Ono što „Velika Srbija“ nije uspela da postigne silom 90-ih, sada može da ostvari hibridnim sredstvima: Analiza Hamza Karčića sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu

Kako u svojoj opširnoj analizi ističe Hamza Karčić sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, želja Vladimira Putina da stvori i uspostavi tzv. ruski sveti ponovo podgreva srpski ekspanzionizam na Balkanu.

Autor polazi od Crne Gore – gde, na primer, Beograd i Moskva već godinama razdvajaju društvenu, institucionalnu i političku scenu – i navodi da je, pre nego što je poražen u drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori 2. aprila, višedecenijski vladar zemlje, Milo Đukanović alarmirao je oživljavanje srpskih nastojanja da se uspostavi ‘srpski svet’ na Balkanu, što je sve direktno povezano sa ideologijom koja pokreće rusku invaziju na Ukrajinu.

„Projekat ’ruskog sveta’ na Balkanu zove se ’srpski svet’“, upozorio je Đukanović, tvrdeći da Srbija na države nastale raspadom Jugoslavije gleda na isti način kao što Rusija gleda na postsovjetske nezavisne države – smatra ih zrelim za političku kontrolu, pa čak i spajanje.

Tokom proteklih nekoliko decenija, navodi autor, ideja „ruskog sveta“ je oblikovala način na koji Rusija gleda na stanovništvo bivših sovjetskih zemalja.

Moskva smatra da su ruski jezik, pravoslavlje i zajednička kultura i istorija spone koje su preživele raspad Sovjetskog Saveza.

Više od tri decenije nakon raspada SSSR-a, Kremlj i dalje smatra da ove zemlje pripadaju njegovoj sferi uticaja uprkos činjenici da su nezavisne države – to je, kako navodi Karčić, politika koja oblikuje percepciju.

Ruski predsednik Vladimir Putin opravdao je (nezakonito, prim.) rusku aneksiju Krima 2014. godine, u suštini pozivajući se na napore da se ponovo uspostavi ruski svet.

Svojom prošlogodišnjom invazijom na Ukrajinu u punom obimu želi da ponovo uspostavi „istorijsko jedinstvo Rusa i Ukrajinaca“, kaže Karčić.

„Vek srpskog ujedinjenja”

Ruski svet odražava napetost između „stvarnih državnih granica Ruske Federacije i mentalnih mapa ’ruskosti’ koje postoje u glavama mnogih Rusa“, ​​kaže Igor Zevelev, saradnik istraživačkog centra Vilson.

Koncept ruskog sveta, prema Zeveljevu, „dozvoljava Moskvi da granice budu nejasne, bar retorički, sa neizvesnim posledicama po regionalnu bezbednost“.

Timoti Garton Eš, britanski istoričar koji se bavi savremenom istorijom Evrope, sa posebnim osvrtom na centralnu i istočnu Evropu, podseća autor, nedavno je primetio da je „ideologija ruskog sveta uvek bila usko povezana sa ruskim imperijalnim projektom, Ruska pravoslavna crkva… i autokratija“.

Slično, ideja srpskog sveta dovodi u sumnju granice država nastalih raspadom Jugoslavije i ima za cilj njihovo ponovno ujedinjenje.

Ovaj koncept je u septembru 2020. prvi put artikulisao, podseća autor, tadašnji srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je tada izjavio da predsednik Srbije Aleksandar Vučić „treba da gradi srpski svet“.

„Beograd treba da ujedini sve Srbe. Predsednik Srbije je predsednik svih Srba“, rekao je Vulin.

Ovako izneseni Vulinovi stavovi, ističe Karčić, nisu bili gaf.

U Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije iz 2021. godine navodi se da je cilj države „očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god da živi”.

Drugim rečima, Srbija sebe smatra odgovornom za promovisanje i garantovanje političkih interesa Srba koji žive van njenih granica.

Najzlokobnije u svemu tome, prema autoru, jeste to što je u strategiji navedeno da je „očuvanje Republike Srpske jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije“.

Republika Srpska kao administrativni entitet u okviru BiH rezultat je Dejtonskog mirovnog sporazuma zaključenog krajem 1995. godine, a prema istom sporazumu Srbiji i RS je dozvoljeno da imaju „posebne paralelne odnose“.

Ali ono što posebno zabrinjava, ističe Karčić, jeste da Srbija preuzima na sebe da brani deo teritorije Bosne i Hercegovine.

