Može li Republika Srpska da se otcepi bez rata?

Sagovornici su bili Ivana Stradner, savetnica u Fondaciji za odbranu demokratije iz Vašingtona, i Vedran Džihić, predavač na Fakultetu političkih nauka univerziteta u Beču.

Bilo je reči o tome zašto Milorad Dodik u poslednje vreme gotovo svakodnevno preti otcepljenjem, da li ga na to podstiče Rusija s obzirom da je njen predsednik Putin izjavio da se ocene političkih rukovodstava Srbije i Rusije o situaciji u Bosni i Hercegovini u potpunosti poklapaju, kakav je odnos predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Dodikovim najavama otcepljenja i zašto je ove godine u Beogradu Dan Republika Srpske prvi put proslavljen vatrometom.

Razgovaralo se i o tome da li je prelet američkih borbenih aviona iznad Bosne i Hercegovine uoči proslave Dana Republike Srpske poruka da će NATO intervenisati ukoliko Republika Srpska proglasi nezavisnost, na koga je Dodik mislio kada je rekao da Republika Srpska u svetu ima prijatelje koji će sprečiti međunarodnu vojnu intervenciju u slučaju otcepljenja, šta bi Rusija mogla da učini, a šta Vučićev prijatelj i saveznik mađarski premijer Viktor Orban, kao i o tome može li Republika Srpska postati nezavisna bez rata.

Omer Karabeg: Milorad Dodik u poslednje vreme gotovo svakodnevno preti otcepljenjem Republike Srpske. Radio je to i ranije, ali ne ovako intenzivno. Koliko su ozbiljne sadašnje pretnje?

Ivana Stradner: Dodikove pretnje treba uzeti ozbiljno. Kada pričaju o Dodiku, ljudi na Zapadu često vole da prave neku vrstu cost-benefit analize pokazujući zašto nije u njegovom interesu da izvrši otcepljenje. To je prilično naivno. Po mom mišljenju dva faktora utiču na njegovo ponašanje. S jedne strane, to je ideološki faktor – stvaranje srpskog sveta koji Milorad Dodik zajedno sa Vučićem, Vulinom i još nekoliko političara izuzetno potencira.

S druge strane, postoji interes Rusije da Dodik, koji je jedan od njihovih najodanijih ljudi na Balkanu, tako nešto uradi.

Rusiju apsolutno ne interesuju Republika Srpska, Bosna i Hercegovina i Balkan. Njih samo interesuje destabilizacija na Balkanu i oni preko Dodika pokušavaju da destabilizuju to područje. Moskva želi da pokaže da Zapad neće ništa učiniti ako se desi otcepljenje. U tom kontekstu su Dodikove pretnje zaista ozbiljne.

Vedran Džihić: Pretnje Milorada Dodika su na neki način postale deo političkog folklora i kolorita u Republici Srpskoj. To je srž njegove politike. To je politika glasnog, ponekad vulgarnog, nacionalističkog despota koji na svaki način pokušava da ojača svoju moć i ne preza ni od čega. Taj narativ postoji već jako dugo. Dodik je povremeno pojačavao i zaoštravao taj narativ, pa bi se onda primirio i napravio mali korak nazad, da bi opet ponovo eskalirao. Uvežbana taktika.

Pitanje je da li su sadašnje pretnje mnogo ozbiljnije. Nisam ubeđen da bi Milorad Dodik u ovom momentu bio spreman da napravi tako veliki i krupan korak kao što je secesija Republike Srpske. Kada bi to uradio, njegov politički život visio bi o koncu, a Republika Srpska ne bi mogla da preživi.

Međutim, dugogodišnje pretnje secesijom stvorile su atmosferu stalnih tenzija i raspirivanja nacionalne mržnje. Sve je to u stvari paravan da bi jedna korumpirana, kleptokratska elita sačuvala vlast u Republici Srpskoj.

