„Ovo u Srbiji je totalna politička šizofrenija“: Momčilo Đurđić za Index piše da izbore dočekujemo u atmosferi „gole međustranačke matematike“

Nedelja, 26. novembar u ponoć, bio je rok za prijavljivanje izbornih listi. Predato je i nakon dopuna prihvaćeno njih 18 poduprtih sa po 10.000 potpisa građana, piše novinar Momčilo Đurđić za hrvatski Index.

Ako bi hteli da napravimo pojednostavljeno razvrstavanje izbornih kolona u patrotskom ključu – jer samo je taj pristup ovde konvertibilan – koje nam sugeriše jedan od medijskih prvosveštenika “srpskog sveta” ljotićevac Dragoslav Bokan, došli bi do podele aktera u nekoliko kolona.

Prvu, drugu, treću i četvrtu kolonu činili bi Vučić, Dačić i njihovi sateliti, računajući i one koji, sa posebnim listama, imaju zadatak da odvuku deo birača Vučićevim rivalima.

Petu kolonu koju tradicionalno, prema Bokanu, karakteriše manjak patrotizma ili kako to ovde voli da se kaže nacionalna izdaja i autošovinizam, činile bi snage koji predvodi lista “Srbija protiv nasilja” sa svim svojim ideološkim šarenilom u prtljagu.

Konačno, definišući status nacionalističkih, proruskih i antievropskih stranaka koje boluju od viška patriotizma, lucidni beli srbski orao ih je svrstao i etiketirao kao novu – Šestu kolonu.

To su, po njemu, oni dobronamerni, zalutali mučenici koji iz najboljih namera nanose štetu svojoj državi i njenim nacionalnim interesima optužujući Vučića za izdaju Kosova. Njima se, na prvi pogled, na izbornom listiću za Srbiju i Beograd, priključila i famozna Ruska stranka.

Volšebna lakoća sa kojom su domaći „Rusi“ prikupili 10.000 potpisa ukazuje da su oni pre Četvrta nego Šesta kolona i da su ih, grešna mi duša, projektovale Vučićeve Službe kako bi odvukle glasove superpatriotama.

Ako se u sledećem koraku pozabavimo izbornim listama ponaosob, lako ćemo se uveriti u kojoj meri je medijski kreirani teror višedecenijskog insistiranja na nekakvom “jedinstvu” i “pomirenju”, uništio svaki razumni pluralizam i suštinske postulate klasične građanske demokratije.

Na prvi pogled jasna ideološka linija razdvajanja na proevropske i antievropske stranke, zatim na one koje su za ili protiv uvođenja sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, pa i na one koje su za ili protiv priznanja Kosova, dovedena je do apsurda kroz stvaranje neprirodnih predizbornih koalicija.

Čak i koaliciona lista vladajućih stranaka “Srbija ne sme da stane” – parola Zorana Đinđića pretvorena u izborni slogan Aleksandra Vučića – ima partnere koji su programski potpuno suprotstavljeni jedni drugima, na istoj listi, bar po jednom od tri pitanja na kojima se srbijanska politika, navodno, oštro deli.

Ne radi se tu samo o prisustvu na istoj listi kandidata stranaka Rasima Ljajića i Aleksandra Vulina, već i o dvojici kandidata Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića koji su, da bi cirkus bio kompletan, navedeni na listi kao članovi SNS a ne SPO (!?), ostavljajući nam zabavnu nedoumicu da li su time Vučić ili Drašković, a možda i u dogovoru, želeli da još više prikriju višegodišnju političku švaleraciju pred Vukovim sledbenicima, a pogotovo pred biračima Srpske napredne stranke.

Kada su u pitanju opozicione liste politička šizofrenija je još kompleksnija. Naime, u opoziciji postoje bar dve liste na kojima su u istom stroju ideološki potpuno suprotstavljene stranke.

Primera radi, uzmimo liste “Srbija protiv nasilja”, kao i onu koja je spojila evropejca Tadića i suverenistu, antievropejca Radulovića.

Tu dolazimo do jednog od ključnih pitanja ove političke patologije: zašto, pobogu, proevropske stranke sa ovih lista nisu napravile jednu a antievropske drugu izbornu listu, nego su se neprirodno izmešale?

“Do not mix grandmothers an frogs“, dobacio bi na hercegovačkom engleskom Vuk Drašković.

Potpunoj predizbornoj kakofoniji, pored “baba & žaba” svakako doprinosi i otvoreni pokušaj nekrunisanog Robin Huda “Srbije protiv nasilja” Aleksandra Jovanovića Ćute da nam proda “mačku u džaku”.

Naime, još na početku kampanje on je izjavio kako bi ga “…bilo sramota da priča o nekakvim političkim programima dok je Vučić na vlasti“.

Ima cinika koji su ovo protumačili kao način da se sakrije činjenica da se opozicija sa vlašću u stvari slaže u svim strateškim opredeljenjima, a da je u pojedinim tačkama čak i ratobornija.

U svakom slučaju, Ćuta od nas očekuje da mu poverujemo na “majke mi”, kako bi on nakon preuzimanja vlasti mogao da radi i priča šta mu padne na pamet jer ionako ništa nije prethodno ponudio, osim da nam treba “kalif umesto kalifa”.

