“Ovo nije poslednja velika predstava Vučića u UN-u, svet mu je dao priliku za revanš”: Momčilo Đurđić za Index

Dokument pijeteta je u Generalnoj Skupštini UN donesen poražavajućom većinom – 84 od 193 – gde mu je čak 109 zemalja, iz najrazličitijih razloga, uskratilo podršku, piše novinar Momčilo Đurđić za hrvatski portal Index.

Mučnina i nemir koje ćemo nakon 23. maja nositi kao kamen u bubregu, proizilazi iz činjenice da je po prvi put tip dokumenta koji je oduvek podrazumevao vanraspravni konsenzus, postao bojno političko polje na kom se svet deli.

Nikakve katarze i olakšanja tu nije bilo niti će skoro biti. To se moglo jasno pročitati na bledom licu Senada Hadžifejzovića, kultnog autora na sarajevskoj FACE TV, dok je intervjuisao Dina Konakovića, ministra spoljnih poslova BiH, to veče nakon rezolucije.

Podsećanja radi, Hadžifejzović je onaj novinar u čijoj emisiji je Dodik 2007. eksplicitno okarakterisao ratni zločin u Srebrenici kao genocid.

Iako je ministar pokušao da loše odglumi zadovoljstvo donošenjem Rezolucije, novinar nije ni pokušavao da sakrije duboko razočarenje „Pirovom pobedom“ zbog podele glasova i pokaže iskreni strah i brigu za mir u BiH.

Neprijatan ton razgovoru pojačalo je saznanje da je Konaković, kao autor Rezolucije, radio na njoj u dubokoj tajnosti od srpskih kolega do kojih sedi u Vladi BiH.

Obojica su bila dodatno frustrirana činjenicom da je blamantno mali broj muslimanskih zemalja podržao rezoluciju, bez obzira što su liderske države sunitskog i šiitskog sveta, Saudijska Arabija i Iran, glasali za. Ministar je priznao da im je Vučić tu ozbiljno pomrsio račune.

Višegodišnja antiglobalistička, suverenistička, antizapadna histerija, bez ikakvog plana i izvan zadatog konteksta srebreničke tragedije, probila se i u Generalnu skupštinu dajući nam, kao retko kad, moguću sliku matematičkog preseka aktuelne podele sveta.

Divezifikacija glasova u četiri grupe gde predlagači nisu uspeli da obezbede ni prostu većinu prisutnih ukazuju da članice UN, koje su pak na drugoj strani u zbiru činili tu većinu, nisu doživele Rezoluciju kao pomiriteljski, topli čin komemoracije i saosećanja sa nevinim žrtvama Srebrenice, već kao ad hoc akciju političkog kažnjavanja jedne male članice u dnevno-političke svrhe, pre svega zbog Dodika i odnosa prema Rusiji.

Možda preterujem, ali u najmanju ruku nešto im se tu nimalo nije dopalo.

Spletom političkih okolnosti, koje pritom nemaju blage veze sa komemorativnim temom rezolucije, pojavila se formacija od 90 zemalja/68 uzdržanih plus 22 koji su „glasali nogama“ tj.izašli i iz sale“/, kao najmnogobrojnija grupa koja se ili nije opredelila ili se nije ni izjašnjavala o Deklaraciji.

To su oni koji su se u većini(?!) pridružili apalauzu 19 suprotstavljenih, pogotovo nakon drugog Vučićevog obraćanja forumu.

U normalnom, dobro poznatom svetu glasanja njima je obično namenjeno treće mesto – nakon izjašnjavenje ogromne većine za i protiv nekoga ili nečega.

Ipak, 23. maja oni su dominirali kao nedefinisani međusvet (u tranziciji?) koji se još ne vidi na političkom horizontu, ali se jasno čuje krčkanje u kara-kazanu istorije koja se sprema.

Naši „lovci na snove“ su ih užarenih očiju već sabrali sa onih 19, projektujući većinu od 89:84 i slaveći uspostavljanje novog svetskog poretka.

Režimski mediji u Srbiji nakon usvajanja Rezolucije likuju proglašavajući pobedu na Ist Riveru.