Možda ni u jednoj zemlji, kako se ističe, mešanje u poslove susedne države nije tako zvanično eksponirano i dobro prihvaćeno u strategiji nacionalne bezbednosti.

Dodik je prošlog vikenda, podseća autor, pozvao na ujedinjenje Republike Srpske i Srbije, dodajući da je „ovo vek srpskog ujedinjenja“.

„Velika Srbija 2.0“

Bivši bošnjački član tročlanog Predsedništva BiH Šefik Džaferović upozorio je 2021. godine da narativ srpskih političara o srpskom svetu podseća na projekat ‘velike Srbije’ pokojnog srpskog lidera Slobodana Miloševića, podseća Karičić da se govori o ideji inkorporacije svih Srba u jednu državu, što je rezultiralo ratom i stradanjem u Hrvatskoj i BiH.

Tadašnji Džaferovićev kolega u Predsedništvu, bosanski Hrvat Željko Komšić, navodno je u Evropskom parlamentu u martu 2022. rekao da je „srpski svet identičan takozvanom ruskom svetu“ po obimu, ciljevima i strateškom razmišljanju.

Kao da je želeo da izrazi svoju privrženost supremaciji Srbije, Vulin je kao ministar unutrašnjih poslova u junu prošle godine izjavio da je „formiranje srpskog sveta proces koji se ne može zaustaviti“, a sledećeg meseca je još direktnije rekao:

„Sanjam o ujedinjenju Srba, o kakvom su sanjali svi moji preci“, dodajući „Znam da će se to jednog dana ostvariti, mirno, bez nasilja i sukoba“.

Vulin je čak pozvao na ujedinjenje svih Srba na Balkanu „u jednu državu“, iako je nejasno kako tačno planira da prekraja granice i inkorporira Srbe koji žive u drugim nezavisnim državama bez nasilja.

Ističući da su granice nejasne i da se pomeraju, on je ponovio reči zagovornika i promotera ruskog sveta, kao što je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji takođe vidi postsovjetske granice kao nejasne i, shodno tome, preuzimaju na sebe da ih prekrajaju.

U julu 2022. Lavrov je rekao da će se vojni ciljevi Rusije u Ukrajini proširiti izvan istočnih regiona zemlje, dodajući da je posle pet meseci invazije „geografija drugačija“.

Inače, Vulin se sa Lavrovom sastao tokom posete Moskvi već sledećeg meseca.

Uzeto zajedno, strategija nacionalne bezbednosti Srbije iz 2021. i Vulinove izjave iz 2022. zabrinjavaju, a ono što je još više zabrinjavajuće, prema Karčićevim rečima, jeste to što je Vulin 90-ih bio u strukturama vlasti Slobodana Miloševića preko stranke njegove supruge Mire Marković, posetio Miloševićev grob na godišnjicu njegove smrti i odao počast bivšem srpskom lideru.

Vulinova retorika i njegova povezanost sa događajima iz Miloševićevog doba u Bosni i Hercegovini izazvali su sumnju da je srpski svet – kako je to rekao politikolog Jasmin Mujanović – „Velika Srbija 2.0“.

Vulinov šef Vučić je takođe bio deo vlasti tokom Miloševićeve vladavine 90-ih godina i, prema Karčićevim rečima, nije odustao od ideje srpskog sveta.

Đukanović kao kočničar „srpskog sveta“

Iako koncept uspeva da dobije institucionalnu podršku, mnogi u regionu Balkana Đukanovića doživljavaju kao onog koji koči njegovu implementaciju.

Međutim, na nedavnim predsedničkim izborima 36-godišnji ekonomista Jakov Milatović osvojio je 60 odsto glasova naspram Đukanovićevih 40 odsto, čime je postao novi predsednik Crne Gore.

Na površini, ovakav izborni rezultat može izgledati kao ništa neobično – političara veterana koji je godinama optuživan za korupciju zamenio je mladalački kandidat koji se dokazao na međunarodnoj sceni i koji obećava promene.

Ipak, Đukanovićev poraz je, smatra autor, velika pobeda onih koji veruju u srpski svet i podržavaju njegove ciljeve, jer otklanja prepreke uticaju Beograda u Crnoj Gori.

Đukanović je bio kritičan prema rastućoj retorici srpskog pogleda na svet i opasnosti koju ona predstavlja za ostatak Balkana, požalivši se na neuspeh Zapada da odgovori na Vulinovu agresivnu retoriku.

