“Ako model da se tražioci azila iz Italije prebacuju u Albaniju zaživi, mogao bi da se primenjuje i u Srbiji”: Radoš Đurović za Danas o sporazumu Italije i Albanije o migrantima

Albanija je pristala da u ime Italije smesti migrante s Mediterana u prihvatne centre, gde će italijanske vlasti proveravati i odlučivati o njihovim zahtevima za dobijanje azila. A ako nemaju pravo na azil, onda o njihovom brzom povratku u zemlje porekla.

Kampovi, koje bi finansirala Italija, biće formirani na dve lokacije u primorju, u severnoj Albaniji.

Predviđeno je da sporazum traje pet godina.

Bila je upitna ustavnost ovog sporazuma koju je razmatrao Ustavni sud Albanije, te je nedavno doneo presudu u korist ovog „kontroverznog sporazuma“.

Sporazum su kritikovale opozicione stranke u obe zemlje, kao i grupe za ljudska prava, što je dovelo do žalbe na najvišem albanskom sudu.

„Sporazum ne šteti teritorijalnom integritetu Albanije“, navodi se u saopštenju suda.

Presuda suda doneta nekoliko dana pošto su italijanski poslanici glasali za dogovor, koji je u donjem domu parlamenta podržalo 155 poslanika, dok je 115 bilo protiv, a dva uzdržana.

Izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović za Danas kaže da je pre svega u pitanju položaj ljudi koji se dovode iz Italije u Albaniju i toga kako će oni biti tretirani na toj teritoriji i u tim kampovima koji imaju poseban status.

Komentarišući cilj sporazuma, Đurović kaže da su u pitanju „poslednji mehanizmi jedne države da proba da se izbori sa pritiskom migracije kroz aranžmane sa sigurnim trećim državima“.

Primer Britanije ilustrativan, kamp kao ambasada

„Nije prvi put da je tako nešto nekome palo na pamet. Tu je ilustrativan polušaj Velike Britanije da problem izbeglica i tražilaca azila prebaci na Ruandu. U ovom slučaju Italija pokušava da postupke azila sprovodi u svojoj jurisdikciji na teritoriji Albanije, a da onda puste u Italiju one koji su zaslužili azil“, objašnjava Đurović.

On dodaje da bi ti kampovi, trebali da nalikuju nepovredivosti teritorije ambasade.

Taj koncept je sporan, kaže, iz razloga što ljude i brodove koje presretne italijanska obalska straža bi, prema pravilu, kada bi se ukrcali na italijsnski brod, bili pod italijanskom jurisdikcijom i za njih bi važili propisi kao u Italiji.

„U tom smislu, ti ljudi bi mogli da traže azil i imaju pravo u postupku azila da budu na teritoriji zemlje čiji azil traže. Sam brod je već teritorija“, kaže Đurović.

Ovde bi, umesto toga, objašnjava, oni bili odvezeni brodovima na albansku teritoriju i u nekoj fikciji bi bili smešteni u kampove, koji bi opet po nekoj pravnoj fikciji, trebalo da budu kampovi na italijsanskoj teritoriji koja bi, kroz neki ugovor, i ostvarila kontrolu na toj teritoriji, odnosno, konkretno kampu.

Đurović kaže da su to nategnuti koncepti kada je reč o zaštiti položaja ljudi i procesuiranja ljudi.

„Bukvalno je jako teško pravno objasniti kakav pravni režim uživa takav kamp na albanskoj teritoriji koji bi služio za potrebe sprovođenja azilnog postupka sa strane italijanskih vlasti“, ukazuje naš sagovornik.

Niz problema

Đurović ukazuje da je ideja da se pritisak migracije preko mediterana donekle ublaži kroz premeštanje tih ljudi dok traje postupak azila na albansku teritoriju.

„Međutim, tu se javlja niz problema. Ljudi imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, imaju pravo na pravnu pomoć u toku postupka, imaju pravo na žalbu, da tuže italijansku državu… Teško je očekivati da će italijanski sud doći u ta dva kampa u Albaniji, ili da će italijanski advokati dolaziti“, ističe Đurović.

On dodaje da opravdano postoji bojazan da se prava „ovih ljudi ne krše da traže azil i da azil dobiju, ukoliko zasluže“.

„Imajući u vidu da je kapacitet kampova ograničen i da maksimalno mogu 3.000 ljudi u jednom trenutku da prime, postavlja se pitanje šta sa ljudima koji tu dugo borave ili sa onima koji budu odbijeni. Ko će njih da vraća, gde, kako…“, pita se naš sagovornik.

On kaže da politička elita Italije pokušava da se u javnosti pokaže kao sposobna da zaustavi migraciju preko Mediterana, što je „pokušaj već osuđen na propast“.

„Ali sada involvira i niz pravnih problema i problema u vezi sa kršenjem prava ljudi da traže azil a to je osnovno ljudsko pravo, pravo koje je predviđeno Konvencijom o statusu izbeglica, čak i Ustavom i domaćim propisima italije i EU“, kaže.

Model može da se primeni i u drugim zemljama Balkana

Đurović upozorava da ukoliko ovaj model žaživi mogao bi da počne da se primenjuje i u drugim zemljama Balkana.

„Između ostalog i Srbije, bojim se. Tako da su oči uprte u taj dogovor i kako će on biti realizovan. Ovo je tek početak tog problema i zahteva neko vreme da se obradi i posmatra kako će se odvijati. Ali je krajnje sporan u svaklom slučaju“, zaključuje Đurović.