„Spaljena u porodičnoj kući“: Nekažnjeni hrvatski zločini iz „Oluje“ – druga polovina avgusta i septembar 1995.

Podsećamo, žalbeno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), poznatijeg kao Haški tribunal, poništilo je 16. novembra 2012. godine osuđujuću presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u vojnoj akciji „Oluja“, preduzetoj s legitimnim ciljem uspostavljanja kontrole na području Krajine i suvereniteta na celoj teritoriji Republike Hrvatske.

Tom presudom, Žalbeno veće nije oslobodilo Republiku Hrvatsku obaveze da procesuira počinioce čiji je identitet utvrdilo Raspravno veće, kao i da istraži i kazni počinioce ratnih zločina koji nisu bili deo predmeta protiv Gotovine i Markača.

Udruženja Srba iz Hrvatske, sa sedištem u Srbiji, „Veritas“ i „Suza“ raspolažu podacima da je ubijeno 1.200 civilae, stoji izveštaju.

Zvanični hrvatski izvori navode da su na hrvatskoj strani poginula 204 vojnika i policajca.

Hrvatski Helsinši odbor za ljudska prava je dokumentovao ubistva 677 civila, a te podatke podržavaju i podaci Dokumente i FHP.

Proteklo vreme pokazuje da su izvršioci ratnih zločina na slobodi.
Nema političke volje da se sačini regionalni popis žrtava 1991-2001. godine, za koji se zalaže civilno društvo i 580.000 građana postjugoslovenskih zemalja, potpisnika peticije za osnivanje REKOM-a.

Procesuiranje ratnih zločina je rezultiralo dvema osuđujućim i dvema oslobađajućim presudama.

Činjenice koje uznemiravaju

* Oslanjajući se na podatke iz Presuda Raspravnog veća u predmetu protiv Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača (IT-06-90-T), dokazi ukazuju na to da su u večernjim satima 18. avgusta, nakon što je Mirko Ognjenović čuo nekog kako viče „Gdje je to devetero? Izlazite da vas pobijem!“, u njegovo dvorište u Kaknju, gde su se nalazili on i Radoslav Ognjenović, ušli Uroš Ognjenović i dva muškarca, od kojih je barem jedan imao automatsku pušku.

Naoružani muškarci su ih nazivali četnicima i tukli.

Mirko Ognjenović je od toga izgubio svest, a kada se nakon nekoliko sati povratio, u dvorištu Uroša Ognjenovića, udaljenom oko 200-250 metara od njegovog, pronašao je leševe Uroša Ognjenovića (rođenog 1926. ili 1928. godine) i Uroša Šarića (rođenog 1919. ili 1920. godine).

Dokazi da je smrt Uroša Ognjenovića i Uroša Šarića nastupila usled strelnih rana ukazuju na to da su oni ubijeni, ali Raspravnom veću nisu predočeni dovoljni dokazi na osnovu kojih bi bio moguć zaključak o identitetu ili pripadnosti počinitelja.

* Dana 18. avgusta ili približno tog datuma u Oton Polju pripadnici hrvatskih vojnih snaga ubili su staricu Martu Vujnović hicima iz vatrenog oružja u glavu.

* Pripadnici 15. domobranske pukovnije Hrvatske Vojske Nikola Rašić i Zvonimir Lasan-Zorobabel su 20. avgusta ušli u jednu kuću u Očestovu, a u tom trenutku je eksplodirala ručna bomba i obojicu ih ranila.

Rašić je pomogao Lasan-Zorobabelu da izađe, a onda je u kuću bacio bombu, te pucao u Savu Šolaju koji se pojavio na prozoru, i ubio ga.

* Oslanjajući se na iste podatke, dana 21. avgusta, dvojica naoružanih muškaraca u civilnoj odeći upala su u kuću Mileta i Ljubice Stegnajić u selu Stegnajići i zapretili im da će ih ubiti ako ne napuste kuću do sledećeg dana.

Mile je odmah otišao, a Ljubica je ostala, jer nije bila dovoljno dobrog zdravlja da bi mogla poći s njim.

Ljubica je sutradan pronađena mrtva u bunaru. Njena kecelja i cipele su pronađeni uredno složeni kraj bunara, a njen štap vezan za zid bunara.

Na njenom telu nije bilo strelnih rana.

Ta činjenica, uzeta zajedno sa stanjem zatečenim na prostoru oko bunara, ne omogućuje zaključak da je Ljubica Stegnajić ubijena.

