Nemačka štampa: 30 godina od eskalacije rata u Jugoslaviji

„Kada je nemački predsednik Steinmeier pre izbijanja ukrajinskog rata govorio o miru u Evropi poslije Drugog svetskog rata, to je značilo uvredu za žrtve desetogodišnjeg rata u bivšoj Jugoslaviji, koji je odneo više od 100.000 života. Počelo je u Sloveniji 1991. godine, a završilo se u Makedoniji 2001. godine. A to je kulminiralo u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Kako se to može zaboraviti?“, pita se Erich Rathfelder u berlinskom listu „TAZ”.

Rathfelder, inače dopisnik ovog lista sa prostora jugoistočne Evrope, u tekstu dalje navodi: „Možda zato što mnogi u Nemačkoj jednostavno potiskuju ovaj rat? Zato što je bosanskohercegovački rat posebno klasifikovan kao regionalni “građanski rat”? Međutim, Bosna i Hercegovina je prvo bila žrtva srpske, a od 1993. godine i hrvatske agresije”, piše Rathfelder i dodaje: „Kada su u leto 1992. godine teško naoružane srpske trupe osvojile više od 60 odsto zemlje i počinile zločine etničkog čišćenja, čak i tada su desetine hiljada civila ubijane, žene silovane, koncentracioni logori podignuti, a dva miliona ljudi je proterano iz osvojenih područja, to na kraju nije izazvalo veliki šok. Iako je Nemačka primila više od 300.000 izbeglica, a mnogi Nemci su se uključili i brinuli o njima, pomažući žrtvama, samo je nekolicina mogla i htela razumeti sukob“.

Autor piše da je zaista  bilo zbunjujuće da su hrvatske trupe, iako su morale da ratuju protiv Srbije u Hrvatskoj, takođe 1993. godine započele napade u Mostaru i srednjoj Bosni. „Iza ovih napada stajala je ideja srpskih i hrvatskih nacionalista da Bosna i Hercegovina nema pravo na postojanje (kao Putinov odnos prema Ukrajini). Nacionalisti s obje strane mrze isprepleteno, multinacionalno i multireligijsko društvo sa četiri religije: islamom, katoličanstvom, pravoslavljem i judaizmom, koje postoji stoljećima. Bosansko-hercegovačka tradicija je antiteza grubih nacionalista u Srbiji i Hrvatskoj”, piše u berlinskom listu „Die Tageszeitung”.

Teritorijalna podela BiH

„Još u martu 1991. godine, pre rata u Hrvatskoj, predsednici Hrvatske i Srbije Tuđman i Milošević razgovarali su o teritorijalnoj podeli Bosne i Hercegovine”, podseća Rathfelder i dodaje da su „obje strane htjele zauzeti deo Bosne. Oba nacionalizma su svoj rat pokušala opravdati i strahom od islama, bosanskih muslimana. Do danas obje strane nailaze na razumijevanje među konzervativnim desnim partijama i među islamofobičnim delovima evropskog društva”.

„Stoga je glavni cilj zločina etničkog čišćenja bio razbijanje multireligijskog i multinacionalnog društva. Neki novinari, umetnici i intelektualci kao što su Susan Sonntag, Peter Schneider i Bernard-Henri Lévy prepoznali su da se „u Sarajevu brane vrijednosti Evrope od nacionalizma i varvarstva“. Rat i zločini u BiH bili su ljudski i intelektualni izazov kojem mnogi levičari u Nemačkoj nisu bili dorasli. Pre 30-ak godina su bile prisutne teorije koje su zamaglile pogled na stvarne događaje i odgovornosti u jugoslovenskom i bosanskom ratu. Pre svega, bila je nemila rasprava o krivici Nemaca za rat u Jugoslaviji. Danas niko ozbiljan ne može podržati ovu glupost”, piše Rathfelder u listu „Tageszeitung”.