RSexit

Omer Karabeg: Gospođo Stradner, pomenuli ste Rusiju i njenu ulogu. Da li mislite da Rusija podstiče Dodika da ide na otcepljenje? Ruski predsednik Putin je rekao da se ocene političkih rukovodstva Rusije i Republike Srpske o sadašnjoj situaciji u Bosni i Hercegovini potpuno poklapaju. Da li se to može tumačiti kao da on indirektno podržava i Dodikove najave otcepljenja?

Ivana Stradner: Apsolutno. Milorad Dodik je glavna karika Vladimira Putina u regionu. Ali to treba gledati iz mnogo šire perspektive. Geopolitika se potpuno promenila nakon februara 2022. i ruske agresije na Ukrajinu. Rusija pokušava da otvori druge frontove kako bi Zapad trošio energiju i resurse i na drugim stranama što bi umanjilo pomoć Ukrajini.

U toj Putinovoj strategiji Balkan ima izuzetno važnu ulogu – bilo da se raspiruju tenzije na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini. Trenutna politika SAD je nešto što se zove appeasement. To znači da se sve moguće daje neprijateljima Amerike – bilo da su u pitanju Iran, Kina, Vučić ili Dodik – samo da ne eskaliraju.

Dodik i Vučić su to shvatili i igraju igru – najpre eskalirati, pa onda deeskalirati i pozicionirati sebe kao nekog mirotvorca. Kako deluje ruska propaganda? U poslednje vreme pratila sam ruske informacione operacije na Telegram kanalima.

Tamo se forsira narativ koji se zove RSexit. Kao što je bio Brexit tako se sada forsira narativ da Republika Srpska, koja je navodno zaštitnik tradicionalnih, hrišćanskih, pravoslavnih vrednosti i doživljava neverovatne pretnje sa Zapada, treba da izvrši secesiju.

Takve poruke imaju odjeka jer je danas nacionalizam u porastu. Ko god misli da je ekonomija ključ stabilnosti u regionu i da se razvojem ekonomije mogu smiriti tenzije – grdno se vara. Evropska unija naivno misli da ekonomskim podsticajima može promeniti politiku Milorada Dodika, ali ja ne vidim da će se ona promeniti u skorije vreme.

Vedran Džihić: Naši narodi, a i naši politički lideri u regiji, često sebe vide mnogo važnijim nego što zaista jesu. To je veoma mala regija, ima određeni strateški značaj u Evropi, ali ni Milorad Dodik, ni Aleksandar Vučić, niti drugi lideri u regionu nisu toliko važni u velikim geopolitičkim okvirima. Tačno je da Vladimir Putin pokušava da instrumentalizira tog malog Dodika, podcrtavam „malog“, za vlastite svrhe. A te svrhe su očigledne.

Rusija se nalazi u otvorenom konfliktu sa Zapadom, to nije konflikt nego rat. Taj rat se vodi oružjem u Ukrajini, ali i na propagandnom frontu. Vodi se i putem takozvanih zamenskih konfliktnih žarišta koja se po potrebi mogu zapaliti. U kontekstu tih alternativnih ratova Republika Srpska i Milorad Dodik igraju određenu ulogu jer bi se u slučaju izbijanja rata na Zapadnom Balkanu deo resursa Zapada vezao za tu regiju, pa pažnja ne bi mogla biti usmerena samo na Ukrajinu.

Putin to radi kao piroman koji iz daljine pokušava da zapali vatru i da održava žar. Ali Putinov domet je mnogo manji nego što misli Milorad Dodik. Moskva može da eskalira situaciju u regiji i da instrumentalizira Dodika, ali Rusija ne graniči sa Zapadnim Balkanom, njeni resursi su daleko, dok Zapad ima mogućnosti da reaguje i u Bosni i Hercegovini i na Zapadnom Balkanu.

Ali najopasnija je hiperprodukcija napetosti, animoziteta i lažnih narativa koja čitavu regiju drži u nekoj vrsti drhtavog iščekivanja. Kad dominiraju ratni narativi, nema socijalnog i društvenog razvoja, nema evropske integracije.

To je porazno i za Bosnu i Hercegovinu i za celu regiju, i za Srbe, i za Hrvate, i za Bošnjake i za sve narode i ljude koji žive na tim prostorima.