* Prema podacima iz presuda Županijskog suda u Splitu, taj sud je utvrdio, a Vrhovni sud Republike Hrvatske potvrdio prvostepenu presudu kojom je utvrđeno da je 11. avgusta 1995. godine u poslepodnevnim satima u mestu Prokljan, optuženi Božo Bačelić kao zapovednik voda zapovedio vojnicima Anti Mamiću, Luki Vuki i Jurici Ravliću da se zajedno s njim odvezu vozilom „Renault 4“ do mesta Prokljan, u koje su došli pre ostalih pripadnika 113. šibenske brigade HV-a.

Došavši ispred kuće porodice Damjanić, tamo su zatekli Nikolu i Milicu.

Komadant Bačelić je Jurici Ravliću naložio da puca u njih, no on je zapucao u zid kuće, a ne u oštećenike.

Ravlić je potom začuo iza svojih leđa rafal koji je pokosio starce.

Iza njega se nalazio Božo Bačelić pa je sud zaključio da je upravo on pucao u Damjaniće.

Ante Mamić je u tom trenutku izašao iz kuće Damjanićevih, koju je pretraživao, a Luka Vuko se u tom trenutku nalazio u automobilu, jer se „zapetljao oko puške“ prilikom izlaska.

Potom su ova trojica okrivljenika na mrtva tela Damjanićevih naslagali daske, gume, grane i ribarske mreže i zapalili ih.

Sud je takođe utvrdio da je Božo Bačelić, kao komadant voda izviđačke satnije 113. šibenske brigade HV-a, krenuo u akciju pretraživanja oslobođenog područja, u koju je pozvao vojnike Mamića i Ravlića.

Nakon što je u zaseoku Mandići pronašao Vuka Mandića, pripadnika vojske Republike Srpske Krajine (RSK), koji mu je predao pušku i predao se, odvezao ga je vozilom „Zastava 101“, u kojemu su bili i Mamić i Ravlić, do napuštene kuće na području Varivoda, koja se nalazila na cesti Đevrske-Kistanje, izveli ga iz vozila, Bačelić ga je postavio uza zid kuće i usmrtio hicima iz automatskog oružja.

Vrhovni sud je povisio kaznu okrivljeniku na 7 godina zatvora.

* Iz presuda Raspravnog veća u predmetu protiv Gotovine, Čermaka i Markača, Stevo Vujnović ubijen je neutvrđenog dana između početka avgusta i 22. avgusta u Oton Polju, a Stevina majka, koja se zvala Marta ili Marija Vujnović, ubijena u tom selu početkom avgusta.

U zapisniku o obdukciji Steve Vujnovića navodi se da nije bilo moguće utvrditi uzrok smrti.

Raspravnom veću nisu predočeni dovoljni dokazi o uzroku, datumu i drugim okolnostima smrti ovo dvoje ljudi.

* Tela Ilinke Ike Dondur, stare oko 70 godina, i Vere Dondur, stare oko 50 godina, pronađena su 23. avgusta u Dondurima, zaseoku sela Žagrović.

Predočeni sudskomedicinski dokazi ukazuju na to je smrt Ike Dondur nastupila usled strelne ozlede.

Raspravnom veću nisu predočeni sudskomedicinski dokazi u vezi sa smrću Vere Dondur.

Sud nije imao dovoljno dokaza na osnovu kojih bi mogao da donese zaključak o počiniteljima.

* U Gruborima, zaseoku sela Plavno, 25. avgusta umrli su Miloš Grubor (star 80 godina), Jovo Grubor (star 65 godina), Marija Grubor (stara 89-90 godina), Mika Grubor (stara 53-54 godine) i Đuro Karanović (star između 41 i 44 godine).

Raspravno veće konstatuje da je pet gore navedenih žrtava ubijeno iz vatrenog oružja, da je znatan broj kuća spaljen i da su životinje ubijene iz vatrenog oružja ili spaljene.

Raspravno veće konstatuje da su 25. avgusta u Gruborima pripadnici ATJ Lučko Specijalne policije ubili pet gore navedenih žrtva, spalili kuće i ubili ili spalili životinje.

* Optuženi Frano Drlja i Božo Krajina su i u ponovljenom postupku oslobođeni krivice zbog nedostatka dokaza, vidi se iz presuda Vrhovnog suda Republike Hrvatske.

