“Niste pravili pokušaje pomirenja s nacistima i fašistima posle Drugog svetskog rata!”

Svesni smo da je na tom planu bilo sistematskih pokušaja da se neki od tih elemenata zatome, kako je činila i Austrougarska, s namerom da među domaćim stanovništvom spreči izgradnju sentimenta prema bosanskim kraljevima, ali i istoričara pa tako i javnosti unutar Jugoslavije koji su tim pitanjima pristupali tendenciozno, jednostrano, čak maliciozno, prečesto atribuirajući fragmente bosanske državnosti i značaja njenog društva njenim susedima.

Ali je isto tako neshvatljivo da i po svojim metodama, čak i u poređenju s takvim plitkim i površnim pristupima i dalje, sad kada smo duboko zašli u 21. vek, postoje akteri čija površnost bi postidila i kolonizatore koji su širom sveta istoriji svojih kolonija poklanjali nekad tek onoliko amaterske pažnje koliko je bilo potrebno da se napišu kartice uz izloške u muzejima u kojima su dokonim građanima u svojim zavičajima predstavljali rezultate svojih eksploatatorskih pohoda.

Graditi “razumevanje“ prostora u koji ste došli ne može počivati na nekolicini plitkih razgovora s običnim pukom, takorekuć s “domorocima“, pored validnih i pouzdanih izvora informacija i znanja o Bosni u dve i po decenije nakon Dejtonskog mira.

Vara se svako ko pomisli da će njegova uloga u navođenju tokova večito turbulentne bosanskohercegovačke (pa i balkanske, ili barem “regionalne“) zbilje, dosledno opterećene većom merom događaja nego što bi to bilo podnošljivo bilo kome ko poželi miran život na jednom mestu, ostati skrivena.

Dovoljno smo iskustva akumulirali samo u ovih četvrt stoleća da možemo jasno razlučiti ulogu i karakter upliva onih koji su nam, kako se to u Bosni kaže, “krojili kapu“, da svaki misleći čovek u ovoj zemlji koji je tom vremenu svedočio, može diferencirano pristupiti istoriji te strane.

Kao što svaka društvena pojava evoluira, tek ćemo je uslovno i s nekom dozom lične rezerve povezati s pojmom kolonizacije, a istoričarima i sociolozima ostavljamo da dalje raspravljaju koliko je modele upravljanja Bosnom i Hercegovinom nakon rata devedesetih, nekad zaista originalne i bez presedana, opravdano obuhvatati tim pojmom, ili će nam možda stvarno trebati i neka nova reč da ih imenujemo.

Tolerisanjem patologije koja se devedesetih obrušila na Bosnu, terajući nas da gradimo dijalog i s onima koji od svojih genocidnih, zločinačkih i kriminalnih politika nisu odustajali, samo su i u svojim domovima davali krila raznim breivicima, tarantima i drugim bolesnicima, i opet su nevini ljudi bili žrtve

Jer kako drugačije opisati činjenicu da, pored toga što u današnjem vremenu planetarno razmišljamo o politikama na bezličnoj ravni (pokušajmo za trenutak zanemariti figure poput Kisindžera), o sistemima vrednosti formulisanim i propisanim jasno sročenim dokumentima, nema obrazovanog Bosanca koji neće biti u stanju da razluči ključne razlike među pojedincima koji su bili vezani za ove institucije.

Umesto da u skladu s očekivanjima, institucije provode politike prema dokumentima, njihovi eksponenti su ti koji su uvek ostavljali lični pečat i povlačili presudne poteze.

U istoriju moderne Bosne i Hercegovine u prvi plan ulaze Visoki predstavnici, a ne njihova Kancelarija; dakle ne OHR ili Delegacija EU, OSCE i pregršt drugih organizacija koje već prete da samom brojnošću zbune bilo koga ko bi se zapitao zašto je toliko „institucija“ potrebno da bi se upravljalo društvom koje broji duša koliko malo veći kvart neke od današnjih metropola.