Biračko meso

Omer Karabeg: Kako ocenjujete ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Dodikovim najavama otcepljenja? Vučić stalno ponavlja da poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a onda čestita Dodiku Dan Republike Srpske, koji je Ustavni sud Bosne i Hercegovine tri puta proglasio neustavnim, šalje visoku državnu delegaciju na proslavu Dana Republike Srpske, a u Beogradu se tim povodom organizuje vatromet.

Ivana Stradner: Pomenula sam da je Vučićeva taktika da eskalira, pa onda deeskalira i sebe postavi kao nekog mirotvorca u očima Zapada. Sličan je i njegov odnos prema Dodiku i Republici Srpskoj. On ne ide na događaje poput proslave Dana Republike Srpske da ne bi izgubio podršku Zapada, ali istovremeno čestita Dodiku, šalje državnu delegaciju na proslavu, a taj dan se u Beogradu slavi vatrometom.

Vučić s jedne strane pokušava da da legitimitet toj proslavi kako bi dobio podršku nacionalističkih grupa u Republici Srpskoj i Srbiji, a s druge strane ne želi da pređe crvenu liniju da ne bi izazvao ljutnju Zapada. To je njegova politika balansiranja.

Vučić je racionalan igrač, njegov cilj je da što duže ostane na vlasti, ali ne treba zaboraviti njegovu ideologiju – koncept srpskog sveta. Kao i Putin i on želi da ostavi trag u istoriji i čeka povoljan trenutak. Taj ideološki momenat možda ne može da se jasno vidi u januaru 2024, ali ne sumnjam da će se u skorijoj budućnosti itekako videti.

Vedran Džihić: Aleksandar Vučić prezentira sebe kao zaštitnika srpstva. Ali njemu Republika Srpska treba i iz praktičnih razloga. Vučić koristi Srbe iz Republike Srpske kao biračko meso koje može premeštati da bi poboljšao izborne rezultate svoje stranke kao što smo nedavno videli na izborima u Beogradu. To ne znači da su Dodik i Vučić najbolji prijatelji, ali se trebaju. U pitanju su praktični razlozi, ali za mene je centralno pitanje koliko u politici Aleksandra Vučića i srbijanskih elita ima velikosrpskog državnog nacionalizma.

Vuk svoju dlaku ne menja lako. Znamo šta je Vučić bio devedesetih godina. Bojim se da ćemo sledećih godina u promenjenim političkim okolnostima sve manje viđati racionalnog i pragmatičnog Vučića, a sve više jednog ideološkog, nacionalističkog lidera. To će onda biti velika opasnost za celu regiju.

Američki avioni iznad BiH

Omer Karabeg: Da li je prelet američkih borbenih aviona iznad Bosne i Hercegovine uoči proslave Dana Republike Srpske poruka da će Amerika intervenisati u slučaju otcepljenja Republike Srpske?

Ivana Stradner: Apsolutno da. Ne treba zaboraviti da je pre nekoliko meseci više od 30, a po nekim čak i 90, NATO-vih vojnika na Kosovu bilo povređeno. Šta je NATO uradio? Ništa. Rekla sam da Rusija želi destabilizacije na Balkanu da bi pokazala da Zapad i NATO neće ništa uraditi i da nisu ništa više nego papirni tigar.

Rusija ne treba da šalje tenkove i avione na Balkan. Iz devedesetih znamo da su paramilitarne grupe bile ključ Miloševićevog rata. Borbe bi se na isti način vodile i ovog puta. Preletom aviona uoči proslave Dana Republike Srpske Amerika je poslala jasan signal Srbiji, Dodiku i Rusiji da je Amerika spremna da brani suverenitet Bosne i Hercegovine. Gotovo da sam sigurna da bi ovog puta to zaista i učinila. Tu poruku je poslednjih mesec dana slala i američka ambasada u Bosni i Hercegovini.

Da smo ovaj razgovor vodili pre nekoliko meseci, ne bih bila ovoliko sigurna da će Amerika intervenisati. Ali ovog puta sam sigurna da Sjedinjene Američke Države veoma ozbiljno shvataju šta se dešava u Bosni i Hercegovini.