Prvostepena presuda potvrđena je u septembru 2019. godine, a u obrazloženju presude Vrhovni sud Republike Hrvatske je naveo: „Utvrđena linija zapovedanja Antiteroristička jedinica Lučko (ATJ), koju nedvosmisleno čine zapovednik i pomoćnik zapovednika, propustila je poduzeti dužne radnje kako bi se blagovremeno otkrili neposredni počinitelji.

Njihove propuste treba posmatrati u kontekstu svekolike pasivnosti i potpune nezainteresiranosti i drugih zapovednika, pozicioniranih više i znatno više od zapovjednika ATJ Lučko.

Umesto efikasnog otkrivanja odgovornih za ubojstva civila Milice Grubor, Marije Grubor, Jove Grubora, Jovana Grubora, Miloša Grubora i Đure Karanovića, samo zato što su bili Srbi, i paljenje kuća u zaselku Grubori, samo zato što u njemu žive Srbi, na delu je bila sramotna konstrukcija o izmišljenom četničkom napadu i bešćutna ignorancija ratnog zločina protiv civila“.

Jedinica od 30-40 vojnika stigla je 25. avgusta 1995. godine u Plavno, gde se podelila u četiri manje grupe pod vođstvom Stjepana Žunića, Bože Krajine, Branka Balunovića i Frane Drlje.

Istoga se dana, većina preostalih meštana Grubora zaputila u zgradu Osnovne škole u Plavnom kako bi se prijavili UNPROFOR-u, dok je nekolicina, uglavnom starijih meštana, ostala u zaselku.

Putem su uočili grupu vojnika koja se kretala selom, a ubrzo zatim, začuli su pucnjeve i uočili kako gore kuće u njihovu zaseoku.

Nekoliko njih odmah se zaputilo natrag u Grubore, gde su na nekoliko različitih lokacija pronašli tela usmrćenih srodnika, a većina je kuća bila u plamenu.

Tom prilikom u Gruborima su ubijeni: Miloš (Marka) Grubor, rođen 1915. godine, ustreljen u porodičnoj kući, telo pronađeno pored kreveta; Marija Grubor, rođena 1905. godine, spaljena u porodičnoj kući; Milica (Steve) Grubor, rođena 1944. godine, ustreljena, telo pronađeno iza porodične kuće; Jovo (Jovana) Grubor, rođen 1930. godine, usmrćen usled nanešenih ubodno reznih rana, telo pronađeno iza porodične kuće; Đuro (Luke) Karanović, rođen 1954. godine, ustreljen iza jedne kuće u zaselku; Jovan (Damjana) Grubor, star 73 godine, nepoznata sudbina, pretpostavlja se da je njegovo telo izgorelo u kući koja je takođe zapaljena.

*Iz presuda Raspravnog veća u predmetu Tužitelj protiv Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača (IT-06-90-T) poznato je da je 27. avgusta u Gošiću, nedugo posle 16.00 sati, iz vatrenog oružja ubijeno je sedam ljudi: Sava Borak, Grozdana Borak, Vasilj Borak, Kosa Borak, Marija Borak, Dušan Borak i Milka Borak.

Tih sedam ljudi je nosilo civilnu odeću i svi su bili rođeni između 1902. i 1940. godine.

Dokazi ukazuju na to da su nedugo pre ubistva ovih ljudi u selo ušli beli civilni automobil i kamionet s plavom ceradom u kojem su se vozile osobe u maskirnim uniformama, i da su, ubrzo po njihovom dolasku, svedoci čuli pucnjavu.

Međutim, Raspravnom veću nisu predočeni dovoljni dokazi o identitetu i pripadnosti počinitelja.

* Dokazi ukazuju na to da su Marija Berić (1930), Radivoj Berić (1926), Jovo Berić (1920), Milka Berić (1924), Marko Berić (1913), Špiro Berić (1940), Jovan Berić (1939), Dušan Dukić (1937) i Mirko Pokrajac (1911), umrli 28. avgusta između 17.00 i 21.00 sat u Varivodama.

Iako je tim Međunarodnog odbora Crvenoga krsta (MOCK) u svom dopisu od 7. oktobra 1995. preneo informaciju da su se na leševima videle ubodne rane, Raspravno veće se na temelju ukupnih dokaza uverilo da je smrt žrtava nastupila usled strelnih rana.