Bosanci će pamtiti one koji su se igrali crtača zastava, koji su nam prodavali „šuplju“ o važnosti malih i srednjih preduzeća istovremeno kočeći oporavak velikih i uistinu modernih industrijskih sistema koje je ova zemlja imala i kojima je, jedina među republikama SFRJ, ostvarivala izvozni suficit; kao i one koji su podnosili ostavke na ministarskim pozicijama u Nemačkoj iz solidarnosti prema narodu naše zemlje; one koji su beskompromisno meli iz političkog života štetočine ovog naroda, ali i one koji su svoje položaje pravdali ponašanjem koje bi bilo prikladnije za turističke agente, a nažalost i one koji su nam uvodili sumnjive propise i za sobom  ostavljali zaboravljene mačke u zamrzivačima.

Zato neka niko ne gaji iluzije čije vreme će biti opisivano kao propušteno u obezbeđivanju implementacije presuda Evropskog suda za ljudska prava.

Znamo mi svi, a tako će biti jasno i svima posle nas, da su potezi pojedinaca, a ne opskurnih i sve je jasnije – besmislenih institucija, od zemlje koja se s punim pravom dičila upravo veličanstvenom antifašističkom borbom, a usudimo se reći i nesumnjivo jedinom koja se u Evropi dizala protiv fašizma dva puta u proteklom veku, načinili zemlju koja je talac baš fašističkih politika u ovom, 21. veku.

S neskrivenim simpatijama prema kolaboracionistima nacista nametnuli su se kao činioci moderne zbilje ove jedine nam zemlje, negirali i glorifikovali genocid (kako i ne bi – baš takvi su ga i počinili), gradili za sebe izmišljene statuse, a našli su podršku među onima koji su morali osigurati vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Krali su, opraštano im je; sakrivali su dokaze o vlastitom kriminalu, drugi su gledali na drugu stranu. Neće biti zaboravljeni oni koji su im bili saučesnici i koji su im sve to omogućavali i dalje im to omogućuju.

Graditi “razumevanje“ prostora u koji ste došli ne može počivati na nekolicini plitkih razgovora s običnim pukom, takorekuć s “domorocima“, pored validnih i pouzdanih izvora informacija i znanja o Bosni u dve i po decenije nakon Dejtonskog mira

A isto tako je sve jasnije da će se itekako morati govoriti, opet, o domaćim izdajnicima, ma kakav “demokratski legitimitet“ takvi imali. Kao što nam za one iz Drugog svetskog rata sada neki govore da su bili zapravo patriote i borci za slobodu, isto tako sad i pred našim očima upravo tako neki i danas poziraju.

U velikoj zabludi su svi oni koji misle da građani ne znaju čitati između redaka šturo i oskudno objavljenih u medijima i saopštenjima.

Niste pravili pokušaje pomirenja s nacistima i fašistima posle Drugog svetskog rata širom Evrope; te zemlje su vođene ka ozbiljnim katarzama i preispitivanjima vlastite prošlosti i uloge njihovih struktura.

A tolerisanjem patologije koja se devedesetih obrušila na Bosnu, terajući nas da gradimo dijalog i s onima koji od svojih genocidnih, zločinačkih i kriminalnih politika nisu odustajali, samo su i u svojim domovima davali krila raznim breivicima, tarantima i drugim bolesnicima, i opet su nevini ljudi bili žrtve.

Ali i ukoliko se bilo ko sada i nakon netransparentnih poteza konačno neskriveno svrsta na stranu zločinačkih, kriminalnih, politika i nesmiljenoj daljnoj eksploataciji Bosne i onoga najvrednijeg što ona ima – poštenih i vrednih ljudi, spremnih da se uklope u sve sisteme koje na svojoj fasadi nose “evropske vrednosti“, mora znati da neke stvari neće proći bez otpora.

A oni koji misle da će to ideju Bosne primaći njenom kraju, Bosnu ne razumeju.

Autori su Azra Zornić, apelantica pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, koja je dobila spor protiv Bosne i Hercegovine, i psiholog Bojan Šošić

Pismo je prvobitno objavljeno na portal istraga.ba