Moram da kažem da ovde u Vašingtonu ljude mnogo više brine situacija u Bosni i Hercegovini nego ono što se dešava na Kosovu – i zato postoje veoma ozbiljni razlozi.

Vedran Džihić: Rekao sam da ne verujem da je u ovom momentu Milorad Dodik spreman da krene u secesiju. To bi bio njegov politički kraj i čitavo stanovništvo Republike Srpske ispaštalo bi zbog takvog koraka. Ali važno je da se na Zapadu razmišlja o takozvanim ultima ratio sredstvima. Mislim da su u Vašingtonu, Londonu i drugim gradovima svakako svesni da bi se u globalnom konfliktu između Rusije i Zapada mogla otvoriti nova fronta u regiji Zapadnog Balkana i da zbog toga upotreba sile mora biti vraćena na dnevni red i stavljena na sto.

Preletanje aviona je simbolički korak. Možda bi mnogo važnije bilo da se u Bosni i Hercegovini pojačaju trupe NATO saveza i Evropske unije, da se pokuša nešto uraditi u centralom strateškom čvorištu, a to je Brčko. Mislim da bi u ovom momentu takvi koraci bili delotvorniji.

Ako se stvari posmatraju iz sigurnosne i vojne perspektive, nisu dovoljni samo simbolički koraci kao što je preletanje F-16 borbenih aviona. Brčko je bitno za opstanak Republike Srpske jer povezuje centralni deo Republike Srpske sa Srbijom, pa bi u ovom momentu najdelotvornije sigurnosno sredstvo bilo stacioniranje dodatnih trupa na području Brčkog. Na taj način Zapad bi poslao jasan signal da razmišlja i o upotrebi sile.

Omer Karabeg: Da li na Zapadu razmišljaju o slanju NATO trupa u Brčko?

Ivana Stradner: Nemam informacija da li se o tome razmišlja, ali sam apsolutno za to. Ja sam, inače, 2021, pre rata u Ukrajini, napisala tekst o tome koliko je bitno da NATO pošalje trupe u Brčko. Na taj način bi se poslao signal i Beogradu, i Dodiku, i Moskvi kakve bi bile konsekvence odluke o otcepljenju Republike Srpske.

Azil u Budimpešti

Omer Karabeg: Dodik je izjavio da ima prijatelje u svetu koji će sprečiti međunarodnu vojnu intervenciju u slučaju da Republike Srpska proglasi otcepljenje. Na koje je prijatelje mislio?

Ivana Stradner: Mislio je na svog prijatelja u Moskvi kako on voli da ga zove, a to je Vladimir Putin. Ali Rusija nema kapacitet da vojno pomogne Miloradu Dodiku. Ono što bi Rusija eventualno mogla da uradi je da pokrene neku inicijativu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i da ga pomaže putem obaveštajnih i paramilitarnih struktura. Dodik bi mogao ostvariti svoju nameru jedino ako Zapad ne bi vojno reagovao, ako bi se ponašao onako kako se NATO ponašao pre par meseci u Banjskoj. Ali nadam da se to ovog puta ne bi desilo.

Vedran Džihić: Stavio bih pod veliki znak pitanja koliko su Putin i Dodik prijatelji. Za Putina nema velikih prijateljstava, sve su to instrumentalni odnosi. Danas nekog izgrli i izljubi, a sutra da ga pusti niz vodu.

Milorad Dodik je možda mislio i na mađarskog premijera Viktora Orbana kome je tokom ove neustavne proslave Dana Republike Srpske dodeljen najveći orden, isti onaj koji je prošle godine Dodik uručio Vladimiru Putinu. Mađarska je već nekoliko godina trojanski konj u Evropskoj uniji koji ne samo iznutra izjeda njen vrednosni okvir, nego u Srbiji, Republici Srpskoj i celoj regiji Zapadnog Balkana pokušava da promoviše autoritarni model vladavine.