S obzirom na prisutnost strelnih rana, pucnjavu koju su čuli seljani i mrlje od krvi na okvirima vrata i u dvorištima, Raspravno veće se uverilo da je devet stanovnika sela Varivode ubijeno.

Raspravnom veću nisu predočeni dovoljni dokazi o tome kojim oružanim snagama su počinitelji eventualno pripadali, pa stoga sud nije mogao doneti zaključke o identitetu ili pripadnosti počinitelja.

* U selu Mala Polača, zaseoku Crnogorci, tri osobe koje se navode kao vojnici došle su 29. avgusta u kuću komšinice Ilinke Crnogorac kod koje je Ilinka bila u tom momentu i naredile joj da izađe iz kuće.

Dokazi nadalje ukazuju na to da su komšinice Ilinke Crnogorac čule te osobe kako prete da će joj spaliti kuću.

Nekoliko sati kasnije, Đurđija Crnogorac pronašla je Ilinku Crnogorac mrtvu, u lokvi krvi.

Raspravno veće se uverilo da je smrt Ilinke Crnogorac nastupila usled strelnih ozleda i da su je ubile osobe koje se navode kao vojnici, ali nije imalo dovoljno pouzdanih dokaza o tome kojim oružanim snagama su počinitelji eventualno pripadali.

* Sava Babić umrla je od prostrelne rane glave neutvrđenog dana između 1. i 4. septembra u zaseoku Mokro Polje. Raspravno veće nije imalo dovoljno dokaza o tome ko ju je ubio.

* Dokazi ukazuju na to da je Milan Balić, rođen 1919. godine, preminuo usled jedne ili više strelnih rana trupa početkom ili sredinom septembra u Riđanama.

Raspravnom veću nisu predočeni dovoljni pouzdani dokazi o tome ko ga je ubio.

* Telo Dušana Brkića, rođenog 1926. godine, pronađeno je 15. septembra u selu Palanka, u stanju raspadanja. Iako dokazi ukazuju na to da je Dušan Brkić ubijen, ne postoje dovoljni dokazi o tome ko ga je, kada i u kojim okolnostima ubio.

* Neutvrđenog dana između 18. i 24. septembra u Šarićima, zaseoku sela Kakanj, jedan ili više nepoznatih počinitelja iz vatrenog oružja pogodili su Vojina Šarića, rođenog 1911. godine, u grudi i stomak i tako ga usmrtili.

Predočeni dokazi ne ukazuju na identitet ili pripadnost počinilaca, te Raspravno veće nije moglo doneti zaključak o tome.

* Dana 28. septembra u selu Kolarina, Mario Dukić, pripadnik 134. domobranske brigade Hrvatske vojske (HV), ispalio je dva hica u Petra Botu, od kojih ga je jedan pogodio u grudi i usmrtio.

* Dana 29. septembra u selo Zrmanja došlo je osam do deset naoružanih ljudi u vojnim uniformama, u dva bela oklopna automobila.

Otprilike između 16 i 16.30 sati trojica od tih ljudi upala su u kuću Smiljke Marčetić, izvela njenog sina, Milana Marčetića.

Raspravno vijeće konstatuje da su Milana Marčetića ubile te tri osobe u uniformama.

Raspravno veće konstatuje da su oni bili pripadnici hrvatskih vojnih snaga ili Specijalne policije.

* Oko 17 sati 29. septembra Dušan Šuica je razgovarao sa svojim susedima u jednoj kući u zaseoku Gudura u Zrmanji.

Odatle je otišao oko 17.15 sati, nakon čega su ljudi koji su s njim prethodno razgovarali čuli pucnje.

Raspravno veće konstatuje da je nekoliko minuta kasnije u kuću iz koje je Dušan Šuica upravo bio otišao došlo šest ljudi u uniformama i od seljana tražilo da im pokažu svoje hrvatske isprave.

Prema izvedenim dokazima, ljudi u uniformama te seljane nisu ubili zato što im je jedan od njih pokazao iskaznicu HV i zato što je dvoje seljana bilo u rodu s jednim od uniformisanih ljudi.

Raspravno veće konstatuje da je dva-tri dana kasnije u obližnjoj štali pronađen pocrneli leš Dušana Šuice, s osam strelnih rana i krvlju na prsima i čelu.

Raspravno veće konstatuje da su Dušana Šuicu ubila ta šestorica ljudi u uniformama.

Raspravno veće konstatuje da su oni bili pripadnici hrvatskih vojnih snaga ili Specijalne policije.