Na Balkanu je uvek „strepnja dublja nego nada“, pogotovo ako Kremlj želi da „pomogne“: Momčilo Đurđić za Index

Presudom se suspenduje dejtonska, entitetska podela države na dve izborne jedinice i nalaže da BiH bude jedna izborna jedinica u slučaju izbora zastupnika u Dom naroda kao i za članove Predsedništva, piše novinar Momčilo Đurđić za Index.

Takođe se sugeriše promena prirode i uloge Doma naroda kojom se čak, u jednoj varijanti, ide i do njegovog ukidanja.

Jednom rečju, presuda oštro pretpostavlja princip političkog/građanskog principu etničkog/konstitutivnog.

E sad, ni po jada da je u pitanju država iz koje presuda stiže, Francuska. Ali nije, o Bosni i Hercegovini se ovde radi.

Kao što ja mogu da obučem Zlatanov dres ali i dalje neću biti Ibrahimović, tako i Evropski sud može da donese takvu odluku ali BIH, na ovaj način, neće osvanuti kao Francuska.

Reakcije na presudu političkih predstavnika sva tri naroda pokazuju da će i ona završiti kao „mrtvo slovo na papiru“ pa čak da sutra sa vlasti odu i Dodik i Čović, kao što je otišao Bakir.

Mnogo vode će još morati da protekne Miljackom, Vrbasom i Neretvom da se speru krvave uspomene.

Jer, ne sme se smetnuti s uma da je BiH država u kojoj je isti istorijski događaj danas jednima slava a drugima parastos, ono što je drugima dan pobede trećima je datum nacionalne tragedije…

I tako u krug.

I Nova godina ih teško može okupiti.

Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je apelacija potekla iz kabineta Željka Komšića, čoveka koji je četiri puta zloupotrebio upravo princip koji presuda nameće i iskoristio to što je Federacija jedna izborna jedinica.

Tako bar BiH Hrvati rezonuju ukazujući da je Komšić izabran glasovima Bošnjaka, protiv hrvatske volje, što iz čiste pakosti a što iz potrebe za dominacijom bošnjačke većine unutar entiteta.

Srbima, koji sa Hrvatima čine polovinu stanovništva BiH, ovo je „leglo ko kec na banku“ pa se solidarišu ukazujući šta bi se i njima desilo kada bi BIH postala ono što Strazbur aktuelnom presudom nalaže.

Drami posebno doprinosi činjenica da je, naročito nakon poslednjih izbora za članove Predsedništva, došlo do snažnog pritiska domaćih Hrvata da se konačno obavi izborna reforma kojom bi njihova dejtonska autonomija bila obnovljena i zaštićena.

Činilo se da za to imaju podršku ne samo Srba i Visokog predstavnika, nego i bošnjačkih i građanskih stranaka unutar vladajuće koalicije.

Dakle, dok traje proces stvaranja ako ne formalnog a ono svakako suštinskog okvira koji možemo smatrati trećom izbornom jedinicom, što bi Hrvatima garantovalo izborna prava kao konstitutivnom narodu, iz Jevrope kreće kontranapad kojim se nameće sve ono što je do sada bilo uzrokom dubokih nesporazuma među konstitutivnim narodima.

Da li će „1 + 1“ u završnom računu ispasti 1 kako zapoveda Strazbur i EU ili će biti 3, kako žele Mostar i Banjaluka ali i Zagreb i Beograd?

Bosna i Hercegovina je u poslednjih par decenija konceptualno razapeta, zaglavljena u procepu između neuspele federacije i nedovršene konfederacije.

Tačno tamo je gde se Jugoslavija po Ustavu iz 1974. našla nakon Titove smrti, osamdesetih. Definicija državnog uređenja se nevešto krije iza eufemizma „zajednička država“ da bi se prećutao ako ne i prikrio njen pravi karakter.

Jer, kako se zove državno uređenje zajednice koja ima dva entiteta (i distrikt, naravno), od kojih je jedan već federalnog tipa?!

Milošević svojevremeno takođe nije smogao snage niti pameti da se suoči sa sličnim faktičkim stanjem otvorenih očiju i izbegne tragediju.

Umesto da strateški anticipira rasplet i sam prvi ponudu dovršenje procesa konfederalizacije Jugoslavije i federalizacije Srbije čime bi savezna država bila sačuvana, a rat i nacionalne tragedije izbegnuti, on je uradio upravo sve suprotno grubo odbacujući princip održive koegzistencije.