Mađarska jeste važna zemlja Evropske unije, ali mislim da Viktor Orban precenjuje svoj značaj. I Dodik misli da je mnogo veći nego što jeste i da ima mnogo više prijatelja nego što ih ima. On je trenutno u većini gradova Evropske unije persona non grata, nigde ne može da putuje, ne napušta Republiku Srpsku i Srbiju osim povremenih izleta u Moskvu i Budimpeštu.

Ono gde mu njegov prijatelj Viktor Orban zaista može pomoći je da mu ponudi azil u Budimpešti u momentu kada postane politički irelevantan kao što je to učinio sa bivšim makedonskim premijerom Nikolom Gruevskim. Takav prijateljski čin bi Dodik mogao da očekuje od Viktora Orbana.

Ivana Stradner: Ne sumnjam da Dodik računa na Orbana. Ali ne treba zaboraviti da se Orban kao i Vučić rukovodi cost-benefit logikom kada je u pitanju spoljna politika. Mađarska jeste glasna u NATO savezu, ali do sada ništa nije uradila da potkopa njegovo jedinstvo.

Imajući to u vidu, sumnjam da bi Mađarska mogla da spreči vojnu intervenciju u slučaju da Republika Srpska proglasi otcepljenje. Ali ja mislim da SAD ne treba da se oslanja ni na EUFOR, ni na NATO već treba da napravi neku vrsta koalicije zemalja koje bi bile spremne da intervenišu u slučaju da dođe do secesije. Takvi presedani već postoje, pa bi se mogli koristiti i u ovom slučaju.

Omer Karabeg: Da bi Evropska unija pratila Sjedinjene Američke Države kada bi krenule u intervenciju da spreče secesiju?

Vedran Džihić: Ne sumnjam da bi zemlje NATO saveza, znači većina zemalja Evropske unije, zajedno sa Amerikom donele odluku o intervenciji. Amerika ne bi išla samostalno, pratili bi je Velika Britanija i drugi saveznici iz Evropske unije.

Harikiri scenario

Omer Karabeg: Dodik kaže – mi ne želimo rat, naš cilj je srpska država na ovim prostorima. Može li se taj cilj ostvariti bez rata?

Ivana Stradner: Mislim da Dodik to može da ostvari bez rata ukoliko geopolitička situacija i eventualne promene u Evropi i Americi budu igrale u njegovu korist i ukoliko se Zapad bude ponašao kao septembra prošle godine u Banjskoj na Kosovu, kada je NATO mirno gledao šta se dešava i ništa nije uradio osim što je napisao da je zgrožen.

Dakle, jedini način da Dodik ostvari svoj cilj je da Zapad ostane pasivan. U tom slučaju rat mu nije potreban. Ali ja mislim da se ovoga puta to zaista ne bi desilo, jer su Sjedinjene Američke Države poslale Miloradu Dodiku jasnu poruku kako bi reagovale u slučaju secesije.

Vedran Džihić: Potičem iz Republike Srpske, iz Prijedora, ne živim u Republici Srpskoj već duže vremena, ali da sam stanovnik Prijedora, Banjaluke, Doboja ili bilo kojeg grada u Republici Srpskoj, cilj bi mi bio da živim normalan život. Politika i retorika Milorada Dodika i proizvodnja tenzija dovode do toga da sve više mladih napušta Republiku Srpsku.

Broj stanovnika se rapidno smanjuje, pa će Dodik, ako i ostvari svoju nameru, vladati državom od 700, 800 hiljada ljudi većinom penzionera i ekonomski neaktivne populacije. Mislim da treba učiniti sve da ne dođe do rata i da se spreči retorika Milorada Dodika koji građane Republike Srpske drži kao taoce svoje politike i prezentira im lažnu sliku o ugroženosti Republike Srpske.

Niko ne napada Republiku Srpsku, niko je ugrožava. U ovom momentu najviše je ugrožava Milorad Dodik i njegov SNSD. Ali ako bi se ostvario najgori mogući scenario i došlo do rata, mislim da je Zapad spreman da stane u zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. To bi bio harakiri scenario za Milorada Dodika, a i za Republika Srpsku i Bosnu i Hercegovinu.