Maše se odgovorom na pitanje koje nam niko nije ni postavio. U njemu piše da MI NISMO GENOCIDAN NAROD. Da li se time što ne piše da NE POSTOJE GENOCIDNI NARODI, što je opšte mesto u civilizovanom svetu, implicira da mimo Srba „genocidaši“ ipak postoje, ali da to „mi nismo…“?

Zanimljiva je istorijska saglasnost u pristupu i klasifikaciji zločina sa ruskim kolegama po sličnom pitanju – jesmo ubice al nismo genocidni -povodom masovnog pogubljenja Poljaka u Katinskoj šumi u proleće 1940.

Podsetimo se da se zločin desio šest meseci nakon sovjetske okupacije istočne Poljske koja je rezultat dogovora Hitlera i Staljina o podeli ove zemlje, čime je uostalom i započeo Drugi svetski rat.

Naime, Moskva je ravno 50 godina negirala ubijanje 22-25.000 pripadnika poljske vojno-policijske i civilne elite po kratkom postupku, metkom u potiljak.

Konačno, 1990. Gorbačov i Jeljcin su prihvatili odgovornost za ovaj … (dodaj po želji), ali je Jeljcin eksplicitno odbio da se tu radilo o genocidu.

Rezolucije o Srebrenici i Katinskoj šumi donesene u srbijanskom parlamentu i Dumi iste, 2010.
godine.

Iako svakodnevno papagajski ponavlja da „u međunarodnoj politici nema ljubavi i prijatelja“, Srbija je iznova neutešno razočarana i povređena glasanjem suseda, pogotovo iz bivše Jugoslavije.

Ni ovako jedinstven stav ex-yu država o Srebrenici nije pomogao Beogradu da prihvati da su oni davno izabrali drugi put, u određenoj meri i zbog toga što su želeli da se distanciraju od bremena Srbije devedesetih, od „repova“ i stigmi koje ona iz tog perioda vuče i kroz 21. vek.

Upravo zbog toga pokazano opredeljenje je moglo da razočara, ali nikako i da iznenadi.

Ono što pojačava bol u grudima i steže želudac sakriveno je, po dobrom starom običaju, u neizgovorenom.

Činjenica da oni koji su nam i fizički najbliži, bilo kao učesnici ali svakako kao svedoci krvavog raspada zemlje, dobro znaju ko je i šta radio.

U svakom slučaju mnogo bolje od dalekih afričkih, azijskih i južnoameričkih i drugih prijatelja Srbije, na svim kontinentima.

Nakon 23. maja, bez obzira da li ga smatrate zaštitnikom genocidaša ili ponosnim čuvarem nacionalne časti; demonom putinovsko-trampističkog političkog kosmosa ili prkosnim zaštitnikom malih naroda na svetskoj pozornici; bad ili good boys, možete sa sigurnošću računati da Aleksandru Vučiću ovo nije poslednja velika rola na pozornici UN, koja se zaista polako pretvara u teatar.

Teatar apsurda, dodao bih. Ako bude krenuo da ispunjava pretnju da su sledeće na redu Rezolucije o Jasenovcu i streljanju đaka u Kragujevcu bojim se da će biti ozbiljnog belaja.

Naime, sasvim neoprezno svet se ovoga puta preigrao i pružio priliku Vučiću za revanš na domaćem terenu, a to je teren na kome su srpski političari „doktorirali“ više puta u poslednjih 35 godina sa varijacijama na temu “Korišćenje i negovanje (samo)nametnute pozicije žrtve i gubitnika kao strategije za osvajanje i održavanje političke vlasti“.

Ova neuništiva igračka za unutrašnju upotrebu, uz sporadično peckanje suseda i velikih sila, posle 23. maja, kao vrsta prava na revanš, dobila je i međunarodnu licencu.

Otvoren je put „doktorima“ sa autogramom Dobrice Ćosića da operišu „in vivo“.

Podsećam zaboravne da pizdarije koje mi možemo napraviti na velikoj sceni zaista nisu do kraja zamislive.

Neka se spremi Hrvatska.