Koncept “da samo njega nema” smo već jednom “popušili” 2000. sa Miloševićem, pa smo videli gde su nas odvele “babe i žabe”, na čelu sa Koštunicom.

Sva takva “pomirenja” i “ujedinjenja” koja su se naročito intenzivirala nakon 5. oktobra, u proteklih par decenija metastazirala su u više pravaca.

Ona su uništila i “ugušila u bratskim zagrljajima” krhku demokratiju i evroatlansku alernativu, pogotovo na levici dok autentična proevropska desnica, nakon Koštuničinog evropskog odricanja, nije ni postojala.

Metaforu te metamorfoze od levice ka desnici, dok se u suprotnom smeru ništa nije ni dešavalo, svakako oličava nezaobilazna Marinika Tepić, koja je svoj put od izvorne levičarske Lige socijaldemokrata Nenada Čanka, preko centrističko-građanističkog Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića, osvanula na potpredsedničkom mestu u stranci desnog centra Dragana Đilasa.

Imajući u vidu njenu predizbornu izjavu od pre neki dan, da “…iskreno poštuje Zavetnike” ne bi se trebali začuditi ako jednog dana “izroni” na plaži gde se sunčaju Milica Zavetnica i Boško Obradović.

Političkim “pomirenjima” prethodila su istorijska koja su po pravilu počinjala ili u kafani ili za pijanom slavskom trpezom, zalivena pročišćenim pevačkim repertoarom.

Naime, tu se više nije pevalo o pobedama i pobednicima već samo o Draži i četnicima, kako dolikuje srpskoj domaćinskoj kući.

Ideološka i programska uniformnost i pomirenost vlasti i opozicije učinila je izlišnim normalan predizborni dijalog i izmestila kampanju u tabloidnu ravan, u taj brlog gde su lične uvrede, vađenje iz fioka dosijea tajnih službi, prozivanje za krađu i izdaju, ostrakizam i strančarenje apsolutno u prvom planu.

Mimo ove “besomučne, zaludne , krvave laveži…”, što bi rekao Krleža, u tišini doma svoga Bezbednosno informativna agencija formira novu, Devetu upravu za hapšenja bezbednosno opasnih pojedinaca i grupa.

U ovom procesu njoj će biti pridodata Specijalna antiteroristička jedinica, nekadašnje Crvene beretke Milorada Ulemeka Legije.

Njenim pomeranjem u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova bitno se menja lanac komandovanja što ih čini još netransparentnijim i dovodi pod direktnu komandu Aleksandra Vučića. Šta god to značilo, jel da…

Izborna očekivanja u medijima, pogotovo režimskim, su toliko jasna da se, osim redovnih direktnih prenosa Vučićevih mitinga po Srbiji, o izborima uglavnom ćuti.

Retko ko spominje Evropsku Uniju, osim načelno i deklarativno, o otvaranju novih poglavlja i klastera više niko ni ne priča.

Kao da smo digli ruke od te Evrope.

Spoljnopolitičke teme i dalje dominiraju, televizije su prenapučene analitičarima koji, kao da su na intervjuima za Mis(icu) Univerzuma, u prvi stavlaju zalaganje “za mir u svetu”.

To, naravno, podrazumeva pobedu Rusa u Ukrajini i povlačenje Izraela iz Gaze, a u prevodu znači – poraz Amerike i “kolektivnog Zapada”.

Jačanju antievropskog sentimenta doprinosi i pljuckanje po Hrvatskoj koje već godinama predstavlja stvar dnevne rutine, jer je to po pravilu win-win varijanta, uvek zgodna za svaku pa i predizbornu kampanju.

To vam u nas niko neće zameriti, nek smo živi i zdravi. Posle špijunske afere i proterivanja diplomata u oba smera, juče nam je glavna tema bila, pored Vučićevih aktivnosti, da li je novi predsednik Argentine Havijer Milei praunuk Ante Pavelića?

Koplja su se lomila oko toga da li zbog toga možemo nekako opet da naje…. ili trebamo biti mirni da obzirom na činjenicu je Argentina, ipak, predaleko?

Sva smo rešenja za predizborne dileme ponudili, sve smo jasenovačke žrtve popisali i prebrojali, samo još da istražimo rodoslov argentinskog predsednika. Izbor ovako beslovesnih tema samo potvrđuje da je zainteresovanost za EU u slobodnom padu, jer se uporno produbljuje jaz sa državom koja sutra treba da podigne ruku za vaš ulazak u ovo ili ono.

Izbore dočekujemo u atmosferi otrovnih međusobica i gole, neprincipijelne međustranačke matematike.

Tu nema nijedne zajedničke referentne tačke u odnosu na koju bi vlast i opozicija ocenjivalae jedna drugu, što bi trebalo da bude suština svake normalne demokratske izborne kampanje.

Vlast sebe sabira po formuli 1+1=3, dok joj opozicija oduzima po formuli 1+1=1.

O eventualnim iznenađenjima što bi predstavljalo iznenađenje, programskoj ponudi sačuvanoj za finiš kampanje, najnovijim istraživanjima javnog mnjenja – pogotovo kada su u pitanju izbori za velike lokalne samouprave: Beograd, Vojvodinu i druge veće gradove – pisaćemo pred izbornu ćutnju, sredinom decembra.

Videćemo da li će u međuvremenu lutka argentinskog predsednika da visi na Terazijama.