim protivustavnim pražnjenjem ukinuta autonomija Kosova, napravljeno je to i s Vojvodinom, uz bledo i mucavo objašnjenje da je to „radi balansa“, kako se ne bi činilo da neko u Beogradu ima nešto protiv Albanaca?! Pozadina cele operacije postala je sasvim jasna kada je Milošević za prva tri srbijanska premijera u nizu postavio Božovića, Zelenovića i Radmilovića, izvorno pokrajinske kadrove iz Novog Sada.
Ljudi su znali „gde su naši novci“ i velika pljačka je mogla početi. Danas ima sve više političkih analitičara i modernih istoričara koji idu i tako daleko da tvrde kako je Kosovo tada (pa sve do danas!) bilo velika nacionalna predstava koja je poslužila da se narodu odvrati pažnja dok majstori ne isprazne kase i sefove.
Pitajte bankare na Kipru ako meni ne verujete.
Terminalna faza države i naroda
Pored finansijskog, najveće novosadsko križanjem između Banovine i Komiteta svedočilo je tada i o početku kulturološkog i civilizacijskog sloma jedne države i njenog naroda, koji poslednjih godina ulazi u terminalnu fazu, kulminirajući prostaklukom i nasiljem neslućenih razmera.
Do toga se stigne i tako se završava kada vagoni skidaju delove s lokomotive koja ih vuče.
Dok sam 6. januara 2021. gledao Trampove Vizigote s dekama, medveđim kožama i vikinškim rogovima kako divljaju stepeništima Kapitola, setio sam se i naših oriđinala od pre 36 godina.
Skupljeni s koca i konopca, prebačeni su u Novi Sad da bi nam – sa šajkačama i kokardama, brcima i brada belih od novosadskog jogurta – nagovestili kako će izgledati Srbija budućnosti.
Gnusna optužba za separatizam
Ipak, pored pljačke i barbarizacije, najpodliji i najpokvareniji nasrtaj srpskih patriota i rodoljubaca na Vojvodinu i njenu Atenu optužba je za separatizam. Naročito jer u ovih 36 godina, tokom kojih smo prešli put od prolivenog jogurta do prolivene krvi, u Vojvodini nije postojala ni jedna stranka, pokret, NGO… koji su se programski, otvoreno i javno zalagali za odvajanje od Srbije.
Ta prljava podmetačina, kao jedno od hibridnih oružja „srpskog sveta“ protiv Srbije, danas služi za nacionalno discipliniranje, a već sutra, po uzoru na Protokole cionskih mudraca kojima je otvorena sezona lova na Jevreje, može biti alibi i za druge oblike terora.
Na početku je ova optužba bila benigna i služila je Beogradu kao dopunsko opravdanje za oduzimanje autonomije, a proteklih decenija se potezala kada god bi Novi Sad, makar i šapatom, postavio pitanje „gde su i čiji su naši novci“.
(Ne) plači, Vojvodino
Nije im bilo svejedno ni kada ih podsetite da su dve najbolje godine, s najvišim životnim standardom, u proteklih 115 godina, otkad Statistički zavod računa parametre kvalitete života, bile 1979. i famozna 1989.
Mrko će vas pogledati kada shvate da su upravo one obuhvaćene omraženim Ustavom iz 1974. Posebno će biti osetljivi oni koji su tada pred Banovinom pjevali „Oj Srbijo iz tri dela, opet ćeš nam biti cela“ kada ih pitate gde su usput zagubili „srce Srbije“.
Jaša Tomić, lider vojvođanskih radikala koji je bio na čelu pokreta za pripojenje Vojvodine Srbiji 1918. godine, samo nepunih godinu dana kasnije u partijskom listu Zastava gorko je zavapio nad onim što je snašlo srpsku Heladu.
U programskom članku PLAČI, VOJVODINO napisao je toliko toga što bi se i posle 1989. moglo mirne duše potpisati. Ipak, izgleda da je Novi Sad isplakao svoje, uglavnom u sebi, i da je došlo vreme za nešto drugo
Ne plači, Vojvodino.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
