Odnosi Hrvatske sa Srbijom i BiH u padu – kome odgovara takav razvoj situacije?

Politički odnosi Hrvatske sa Srbijom, te Bosnom i Hercegovinom, poslednjih nedelja su u padu, iako ni ranijih, barem nekoliko godina, nisu bili za pohvalu.

Odnosi su dodatno zaoštreni između Zagreba i Beograda u vezi sa transportom energenata iz Rusije, hrvatskim naftovodom Janaf, ali i u kontekstu politike Evropske unije prema režimu Vladimira

Putina. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, potenciran je problem ponovnog izbora Željka Komšića u tročlano Predsedništvo te zemlje.

Naime, Hrvatska ostaje pri stajalištu da taj predstavnik nema legitimitet da službeno predstavlja tamošnje Hrvate, jer su ga i ovoga puta izabrali Bošnjaci.

Agresivnom retorikom na račun hrvatskih političara i medija ističe se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije. Za njim ne zaostaje mnogo Zoran Milanović, predsednik Hrvatske. Doduše, njegov uticaj u Hrvatskoj je i formalno i realno nemerljivo manji od onog koji Vučić ima u svojoj zemlji.

Takav razvoj situacije, u sve tri spomenute države, nekome bez sumnje odgovara, ali je teško reći kakav je tačno interes naroda, za koje su tenzije sve više redovno, a ne vanredno stanje.

„Vučić zapravo ponovo nastoji da skrene pažnju javnosti sa ozbiljnijih problema koje ne rešava“, smatra Božo Kovačević. Bivši ambasador Hrvatske i predavač na Visokoj školi međunarodnih odnosa i diplomatije „Dag Hamaršeld“ u Zagrebu, zatim još kaže:

„Možda je Hrvatska to mogla taktički mudrije da odigra pa da ne bude baš ona ta koja će na sednici Evropskog saveta predložiti odbacivanje izuzeća Srbije od sprovođenja sankcija. Da je to prepustila nekom drugom – a sasvim sigurno bi to neko izveo i izuzeće ni u kom slučaju ne bi prošlo nezapaženo – sve bi opet bilo isto, ali Vučić ne bi imao izgovor da optuži Hrvatsku.“

„Ali to je samo formalnost, dok naftovod jeste hrvatski, i za njega se ipak pita Hrvatska, u krajnjoj liniji. Kako god, to ne daje za pravo Vučiću da takav aktuelni problem povezuje sa 1941. godinom. Još jednom je hrvatsku vlast nazvao ustaškom, u nameri da odnose obeleži iracionalnošću. Očigledno ne želi da rešava otvorena pitanja, sagovornike apriorno eliminiše kao nepopravljive zločince. To pokazuje da mu je politika igre na dve karte, evropsku i rusku, saterana u ćorsokak, pa više ne može pred svojom javnošću da bude spasitelj koji nabavlja jeftino gorivo, dok ostatak Evrope pati“, smatra Kovačević.

Hrvatski politolog i analitičar Davor Gjenero, međutim, smatra da je o odnosima Hrvatske i Srbije danas teško govoriti, jer oni u suštini – gotovo da ne postoje.

On se slaže sa procenama da je priča oko naftovoda iskonstruisana, čak i kad Hrvatska eventualno koristi situaciju da bi negde skuplje naplatila transport. Ali bilo da je reč o energentima ili drugim temama, on veruje da aktuelni srpski režim koristi Hrvatsku kao prikladnog žrtvenog jarca na kojeg će preusmeriti krivicu za vlastite neuspešne

javne politike. „Svejedno, treba reći i da je Hrvatska delom odgovorna za takav odnos“, ocenuje Đenero za DW.

Zainteresovanost međunarodne zajednice

„Jer, dugo se činilo, dok još nije bilo toliko zaoštreno da hrvatski premijer Andrej Plenković odbija dijalog zbog nešto manjih provokacija, smatrajući da će to neminovno prerasti u sukob. I nije on taj sukob izazvao, ali je nepotrebno ulazio u indirektan duel. To danas nepotrebno čini i predsednik Hrvatskog sabora Gordan Jandroković, a takvo držanje ipak treba izbegavati, ne pristati na taj nivo odnosa. Sa hrvatske strane preteruje jedino Zoran Milanović, u svom stilu, koji neguje otkako je predsednik države, pa nepotrebno odgovara na problematične izjave sa druge strane.“

„Nažalost, isti taj predsednik Hrvatske doprinosi kvarenju odnosa između Hrvata u BiH i Bošnjaka. Pozitivno je u tom kontekstu, po mom uverenju, što se nazire put izlaska iz ‘trapule’ (zamke, prim. red.) u koju su oni zapali poslednjih godina“, zaključuje analitičar, pojašnjavajući zatim da misli na međunarodne okolnosti koje su trenutno na snazi.

Prema njegovom mišljenju, SAD kao najuticajniji faktor, te Kristijan Šmit kao Visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH, nastoje odnos između Bošnjaka i Hrvata u Federaciji BiH da vrate na pozicije Vašingtonskog sporazuma.

Taj dokument potpisan je 1994. godine, u vreme rata, kada je situacija bila neuporedivo teža, a Đenero kaže da je trebalo okončati nešto što je kasnije službeno nazvano zločinačkim poduvatom.

„To je tad pretvoreno u savezništvo, pa bi savez pogotovo morao da bude ostvariv i danas. Uz sve mane na obe strane, ima prostora da se postigne zadovoljavajući dogovor. Vlasti će se tamo ipak konsolidovati i krenuće razgovor o promeni izbornog modela nabolje. Ako se SAD i EU budu nadalje angažovale, barem kao što to trenutno rade, optimizam ima osnove“, kaže Davor Gjenero.

Prvo kooperativnost, onda promene

Božo Kovačević deli mišljenje da međunarodna zajednica konačno pokazuje odgovarajući nivo interesa za dešavanja u BiH, s obzirom na ponavljanje brojanja glasova sa izbora u Republici Srpskoj.

Ukazuje i na činjenicu da Visoki predstavnik može da menja Ustav Federacije BiH, koji nije deo Dejtonskog ugovora, ali ne i Ustav BiH koji to jeste. „Ali treba znati da je Komšić izabran u skladu sa potonjim, šta god mislili o tome, pa je štetno što se deo vlasti u Hrvatskoj ponaša kao da je on tu persona non grata. Isključivanjem njega Hrvatska neće uspeti u promeni Ustava i izbornog sistema BiH“, tvrdi Kovačević.

„Hrvatska mora da poštuje čak i institucije koje želi da menja, ako želi da bude shvaćena kao faktor stabilnosti, jer je jedna od potpisnica. Ne zaboravimo da su neki istaknuti članovi HDZ-a pod američkim sankcijama, zato što su zbog Komšića blokirali rad institucija BiH. Put je jasan: postoji međunarodni Savet za implementaciju mira, i postoje aktivne zemlje-članice koje su podržale novo brojanje glasova, te pokazale zainteresovanost“, kaže bivši diplomata, uz napomenu da Hrvatska tamo mora da traži saveznike za menjanje Dejtonskog ugovora, ali ne mimo njegovog celovitog poštovanja, pre same takve promene.