U svom prvom, doduše polemičkom, tekstu koji sam objavio na Indexu 30. januara2022. – povod je bila proslava Dana Republike Srpske- pokušao sam da napravim paralelu sa ukidanjem autonomije kosovskim Albancim po Ustavu iz 1974. sa raznovrsnim suspenzijama i pokušajima suspenzija autonomija Srbima i Hrvatima, koje su stekli po Dejtonskom sporazumu.

Urednica je eseju stavila naslov „Ono što Milošević nije razumio 1989. Izetbegović ne razume danas“. Od tada je prošlo više od godinu i po dana i zaista je neshvatljivo da ima onih, pre svega u EU, koji veruju da se nametanjem i ponavljanjem istih postupaka mogu postići drugačiji rezultati.

Iskustvo suspenzije kosovske autonomije pre skoro pola veka čime je suštinski započet raspad jugoslavenske zajednice, što je kao jednu od posledica imalo i građanski rat u BiH, trebalo bi svima da nam posluži za primer gde nas (opet!) može odvesti svako oduzimanje stečenih prava nacionalnim zajednicama i umanjivanje stepena njihovih autonomije.

Istorija ex-jugoslavenskog prostora može se posmatrati, pre svega, kao permanentna borba između centralizma i autonomije u kojoj je pobedio princip koji je u startu i napadnut, uz visoku cenu za sve.

Pored nauka da borba za autonomiju teško da može biti izgubljena važan je i nauk koji će nam pomoći da danas u BiH izbegnemo krvavi rasplet koji smo već jedno prošli i zbog koga teško da BiH koju nameće Strazbur može biti moguća.

No, hajde još jednom naglas da razmotrimo šta bi moglo da se desi u slučaju: 1) da neko pokuša pod pritiskom i uz pravno nasilje nametnuti u praksi odluku evropskog suda; 2) da nekim čudom sva tri naroda prihvate i sprovedu tu odluku?

Razmišljanja u simulacijama znaju biti otrežnjujuća. U prvom slučaju, čiju realizaciju je zaista teško zamislite nasilje, blokada i konačan raspad državne zajednice bili bi neizbežni.

Nisam siguran da bi imali Drugi građanski rat ali na Balkanu nam je uvek „strepnja dublja nego nada“. Pogotovo ako Kremlj želi da „pomogne“.

Drugi scenario, koji je posebno fantazmagorčan, mogao bi biti ključnim elementom demonskog plana, zavere Srba i Hrvata protiv Bošnjaka. Naime, u nameri da pod izgovorom poštovanja građanističkih izbornih principa majorizuju ostale, što se pokazalo uspešnim bar u četiri navrata povodom izbora Komšića, Bošnjaci bi i sami mogli da budu majorizovani.

Bilo bi zanimljivo doći do podatka koliki je broj Bošnjaka, Srba i Hrvata sa biračkim pravom danas u BiH, zatim onih koji su poreklom iz BiH kao i onih u dijaspori, a koji mogu ili će uskoro moći da da ostvare biračko pravo u Bosni i Hercegovini?

Cifre bi mogle biti otrežnjujuće pogotovo ako se uzme u obzir da bi Srbi i Hrvati imali veliku logističku podršku susednih matičnih država, a Hrvati bogami verovatno Evropske unije ali i NATO.

Jer, pravo veta je zeznuta. Čisto sumnjam da bi Hrvati i Srbi u nekom ludom raspletu propustili makar i najmanju priliku da Bošnjacima „naplate“ Komšića i mnogobrojne neprijatne odluke raznih visokih predstavnika i zajedničkim snagama im izabrali npr. člana Predsedništva i…da ne idemo dalje.

Takvi smo ljudi.

Sve u svemu, na brdovitom Balkanu gde su najluđi scenariji uvek u opticaju treba razmisliti i o onom po kojem postaješ političkom manjinom u sopstvenoj (jedinoj!) državi.

Dalje, naravno, sledi ono što su Milošević i Tuđman nacrtali na famoznoj salveti u Karađorđevu.

Presuda Evropskog suda neće ništa rešiti osim što će proširiti „crnu rupu“ koja zjapi pod Bosnom i Hercegovinom.

Samo kada tri republike u konfederalnoj državnoj zajednici budu mogle da donose svoje izborne zakone, a ne da im to nameću Dejton, Strazbur ili Visoki predstavnik, možemo se nadati neutralisanju malignog nacionalizma i opstanku BiH kao normalne evropske države.

Teško i krvavo iskustvo raspada Jugoslavije itekako može da se izbegne a nekim novim genracijama stvori prilika da u decenijama pred nama slobodno, bez prisile i nametanja razvijaju autentične, iskrene prijateljske veze i saveze u Bosni i Hercegovini.

* Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala