Da li je Srbija sve manja što je više priče o „Velikoj Srbiji“?

Bilo je reči o tome da li je Deklaracija ojačala težnje za otcepljenjem Republike Srpske, da li su nedavne odluke Narodne skupštine Republike Srpske, kojima se najavljuje blokada institucija Bosne i Hercegovine i koje je poništio Visoki predstavnik Kristijan Šmit, bile korak u tom pravcu i da li nacionalno okupljanje Srba, na koje poziva Deklaracija, podrazumeva i teritorijalne pretenzije prema susednim državama u kojima žive Srbi.

Razgovaralo se i o tome kakva je uloga Srpke pravoslavne crkve u kreiranju i sprovođenju Deklaracije, zašto zvorničko-tuzlanski vladika Fotije tvrdi da je Republika Srpska nastala na temeljima svetosavlja i pravoslavlja, kao i o tome zašto Beograd ne pomaže Republici Srpskoj da se izvuče iz teške ekonomske i finansijske krize i pored toga što se u Deklaraciji Svesrpskog sabora obećava snažna podrška Srbije Republici Srpskoj.

Omer Karabeg: Prošlo je šest meseci otkako je usvojena Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda – to je njen puni naziv. Da li je do sada bilo poteza koji znače njenu realizaciju?

Miro Lazović: Ta deklaracija sa svojih 49 zaključaka odnosi se velikim delom na prostor Republike Srpske i njena realizacija predstavlja sigurnu opasnost za budućnost Bosne i Hercegovine. Proteklih meseci Narodna skupština Republike Srpske donela je odluke koje znače realizaciju pojedinih odredbi te deklaracije kao što je usvajanje himne i grba Srbije kao zvaničnih obeležja Republike Srbije.

U tom duhu bili su i nedavni zaključci Narodne skupštine koji su bili usmereni ka negiranju institucija Bosne i Hercegovine i koje je zbog toga poništio Visoki predstavnik Kristijan Šmit. Osnovna intencija Deklaracije Svesrpskog sabora je da se srpski narod što više homogenizuje u duhovnom smislu, što se radi preko Srpske pravoslavne crkve, i da se onda političkim sredstvima prostor gde on živi veže za Srbiju.

Dušan Janjić: Deklaracija je uvela čitav niz paralelnih institucija u odnosu na Ustav i sistem Srbije. Pored ostalog, Svesrpski sabor je osnovao koordinaciono telo koje je formirano u Banjaluci. Pokušavaju da pišu novu istoriju, vode kampanju za ukidanje latinice. Ali, Deklaracija neće pomoći Vučiću i vlasti da se odupru potrebi promena u Srbiji. Ta potreba postoji i u Republici Srpskoj. Tako da sam siguran da će Deklaracija trajati samo dok su na vlasti Vučić i Dodik.

Ali pojava Deklaracije ima i svoju dobru stranu. Konačno se pojavio politički dokument – koji nije ustavan, koji nije legitiman, pitanje je i koliko je i legalan – u kome je jasno stavljen na papir koncept srpskog etnonacionalizma – svi Srbi na okup. Ne treba više da spekulišemo o Memorandumu. Imamo realni dokument koji je u suštini spoj svih entonacionalističkih ideja o srpskoj naciji od ujedinjenja do prekrajanja granica.

Dignite ruke od BiH

Omer Karabeg: Deklaracija Svesrpskog sabora poziva na srpsko nacionalno okupljanje. Šta to praktično znači za region?

Miro Lazović: Mene kao čoveka koji je devedesetih godina u Skupštini Republike Bosne i Hercegovine vodio bitke sa tadašnjim predstavnicima Srpske demokratske stranke, koji su zagovarali politiku svi Srbi u jednoj državi, ne iznenađuje što Vučić i danas ima iste ciljeve kakve je imao kao mlad političar devedesetih godina.

Sećam se jednog razgovora u Skupštini sa Radoslavom Brđaninom koga je kasnije Haški tribunal osudio kao ratnog zločinca koji me je uverio da je politika srpskog sveta kako se danas zove, a pre je to bila politika „Velike Srbije“, bila porazna i pogubna za sve narode na prostoru bivše Jugoslavije i za srpski narod.

Jednom mi je Brđanin prišao u holu i rekao da malo smanjim emocije i napade na politiku Srpske demokratske stranke jer Jugoslavija nije izbor srpskog naroda, ona je nametnuta tvorevina, a srpski narod mora živeti u jednoj kompaktnoj srpskoj državi. Ja sam mu odgovorio da je Jugoslavija upravo okvir koji omogućava da srpski narod živi u jednoj državi, a da je sve drugo rat koji će dovesti do stradanja drugih naroda, ali i srpskog. On mi je tada rekao – ništa se ti ne sekiraj, mi ćemo za 10, 15 dana sve to završiti jer je JNA uz nas. To je na kraju bilo i potvrđeno.

I danas se, nažalost, suočavamo sa istim političkim ciljevima samo što se oni pokušavaju realizovati političkim umesto ratnim sredstvima. Bosna i Hercegovina se u kontinuitetu suočava sa konstantnim tenzijama. To revnosno radi gospodin (Milorad) Dodik koji stalno ponavlja mantru da Bosna i Hercegovina neće opstati i da se Republika Srpska treba ujediniti sa Srbijom. Ali, mislim da što više rukovodstva Srbije i Republike Srpske govore o homogenizaciji srpskog naroda, o nekakvoj „Velikoj Srbiji“, o nekakvom srpskom svetu – Srbije je sve manje.

Prisustvovao sam 1993. konferenciji u Ženevi povodom Oven-Stoltenbergovog plana i tada sam Tuđmanu i Miloševiću rekao: „Dignite ruke od Bosne i Hercegovine, vi, gospodine Tuđman, imate problem Kninske krajine, a vi, gospodine Miloševiću, imate problem Kosova i možda sutra Vojvodine“. Milošević me je na to samo pogledao, imao sam osećaj da bi me popio u čaši vode.

Svi Srbi pod jednu šljivu

Omer Karabeg: Da li Deklaracija Svesrpskog sabora i program srpskog sveta podrazumevaju teritorijalne pretenzije prema susednim državama u kojima žive Srbi?

Dušan Janjić: Pričamo o papiru, ali praksa ga ne prihvata. Vrlo je jasno i Vučiću i svakom u Srbiji da Srbija nema više nikakvu kontrolu nad Kosovom. Vučić je povlačenjem Srba iz kosovskih institucija, kao što je Milošević u dogovoru sa Tuđmanom organizovao „Oluju“, otvorio vrata definitivnom gubitku Kosova.

Srbija je zemlja koja nema ustavnu i zakonski konsolidovanu teritorijalnu organizaciju. Imamo četiri regiona koji ne funkcionišu i nekih 150 okruga koji ne postoje. Govori se i o dve pokrajine iako je Kosovo odavno izgubljeno. To je institucionalni haos. I umesto da rešava ta pitanja Vučić se bavi pričom o ujedinjavanju svih Srba.

Imamo istorijsku potvrdu gde vode te ideje. Imali smo krvavi rat. Da li znate da se u Srbiji dan-danas ne zna koliko je državljana Srbije poginulo u ratu? Oni se i dalje vode kao ljudi na vežbama. Na teritorijama, na kojima su živeli Srbi, danas ih više nema. Ne samo u Hrvatskoj, ne samo na Kosovu, dobrim delom ispražnjena je i Republika Srpska. Pa, pola Republike Srpske je kod mene na Voždovcu. Ta politika vodi ka ostvarenju onog Tarabićevog proročanstva da će svi Srbi stati pod jednu šljivu.

Danas je u Srbiji na vlasti treća liga onih koji su porazili reformiste i liberale. Prvo su njih porazili, pa su razbili Jugoslaviju. Ovi današnji sada brane tu politiku i svoje privilegije. Oni brane svoju vlast. Njihova deklaracija je apsolutno neprimenljiva. Ja mogu sada da spekulišem – oni bi verovatno, kad bi imali nuklearnu bombu, davno sravnili Sarajevo. Ne znam šta bi sve sravnili, možda i sopstvene kuće.

Znate, ko iz mržnje razmišlja on nije racionalan. A ovde je reč o mržnji i sebičnoj borbi za opstanak na vlasti koji često znači i opstanak u životu. Rekao sam da nameravaju da pišu novu istoriju. Oni će da preprave celu istoriji da bi objasnili ono u šta danas javnost u Srbiji dobrim delom veruje – da Srbija nije bila u ratu. To je nemoguća misija.

Ne potcenjujem strahove od Deklaracije Svesrpskog sabora. Kad vas zmija ujede, naravno da se i guštera bojite. A to je i te kako ujelo mnoge, pogotovo Bošnjake. Ujelo je i Albance, ujelo je sve koji su se našli u položaju manjine i na kraju je pojelo sve Srbe koji su bili manjina.

Božja tvorevina

Omer Karabeg: Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u programu srpskog sveta. Da li je ona učestvovala u pravljenju Deklaracije ili je samo propagator onoga što je formulisao vrh Srbije?

Miro Lazović: Sve što radi politika Aleksandra Vučića dobija pokroviteljstvo patrijarha Porfirija i sveštenstva. Srpska pravoslavna crkva homogenizuje srpski narod u regionu, a onda se uključuje politika i na bazi te homogenizacije povlači poteze koji imaju za cilj okupljanje srpskog naroda na ekonomskim, političkim, pa i teritorijalnim principima.

Ovih dana je zvorničko-tuzlanski vladika Fotije rekao da je Republika Srpska nastala na temeljima svetosavlja i pravoslavlja i da mora ostati garant jedinstva, a pokojni patrijarh Irinej svojevremeno je u Banjaluci izjavio da je Republika Srpska utemeljena na božjoj istini i pravdi. Ako imate takve poruke verskih očeva, onda je logično da srpski puk to prihvata.

Srpska pravoslavna crkva se ne ponaša tako samo prema Bosni i Hercegovini, ona negira nacionalni identitet Crne Gore i crnogorsku naciju. I to je nešto što zaista nosi opasnosti koje mogu biti pogubne za region.

Dušan Janjić: Srpska pravoslavna crkva je bila vrlo aktivna oko Deklaracije Svesrpskog sabora. Pogotovo patrijarh i družina oko Bulovića, to je ta moskovska linija. Ali crkva nije samo dala pokriće za Deklaraciju, već je ušla u politiku mimo Ustava i zakona. Sadašnji patrijarh je u potpunosti instrument vlasti.

Ali kakvo je trenutno društvo u Srbiji – takva je i crkva. Društvo je u potpunoj krizi identiteta, raspadaju se institucije, a tako se ponaša i vrh crkve. To ne važi za sve vladike, ali na kraju se svede na ono – s kim praviš zgrade i deliš pare od narkobiznisa nemoj da se s njim svađaš.

Omer Karabeg: Da li je Deklaracija Svesrpskog sabora ojačala težnje za otcepljenjem u Republici Srpskoj i za njeno ujedinjenje sa Srbijom?

Miro Lazović: Sigurno da jeste. Pomenuo sam poteze Narodne skupštine Republike Srpske koji praktično konkretizuju osnovne postavke Deklaracije o homogenizaciji i ujedinjenju srpskog naroda. Ali mislim da ta deklaracija u konačnici neće moći biti realizovana jer nosi opasnosti koje mogu proizvesti ne samo incidente, već i veće sukobe.

Kao što sam bio optimista devedesetih godina tako sam i danas. Tvrdim da je Bosna i Hercegovina jača od svih svojih unutrašnjih i spoljašnih protivnika i da će savladati sve opasnosti koje joj prete.

Imam utisak da se Jugoslavija još nije raspala i da sene tog raspada lebde i nad Crnom Gorom, i nad Kosovom, i nad Bosnom i Hercegovinom. Pandorina kutija, koju je Milošević otvorio devedesetih godina, mora se zatvoriti u Beogradu da bismo imali mir i stabilnost u regionu.

Želim da verujem da će studentski protesti, jedna nova, mlada, pametna Srbija, koja u velikom broju izlazi na ulice, promeniti stanje u Srbiji. U Srbiji ne treba promijeniti samo političare, već i politiku. Od ključne je važnosti da Srbija vodi politiku koja će biti pozitivno okrenuta prema regionu.

Svi Dodikovi referendumi

Dušan Janjić: Kad saberem sve Dodikove najave referenduma o otcepljenju, ne vidim da se nešto otcepilo osim što je Republika Srpska ekonomski sve slabija i slabija, a institucionalno je maltene paralisana. Gospodin Lazović kaže da je sve krenulo iz Beograda. Nisam baš siguran da je sve krenulo iz Beograda, ali je tačno je da je najveći udar na Jugoslaviju i na živote ljudi došao iz Beograda kao centra federalne i vojne vlasti.

Slažem se sa gospodinom Lazovićem da u Srbiji ne treba promeniti samo političare, već i politiku jer kada se promeni politika doći će do relaksiranja situacije u celom regionu. Onda će i u Bosni i Hercegovini biti mnogo lakše praviti zajedničke institucije i planirati budućnost. Pa, zar Vučić preko Dodika ne blokira ulazak Bosne i Hercegovine u NATO? A članstvo u NATO paktu je prva stepenica.

Daleko je Evropska unija, skoro kao komunizam. Ali NATO je tu. On nam treba i radi razoružavanja, hajde da kažem, ovih naših nacionalista spremnih da uništavaju tuđe živote.

Ali da se vratim Deklaraciji. Kad je pažljivo pročitate, videćete da se u njoj govori jezikom sabornosti, a to je jezik Ljotića. To ne prolazi kod građana, pogotovo ne kod studenata.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Evropska unija, koja se zalaže za dobrosusedske odnose među državama Zapadnog Balkana, ne vidi neku veliku opasnost u programu srpskog sveta. Reakcije Brisela na pojavu Deklaracije Svesrpskog sabora bile su vrlo mlake.

Miro Lazović: Mislim da Evropska unija ima svoju agendu za Zapadni Balkan i da se puno ne sekira zbog takvih deklaracija kao mi u regionu. Ona je zacrtala reformski put za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu i obe zemlje moraju ispuniti reformske zahteve ukoliko žele ući u Evropsku uniju. A ti reformski zahtevi su suprotni onome što piše u Deklaraciji Svesrpskog sabora. Principi Evropske unije ne samo da degradiraju Deklaraciju nego i kompromituju etničke politike ugrađene u sadašnji Ustav Bosne i Hercegovine koji zbog toga treba menjati.

Dušan Janjić: Ako bih bio cinik, rekao bih da Brisel nikada nije reagovao na program 66 županija s kojim je Orban došao i ostao na vlasti, a nije direktno reagovao ni na ideje Slobodarske stranke Austrije. Malo su se uznemirili sada zbog Alternative za Nemačku.

Siguran sam će nova američka administracija taj problem rešavati iz svoje percepcije. A njihova percepcija je da im ne trebaju trouble makeri poput Dodika, Vučića i ostalih bez obzira da li su oni imaju sa njima neke finansijske aranžmane. Govorim o Kušnerovim biznisima sa Vučićem.

Presude Evropskog suda

Omer Karabeg: U Deklaracija Svesrpskog govori se o potrebi snažne podrške Republici Srpskoj i o jačanju ekonomskih veza između Srbije i Republike Srpske. Republika Srpska je sada u izuzetno teškoj ekonomskoj i finansijskoj situaciji. Da li će joj Srbija pomoći? Da li će joj dati pare?

Dušan Janjić: Naravno da neće. Nema odakle. Došlo je dotle da svako spašava sebe. Govorim o vođama. Svako dalje upetljavanje u ličnu i političku budućnost Milorada Dodika i njegove partije je račun bez krčmara.

Miro Lazović: Kako će Srbija finansijski pomoći Republici Srpskoj kad i ona tavori sa ekonomskim problemima. Pa zar nije pre nekoliko dana ministar finansija Siniša Mali rekao da u martu Srbija možda neće imati ni za penzije i plate, a kamoli da finansijski pomaže Republiku Srpsku?

Republika Srpska je u velikim finansijskim teškoćama i mislim da će doći u još veće ne samo ekonomske, već i političke ukoliko nastavi sa politikom destruiranja Bosne i Hercegovine i realizacijom ciljeva Deklaracije Svesrpskog sabora.

Verujem da dolazi vreme kada će Bosna i Hercegovina morati doživeti svoju transformaciju. Ne samo u političkom, već i u teritorijalnom smislu. Podela na dva entiteta i tri naroda nije formula na kojoj se može graditi stabilna, demokratska Bosna i Hercegovina. To se mora promeniti.

Ne mislim da mora doći do nekih međunarodnih konferencija tipa Dejtona 2, verujem da će presude Evropskog suda za ljudska prava, čije je sprovođenje na čekanju već 12,13 godina, dovesti do promena unutar Bosne i Hercegovine. Prihvatanjem tih presuda doći će do brisanja svih etničkih diskriminacija koje su ugrađene u Ustav i do takve organizacije Bosne i Hercegovine koja će imati za cilj jačanje državnih institucija. Entiteti neće imati snagu kao što to želi Dodik – da Republika Srpska bude država u državi.

Nažalost, Deklaracija Svesrpskog sabora i politika, koju vodi Milorad Dodik, imaju potporu i u politici Hrvatskog narodnog sabora, pre svega Dragana Čovića. Tandem Čović – Dodik mora biti na neki način politički destruiran.

Nadam se da će Hrvatska tražiti od Čovića da se distancira od pogubne politike Svesrpskog sabora. Jer će ta politika na kraju imati posledice i po Hrvatsku. Za razliku od Dodika koji kao buldožer razbija sve pred sobom, Čović vodi skrivenu politiku nadajući se će mu Dodik otvoriti prostor za stvaranje trećeg entiteta. Zato izjavljuje da treba čuvati Republiku Srpsku. Tandem Čović-Dodik je opterećenje za Bosnu i Hercegovinu i mora im se reći – dosta je, ne možete više da destruirate Bosnu i Hercegovinu.

Ako želimo biti deo Evrope, moramo implementirati presude Evropskog suda za ljudska prava. A kada se one implementiraju, onda otpadaju velikodržavne aspiracije i Hrvatske i Srbije prema Bosni i Hercegovini.

Izlazak iz Miloševićevog režima

Omer Karabeg: U zaključku, u kojoj meri Deklaracija Svesrpskog sabora i program srpskog sveta ugrožavaju stabilnost Zapadnog Balkana?

Dušan Janjić: U političkom i bezbednosnom smislu Srbija apsolutno nema nikakvu energiju da realizuje tu deklaraciju. Deklaracija može samo da ima indirektni značaj u održavanju ideologije sukoba. Najbolji način da se pokaže besmislenost te deklaracije je da se u Bosni i Hercegovini inicira široki dijalog o tome kako Bosnu i Hercegovinu organizovati kao funkcionalnu i demokratsku državu.

Sada je momenat da izađemo iz Miloševićevog režima jer ovo je još uvek Miloševićev režim. Odlaskom Vučića nastaje sloboda. Bosna i Hercegovina treba da se za to pripremi. Deklaraciju, naravno, treba kritikovati, ali je još važnije praviti alternativne programe i politike.

Miro Lazović: Deklaracija nosi stanovite opasnosti, ali mislim da u konačnici ne može biti realizovana jer bi to dovelo do turbulencija ne samo u Bosni i Hercegovini, već u regionu. To bi imalo i međunarodne reperkusije. Naravno, i dalje treba očekivati poteza na osnovu te deklaracije koji će opterećivati odnose u Bosni i Hercegovini.

Ali, mislim da dolazi kraj Dodikove politike. Jasno je da ta politika samo izaziva probleme koji se iz Bosne i Hercegovine prelivaju u region. Međutim, ponavljam da je ključ svih naših problema u Beogradu i da se u Srbiji mora promeniti politika, a kada se to dogodi, doći će do stabilnosti u regionu, a pogotovo u Bosni i Hercegovini.