„Značajan deo antiimperijalističkog i antinemačkog tabora počeo je da se identifikuje sa Srbijom i Slobodanom Miloševićem. Poput Petera Handkea, pokušali su da relativiraju srpske zločine u Bosni ili čak da ih negiraju. Na primer, dovedeno je u pitanje postojanje koncentracionih logora u zapadnobosanskom gradu Prijedoru 1992. godine, zločini srpskih vojnika u dolini Drine 1992. godine, pa čak i genocid u Srebrenici 1995. Za preživele žrtve su stalne laži o ovim zločinima gotovo nepodnošljiv teret”.

Podrška Bosni i Hercegovini

„Mirovni pokret se zaglavio u bespomoćnom pozivu da se očuva mir. Kao što je danas slučaj, osnovni pacifistički stav u odnosu na Ukrajinu nije politički primeren. U to vreme to je povećalo nevoljnost zapadnih sila da isporuče oružje braniocima Bosne. Dok su srpski napadači granatirali Sarajevo sa više od milion artiljerijskih granata, embargo UN-a na oružje uz podršku mirovnog pokreta imao je fatalne posledice po branioce.”

„Ni levo-liberalno-zeleni milje ne može biti ponosan na svoj odnos prema Bosni. Teško da je neko želio braniti bosansku tradiciju kao civilizacijsku „vrednost za sebe“. Dok su neki optuženi da su ratoborni jer su zauzeli jasan pro-sarajevski stav od samog početka, većina Zelenih i Levih je odbila da podrži branitelje Bosne. Tek nakon genocida u Srebrenici 1995. počelo je preispitivanje”, piše TAZ.

„Značajan deo antiimperijalista počeo je da se identifikuje sa Slobodanom Miloševićem”, piše Rathfelder i dodaje da se nejasan odnos nemačkog društva prema Bosni do danas nije promenio. „Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine, kojim su srpski ratni huškači nagrađeni sa pola zemlje, Evropa u celini više nije bila zainteresirana za tu zemlju. Činjenica da su kriminalni nacionalisti bili u stanju da uspostave autokratske vlasti pred očima „zapadne zajednice vrednosti“ i da su im se čak udvarali zapadni diplomati i političari, otvorila je politički vakuum u koji bi mogle ući Rusija, Kina i Turska”.

„Da li sada doživljavamo političku promenu?”, pita se Rathfelder na kraju teksta i dodaje: „Barem su se srpski i hrvatski nacionalisti otvoreno otkrili kao Putinovi saveznici. Za nadati se da će rat u Ukrajini otvoriti realniji i vrednosni pogled na stvari i u Bosni”, piše Erich Rathfelder u listu „Die Tageszeitung”.

Nemačka razmatra razmeštanje vojske u misiji EUFOR-a u BiH

„Nemačka nije bila uključena u operaciju EUFOR od 2012. godine. Sada ministrica Baerbock očito želi ponovo poslati vojnike u BiH”, piše „Berliner-Zeitung” pozivajući se na pisanje portala „The Pioneer”. Taj portal prenosi da bi nemačke snage trebale biti raspoređene u misiji EUFOR Althea pre održavanja izbora planiranih za 2. oktobar 2022. godine.

„Predstavnici stranke Zelenih su već razmenili mišljenje sa koalicionim partnerima u Bundestagu o ovom pitanju. Nije poznat tačan broj trupa koje planiraju da razmisle, ali će se verovatno raditi o nekoliko desetina do više stotina vojnika“.

„Eufor je osnovan 2004. godine kako bi nadgledao sigurnost u BiH i implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine. Nemačka nije bila uključena u Eufor od novembra 2012. godine. Bez obzira na mirovni sporazum, Republika Srpska ostaje pri svojim pokušajima da se otcepi od Bosne i Hercegovine i da se pridruži „majčici republici“ Srbiji“, piše „The Pioneer“.

Prema navodima portala „The Pioneer”, iz vladinih krugova se ističe da bi logistički izdaci za novu misiju Bundeswehra u Bosni i Hercegovini bili ograničeni zbog uspostavljene infrastrukture na licu mesta i da bi se stoga mogli upravljati uprkos tekućem jačanju istočnog krila NATO-a.