Nakon izbora u avgustu 2020. godine, koalicija opozicionih partija formirala je vladu, pretvarajući Đukanovića u fikusa, a 2. aprila se niz „antiđukanovićevih“ partija udružio da ga definitivno svrgnu sa vlasti.

Milatović, koji je politiku počeo kao ministar ekonomije i ekonomskog razvoja u koalicionoj vladi prosrpskih partija koju podržava Srpska pravoslavna crkva (SPC), na izborima je pobedio uz podršku Andrije Mandića, jednog od lidera crnogorskog prosrpskog Demokratskog fronta.

Mandiću, koji je takođe učestvovao u predsedničkoj trci protiv Đukanovića u prvom krugu izbora, 2019. godine suđeno je za navodnu ulogu u pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, odnosno da se u pokušaju udružio sa Srbima, Rusima i nekim Crnogorcima da zbaci crnogorsku vlast.

Mandić je bio uz Milatovića tokom njegovog pobedničkog govora, dok su istovremeno Milatovićeve pristalice na ulicama pozdravljale novog predsednika mašući srpskim zastavama.

Đukanovićev poraz otvara vrata i verskom uticaju Srbije u Crnoj Gori.

U drugom krugu izbora došlo je do sukoba SPC i Crnogorske pravoslavne crkve. SPC, sa sedištem u Beogradu, ima jurisdikciju nad Srbijom, BiH i Crnom Gorom, a njena kontrola nad imovinom u Crnoj Gori – čemu se Đukanović protivio – bila je ulog 2. aprila.

Prema Karčićevim rečima, Đukanovićev poraz smanjuje moć Crnogorske pravoslavne crkve u sopstvenoj zemlji i time još više jača uticaj SPC.

Strah se širi i van Crne Gore

Sam Milatović je odbacio ideju srpskog sveta, ali mnogi posmatrači u Crnoj Gori to doživljavaju drugačije.

Crnogorski novinar Šeki Radončić smatra Milatovića „marionetom“ Beograda, navodeći da Milatović predstavlja Veliku Srbiju u Crnoj Gori.

Senad Pećanin, advokat i novinar iz Sarajeva, prokomentarisao je da će Srbija okončati crnogorski identitet i „možda promeniti karakter svoje državnosti”.

Avdo Avdić, istraživački novinar iz Sarajeva, smatra da „srpski svet sada ima izlaz na more“, pri čemu se osvrće na činjenicu da je Srbija kontrolisanjem Crne Gore dobila izlaz na Jadransko more, koji je izgubila kada je Crna Gora postala nezavisna 2006. godine.

Sa Milatovićem na vlasti Crna Gora će zadržati teritorijalni integritet, ocenjuje autor, ali će izgubiti političku nezavisnost koju je Đukanović pomogao da obezbedi.

Ovaj 61-godišnji politički veteran dominirao je crnogorskom politikom više od tri decenije, a prvi put je izabran za premijera sa 29 godina.

Tokom 90-ih, bio je u savezu sa Miloševićem u trenucima kada je srpski lider pokrenuo svoje osvajačke ratove protiv Hrvatske i Bosne.

Kada je uvideo da se Miloševićeva sreća menja, Đukanović se distancirao od njega i zacrtao sopstveni kurs, dovodeći na kraju Crnu Goru ka nezavisnosti od Srbije.

Od tada je postao zagovornik prozapadne Crne Gore i bio lider u procesu bliže integracije zemlje sa Evropskom unijom.

Crna Gora je 2017. godine ušla u NATO, prava etničkih manjina su uglavnom poštovana, a Đukanović je svoju zemlju proglasio liderom u procesu evropskih integracija na Balkanu.

Odlaskom Đukanovića strahovi od uspona srpskog sveta proširili su se i van Crne Gore.

Srpski zvaničnici u BiH efektivno blokiraju ulazak te zemlje u NATO.

U srpskom svetu, navodi autor, ključne političke i vojne odluke o državama u kojima žive etnički Srbi van Srbije donosile bi se u Beogradu, čime bi se negirala nezavisnost država nastalih raspadom SFRJ, a Srbija bi bila stavljena u centar političke gravitacije na Balkanu.

Ono što ‘Velika Srbija’ nije uspela da postigne grubom silom 90-ih, sada se može postići hibridnim sredstvima.

Čini se da je političko zauzimanje države u okviru nezavisnih država, a ne vojna invazija na zemlju, metod kojim Srbija, bar za sada, više voli da ostvari san o srpskom svetu, zaključuje Hamza Karčić u analizi za Foreign Policy, prenosi Jutarnji list.