Prepuštena samoj sebi: BiH između hrvatskih i srpskih „Rafala“

Hrvatska je od Francuske, kao ključnog proizvođača borbenih aviona u Evropi za 1,2 milijarde evra kupila 12 polovnih aviona Rafala, od čega je šest već dopremila i aktivno obučava vojno osoblje. Još dva Rafala u Hrvatsku stižu do kraja godine, a do proleća 2025. preostala četiri.

Iako je reč o polovnim avionima, Hrvatska će na njima imati pristup svim aplikacijama i opcijama koje se posebno regulišu, čisto jer je članica NATO saveza.

S druge strane Srbija je prošle sedmice službeno potpisala ugovor sa Francuskom o kupovini 12 novih Rafala za čak 2,7 milijarde evra. No zbog NATO propisa Srbija kao nečlanica tog vojnog saveza neće imati puni pristup svim aplikacijama spomenutog tipa aviona.

No to nije toliko ni bitno u ovom trenutku, koliko širi kontekst priče o regionalnom naoružavanju. Treba istaći da je Hrvatska iskazala interes, a prema poslednjim informacijama dobila je i zeleno svetlo za nabavku osam samohodnih višestrukih američkih raketnih sistema HIMARS.

Kakvu opremu nabavljaju Hrvatska i Srbija najbolje ilustrira podatak da naprimer HIMARS u Evropi imaju još samo Ukrajina, koja ratuje s Rusijom te Poljska i Rumunija kao susedi.

Kada je reč o borbenim avionima Rafalima u Evropi ih osim Francuske (234) još imaju Hrvatska (12), Grčka (24) i sada će ih imati i Srbija u narednih 5-6 godina.

Ne treba zaboraviti da je pre Rafala Srbija počela jako mnogo ulagati u protivvazdušne sisteme. Kupili su šest ruskih raketnih sistema Pancir, zatim četiri kineska PZO raketna sistema FK-3, zatim francuske radare za nadzor zračnog prostora Thalesov GM 400 i GM 200. Nešto ranije kupili su od Kipra 11 jurišnih helikoptera Mi-35P.

U međuvremenu i Srbija i Hrvatska pričaju o vraćanju obaveznog vojnog roka. I mada se već skoro tri godine u Evropi govori o nekom novom poretku, o sve većoj potrebi ulaganja u sigurnost, postavlja se pitanje za koga se to Srbija i Hrvatska naoružavaju? Ko to može biti pretnja? Kosovo Srbiji? Albanija? Bosna i Hercegovina?

Ko je Hrvatskoj pretnja? Srbija? U svakom slučaju gotovo je nemoguće temu naoružavanja suseda BiH posmatrati izvan političkog konteksta.

Kakva je onda pozicija BiH u procepu dve susedne zemlje koje troše milijarde evra u naoružavanje? Možda se i jedni i drugi, kako je rekao Zoran Milanović naoružavaju za sedma dana fiktivnog rata. A možda i ne.

Kakvu političku poruku šalju i jedna i druga zemlja pre svega BiH u političkom kontekstu, gde i jedna i druga aktivno pokušavaju uticati na unutrašnje političke procese.

Srbija preko struktura iz bh. entiteta Republika Srpska, a Hrvatska preko HDZ kadrova koji gotovo pa vode glavnu reč u političkim procesima u entitetu FBiH, ali i državnom nivou.

Kada se sagledaju razmere naoružavanja Srbije i Hrvatske, priča o naoružavanju Oružanih snaga BiH postaje trivijalna.

Što zbog političkog uticaja u strukturama OSBiH, tako i zbog jako skromnih finansijskih sredstava, gde je problematična i nabavka polovnih helikoptera, čak i doniranih.

U Oružanim snagama BiH još je tema osnovna oprema vojnika, dok susedne zemlje čak i u Evropi prednjače po potrošnji za naoružanje.

Šta takva BiH može uraditi i kako se postaviti između čekića i nakovnja s obe strane granice? Nekoliko je scenarija. BiH može biti komotna jer ima jake susede, uz napomenu da susedi ne pretenduju na teritoriju BiH.

Drugo, BiH se može osloniti samo na NATO put i pod tim kišobranom tražiti zaštitu, iako će to članstvo uveliko zavisiti od srpske politike u BiH, ukoliko se budu sledile procedure koje su se do sada sledile.

I u konačnici, BiH može biti prepuštena sama sebi u scenariju gde će samo iščekivati da susedi, ako ne vojno, onda politički pokušaju ostvariti svoje interese uz konstantni pritisak i pokazivanje vojnih mišića, prenosi Klix.