„Režimi strahuju od glumaca, u Srbiji su razapeti“: Sarajevski Klix o tome „kad umetnost zaljulja politiku“

Koliko god neverovatno zvučalo, jedan festival u Banjaluci uzdrmao je politiku i učinio glas umetnika jačim i važnijim.

Reč je o Teatar festu koji je pokazao koliko je danas važan glas umetnosti i koliko ga se politika plaši.

Politika režima želi da kontroliše sve, pa i umetnost.

To nije ništa novo ili neobično, a to je ono čemu autokratski sistemi najviše teže.

Jer pozorišni festival poput ovog u Banjaluci definitivno ne bi došao u centar pažnje da se politika nije plašila kako umetnost ruši barijere i kvari narativ podela.

A politika bi volela svoje predstave i filmove i festivale i koncerte.

Stoga je glas umetnika važniji i potrebna mu je podrška.

A kako je sve počelo u ovom konkretnom slučaju? Oko Teatar festa u Banjaluci ne bi bilo velike buke, pa čak ni medijske pažnje da kćerka Milorada Dodika, Goric,a nije ocenila da ono što radi u umetnosti šteti politici njenog oca i stranci koju vodi.

„I tako, dok se naši predstavnici bore u Sarajevu da nam ne otmu imovinu, NSRS poziva sarajevsko ratno pozorište koje nas Srbe smatra agresorima na Teatar fest. BRAVO. Hoće li doći u BL sa ratnim zastavama?“, besno je upitala ćerka Milorada Dodika.

To je bio samo početak pritisaka, ucena i metanja aktera koji se isključivo bave svojim poslom.

Iako pozorišta iz cijele zemlje posećuju sve gradove, zajedno igraju na svim festivalima, sada je kćerka Milorada Dodika odlučila da problematizuje Sarajevsko ratno pozorište (SARTR), ali i izostanak entitetske zastave na pozorištu.

Moglo bi se reći trivijalnost za nekoga ko očigledno niti konzumira pozorišnu umetnost niti ceni umetnost.

S druge strane, jasno je da takve umetnike zamišljaju kao poslušnike, zabavljače koji treba da sviraju kako vlast namiguje, jer ih ta ista vlast verovatno plaća.

Ipak, reakcije iz Narodnog pozorišta RS, uprkos opstrukcijama i bojkotu javnog servisa RS, pokazuju da glumci nisu odustajali već su slali poruke koje štite umetnost, a SARTR je reagovao na isti način, ne želeći da uđe u blato politike.

A kako to izgleda kada režim počne da se bavi akterima najbolje ilustruje situacija u Srbiji.

Veliki broj, posebno glumaca, bukvalno je razapet, sa prikačenom metom, zbog stavova u vezi sa protestima koji se nedeljama održavaju u toj zemlji.

Vrše se montaže, objavljuju se spiskovi navodnih glumačkih honorara, a sve kako bi nadležni u toj zemlji pokušali da dokažu navodnu nezahvalnost glumaca.

Ovakve reakcije vlasti, kao i niz drugih možda manjih primera, pokazuju koliko se vlast, željna režimske vlasti, plaši glasa umetnika, posebno aktera koji neminovno imaju snažan uticaj na javnost.

toga je ovim akterima potrebna podrška i glas javnosti.